Deca na prodaju:
Čiji si ti mali

Dramatičan rast trgovine decom u Srbiji događa se uporedo sa sve većim siromaštvom, tako da danas imamo situaciju da je svaka druga žrtva trgovine ljudima – dete. Deca su činila 22 odsto svih identifikovanih žrtava 2003, najveći skok dogodio se od 2004, da bi već 2008. deca činila polovinu ukupnih žrtava

Decu, žrtve trgovine ljudima, ili pokupe u raciji ili ih neko prijavi, nekad i sam klijent. Tek izvučena iz lanca ropstva, nalazeći se u potpuno novom okruženju, nekad ne mogu da se sete imena onih koji ih zlostavljaju, potpuno ih izbrišu. Neka deca se sećaju svih detalja, svakog klijenta, svake tetovaže, garderobe, automobila. Nekad zaneme i ne mogu ništa da kažu. Jedni burno reaguju, drugi su emotivno sleđeni. Neki su drogirani ili su već zavisnici. Zajedno, svi do jednog prošli su najdublje traume i preplašeni su, a kasnije, čak i ako se izvuku iz ropstva, godinama žive u strahu da će trgovci opet doći po njih.

S druge strane, trgovci decom pažljivo biraju svoje žrtve. Uslov broj jedan je da decu neće niko tražiti i, uslov broj dva, da će dete lako dati pristanak za neku početnu, prvu "akciju". Zato, shodno prvom uslovu, najrizičniju grupu čine deca bez roditelja, iz domova na primer, kao i deca koju su roditelji prodali. Lak mamac su i sva deca iz nesrećnih, narušenih sredina ili porodica gde mnogo šta nedostaje, u materijalnom smislu, emocionalnom, iz sredina i porodica sa stigmom bilo koje vrste. Iako krivična dela nemaju pravilnosti, deca žrtve trafikinga su ipak najčešće iz nižih socijalnih slojeva, i tu se onda dolazi do ispunjenja drugog uslova za kojim tragaju trgovci – siromaštva.

ZEMLJA POREKLA: Nadoknada za siromaštvo je u tome što dete ima nekog s kim se identifikuje, nekog iz komšiluka, iz kruga prijatelja ko je već "uspeo". Dete je onda lako ubediti da će mu biti bolje kada pođe u neki grad u Italiji, gde će živeti sjajno, ili da će se ovde voziti u nekom novom autu, samo da nešto "odradi". Postoje dve vrste situacija – kada dete koje je predmet trgovine "zna za jadac" ili akciju, i kada ne zna. Kada dete zna, onda ono unapred ima razrađen plan u kome svoju ulogu treba da odigra i toga je sasvim svesno. Zna da će biti prodato, da treba da ostane negde sedam dana, za to vreme će biti osmišljena tehnika kako da sa tog mesta ode, a navodno deo novca koji će biti dobijen kasnije će biti i njemu dat.

Međutim, kada dete ne zna za akciju, onda se pribegava raznim prevarama. Ono ponekad i ne zna da su ga roditelji prodali. Trgovac ga preuzima i tada se dečaku ili devojčici obično kaže da putuje na posebno mesto, da će imati novu odeću, mnogo hrane, da će raditi za jednu divnu porodicu u njihovoj velikoj kući. "Rođak" koji mu nabavlja lažne papire za prelazak preko granice jedino ga upozori da će morati naporno da radi. Ponekad pita: hoćeš li raditi sve što ti kažem? Dete klimne glavom, a kada se kasnije kao odrastao čovek seti svega, prizna da je to učinio isključivo zbog želje da roditelji jednog dana budu ponosni na njega.

Dramatičan rast trgovine decom u Srbiji događa se uporedo sa sve većim siromaštvom, tako da danas imamo situaciju da je svaka druga žrtva trgovine ljudima – dete. Deca su činila 22 odsto svih identifikovanih žrtava 2003, najveći skok dogodio se od 2004, da bi već 2008. deca činila polovinu ukupnih žrtava i taj odnos se do danas održao skoro na istom. Na to se nadovezuje još jedan problem, a to je da domaći građani u poslednjih šest godina čine apsolutnu većinu kao žrtve trgovine ljudima, a ne više, kao donedavno, strankinje iz Ukrajine ili Moldavije. Služba za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima tokom prošle godine identifikovala je dva i po puta više žrtava nego u 2008, uglavnom žena, u 90 odsto slučajeva Srpkinja. Sad se već može govoriti o dva podivljala negativna trenda: ne samo što su domaći građani sada dominantni među žrtvama trafikinga, nego je i broj dece neuporedivo veći. Srbija je i ranije bila zemlja tranzicije i destinacije u trgovini ljudima, ali odskora je zahvaljujući velikom osiromašenju i zemlja porekla ljudi kojima se trguje. Tako kompletirana, sada sve više postaje i zemlja interne trgovine ljudima, zemlja u kojoj se odvija ceo proces, od vrbovanja do eksploatacije.

PREDRASUDE: Rastom siromaštva situacija se nadalje može samo pogoršavati, a pokazatelja takvog kursa ima napretek. U najnovijem istraživanju Fonda za otvoreno društvo o bezbednosti mladih u Srbiji (sa posebnim osvrtom na problem nasilja), kao tri najveća problema sa kojima se mladi suočavaju, oni i njihove porodice, izdvojili su se: siromaštvo (svaki drugi ispitanik), nezaposlenost i korupcija i kriminal. Duboko i oštro siromaštvo najočiglednije je u jugoistočnoj Srbiji gde se 40 odsto mladih izjasnilo da ima novca samo da pokrije osnovne potrebe, više od 15 odsto ih je reklo da jedva ima novca za hranu, a često ni za to. U zapadnoj Srbiji je i više od 17 odsto mladih reklo da ima novca samo za hranu, a ponekad ni za to. Mladi koji žive na selu takođe se u najvećem broju žale na loš ekonomski položaj i novca imaju samo za osnovne potrebe.

U kategoriji najsiromašnijih svaki četvrti ispitanik nije završio ni osnovnu školu. Deca su, a tu se računaju svi do 18 godina, tako postala lak plen za trgovce koji ih kupuju i prodaju radi seksualne eksploatacije, prinudnog prosjačenja, prinudnog vršenja kriminalnih dela, prinudnog sklapanja braka, koji trguju rođenom i nerođenom decom radi usvojenja, a trguju i dečjim organima. Deca se prodaju u zemlje zapadne Evrope, najčešće u Italiju i Francusku, neka budu upućena na Kosovo, koje je značajna destinacija u trgovini ljudima, a neka ostaju u Srbiji. Prema podacima MUP-a za ovu godinu, od januara do novembra na teritoriji Srbije otkrivena su 24 deteta i maloletnika, žrtve trgovine ljudima. Među decom do 14 godina nalaze se tri dečaka zbog prosjačenja, i pet devojčica, od kojih su tri tu zbog seksualne eksploatacije, jedna zbog prosjačenja i jedna zbog prinudne udaje. Među maloletnicima od 14 do 18 godina otkriveno je 16 žrtava, sve su ženskog pola, a 13 devojčica je tu zbog seksualne eksploatacije. Među trgovcima, izvršiocima krivičnog dela, na spisku MUP-a za ovu godinu našlo se njih 47, najviše iz Novog Sada (14), Beograda (10) i Bora (9).

Romi nisu većina među decom prosjacima ni među prodatom decom, uopšte, statistički nisu većina među decom kojom se trguje, u pitanju je samo predrasuda. Mnogi siromašni roditelji u Srbiji, koji nisu Romi, svoju decu prodaju ili naivno poveravaju nekom "sposobnijem" prijatelju ili rođaku koji ih, recimo, odvede u veći grad da peru kola na semaforu. Roditeljima se kaže da će od te zarade deo kao pomoć stizati njima, a drugi deo novca ići će za knjige i školovanje deteta. Daleko od kuće, dete je u stvari naterano da prosi, živi zajedno s još mnogo dece "robova" u predgrađima, u nehigijenskim barakama. Prinuđeni su na prosjačenje na veoma okrutan način, u grupi dece u istom položaju, pod istim trgovcem. On ih drži u poslušnosti tako što im postavi minimum novca koji moraju da donesu, pri čemu se deca ispomažu i pozajmljuju jedna od drugih, a onda trgovac kada to uvidi promeni rezon i ukine zadati minimum pa fizički zlostavlja i kažnjava dete koje donese najmanje novca. Porodica ih neće tražiti, jer će se "rođak" javljati i govoriti da je sve u redu, a ako deca dođu u kontakt s roditeljima pod pretnjama će govoriti isto – da je sve u redu. Tek u nekoj raciji ili prijavom nekog klijenta, otkriće se njihov pravi život.

Posle nekog vremena, devojčice obično budu silovane i počinju da ih podvode. Svaki otpor trgovci guše raznim metodama: od silovanja do prinudnog drogiranja koje ih dugoročno drži u zavisnosti. Uz to, objasni im se da one sad već imaju dug oko smeštaja, hrane, odeće, logistike, dug koji raste s kamatama i koji više nikad neće moći da vrate.

Jedna od otežavajućih okolnosti kod nas je i nevidljivost prostitucije. Policijskim akcijama u suzbijanju trgovine ljudima prethodnih godina nestali su bordeli i klubovi za koje se zna da u njima cveta prostitucija, ili ih ima jako malo. Bordeli su postali tajni, preselili su se na privatne žurke i u privatne prostore, stanove, što je mnogo teže otkriti. Žrtve su zatvorene, obično dobijaju malo ili nimalo hrane, nemaju kontakt s porodicom, teško im je, ili gotovo nemoguće da se vrate porodici, a i kad bi se vratile, još teže bi bilo da se izbore sa stigmom koju istina nosi – da kažu gde su bile i šta su radile.

KRUG: Interpol otkriva i obeshrabrujuće podatke da samo jedan odsto žrtava trafikinga bude identifikovan, a samo do deset odsto njih uspe da izađe iz lanca modernog ropstva.

Kada policija uspe da decu otrgne od njihovih trgovaca, problemi se tek onda otvaraju jedan za drugim. Prema rečima Nataše Bošković iz nevladine organizacije Astra, koja jedina ima specijalizovani SOS telefon i bavi se pružanjem sveobuhvatne pomoći žrtvama trgovine ljudima, prvo se treba zapitati od čega može da živi i gde da živi dete koje nema završenu školu ili je vanredno završilo školu ili neki kurs, koje je bez alternative, naročito u teškim okolnostima ekonomske krize. Povratak roditeljima u takvim slučajevima nije dobro rešenje, jer je to povratak u isti kontekst, u iste problematične odnose odakle se i pobeglo. Deca obično imaju i problem zavisnosti, pa i kad izađu iz lanca trgovine ljudima ostane zavisnost koja bude okidač povratka. "Čak ni ukupan državni sistem ne poklanja svemu dovoljnu pažnju", kaže za "Vreme" Nataša Bošković. "Prvi tekstovi i razmatranja o trgovini decom kod nas objavljeni su 2003, a evo sve do danas mi još nemamo sklonište za decu, nemamo specijalizovane programe za rad sa decom, niti za njihovu integraciju u društvo. Iz državnog budžeta se ne izdvajaju nikakva sredstva za pomoć žrtvama. Postoje samo neke jednokratne pomoći, a svu materijalnu, medicinsku, pravnu pomoć, smeštaj, alternativni smeštaj, pružaju nevladine organizacije. To ne može da bude dovoljno, jer ako se žrtvi ne ponudi nekakva alternativa, a tri-četiri godine joj je potrebno da se oporavi, ona se najčešće vraća starom životu. Naročito deca, koja su nepoverljiva, sa dubokim traumama i koja nemaju završenu školu."

Za to vreme, trgovci decom zarađuju veliki novac, a u korumpiranom sistemu kakav je naš novcem mogu kupiti sve, čak do sudstva. Deca, recimo, ne idu u policiju da se prijave: ili zato što su zaplašena rečima da su u policiji "naši ljudi" ili zato što je to zaista slučaj. Nepoverljivi i bez mnogo znanja, za SOS telefonsku pomoć verovatno nisu ni čuli, niti imaju sklonište u koje bi mogli pobeći. Policija ipak može da ih otkrije i izvuče iz pakla njihovih robovlasnika, nevladine organizacije mogu da im pruže raznovrsnu, ali elementarnu pomoć, a centri za socijalni rad nisu dovoljno ni obučeni ni razvijeni da bi odgovorili na pitanje – kuda dalje? Na to pitanje ni država još nema odgovor.

Ivana Milanović Hrašovec