Uz Trupni portret Dragana Todorovića:
A treba i živeti

Dragan Todorović je kadar svugde stići i tu malko postojati. Gledajući i slušajući, pažljivo

Kako opisati ovaj, ovde, je li srpski, svakovrsni haos?

Reporter "Vremena" Dragan Todorović je, e da bi se s tim u koštac dohvatio, stvorio sopstveni stil, u kojem se mnogi jezički nivoi stavljaju u pogon. Tako se, recimo i na primer, pisac Trupnog portreta služi pokrajinskom leksikom do koje tik-tik stavlja preciznu govoranciju zvaničnika, poseže za najaktuelnijim žargonom, približavajući ga standardnom jeziku svojih naracija, uz koje opet dopisuje "prigodne" parole i reklame, hitove stare i nove (turbo)folk i (mlado)gradske muzike... Uz sintaksički "oštećenu" i "promućkanu" rečenicu on "lepi" najzvaničniji govor velikodostojnika, bez da to nagoveštava dvotačkama iliti navodnicima. Koristeći se interpunkcijom kako mu na um padne, odnosno kako oseti da je za tekst u kojem se prikazuje "to i to" ili "ono i ovo" najbolje (iliti satirički potrebito), taj Todorović, sa strane, ali ne izokola, kao pažljivi posmatrač scene i iza scene, opisuje i katalogizuje dešavanja diljem Srbijice, dešavanja baš neverovatna i bizarna i dešavanja naizgled važna, "suštinska" i "istorijska". A u stvari – u loncu ovog duhovitog kuvara, krčka se, i ne presoljava papazjanija i svakovrsna druga janija našeg doba – prvog ili drugog, odnosno trećeg dana proslava i preslava, akademija i zlatnih značaka & znački, sa sve "pod punim imenom i prezimenom" učesnika, od predsednika Republike do predsednika mesne zajednice, od šefa stranke do portparolke podružnice, od jubilarne druge vinijade ili rakijade, do državnostabilizujuće smotre (vojske, policije, folk(lor)a)...

Pišući uporno godinama i sa hroničnim istoljubnim namerama svoje reportaže, Dragan Todorović u pet glava knjige Trupni portret prezentuje preko četrdeset tekstova, koji gorepomenuti haos S(e)rbije prikazuju iznutra i iskosa, melanholično razuzdano i fajterski komično, vazda provokativno i nikad dosadno, ne služeći se naknadnom pameću, već podstičući čitaoca da prepušten tokovima nanizanih slika i asocijacija, samo (re)konstruiše isti, je l’ haos, koji lepo zvuči i kao kaos.

Dragan Todorović je kadar svugde stići i tu malko postojati. Gledajući i slušajući, pažljivo. Na početku uvodne glave ove romansirane kolekcije grotesknih filmova, nazvane Mudelo i kokordelo, vidimo Todora u ivanjičkom kraju, gde se bavi temom Albanki koje se udaju za staromomke i mladomomke tog kraja, a odmah zatim on je uz "ljude iz rupe" na obodu rudnika Kolubara, gde razgovara sa romskom sirotinjom u senci gumaraba, sirotinjom koja živi od krađe i (pre)prodaje uglja. I taman kad bi surovi čitalac pomislio da će Todor da "smara" socijalom, on se prebacuje na Internacionalni festival hrane i svega u Divčibarama, pa na Svetsko pijančenje u Pranjanima, pa na Dane mangulice u Zasavicu, pa evo ti ga opet blizu Knića na šestoj, jubilejskoj Mudijadi i otrča kao bez duše na Jagnjijadu u Jagnjilu... Sve ovo u prvoj glavi moralo je da se poentira dodelom zlatne značke za književnost u KPZ Srbije, jer književnost je, ipak, najgornja umetnos’. Pozajmljujem iz Todorovog teksta nezaobilazne nagrađene stihove: Do zadnjeg časa, do zadnjeg trena/ i kapi krvi biću tvoj/ Ljubavi moja, za sva vremena/ ljubavi moja, živote moj...

Ma taman kad čovek pomisli da je dovoljno, evo Dragana Todorovića na "kuli svetilji", po ko zna put na Ravnoj gori, da izveštava o Vukovima, pa u brendi-trendi Guči, pa na sajmu šljive, bre, u Osečini, i istim povodom u Blacu (cirka(jući) dva puta!), pa u nastavnom centru u Makišu s policajcima, pa na snimanju Bajićeve radašin-trakalice, tik uz predsednika... Dok s Todorom tako putujemo, gde sazrela je trešnja, čak i tamo gde ga nema, čujemo: javi se voditeljka, Dragi prijatelji, uvaženi ministre Dinkiću, uvažena ministarko Kalanović, dobrodošli u Osečinu na našu najveću manifestaciju; a dok se mešaju glasovi, odmah se dodaje i: U ovo vreme svi smo spremni da se odreknemo svih nepotrebnih troškova, i u tom nastojanju da racionalizujemo i organizujemo privredno-turističku manifestaciju itd. Preko zvučnika i šire, odjekne, sa sve akordima Ko te ima taj te nema i Volim te, budalo mala....

Ja zbilja ne znam koje bi tekstualne favorite izdvojio iz Todorovog romansera, ali kao da se većina onih iz treće glave, Velike naplate, posebno gura u prvi red. A naročito Todorova poseta Narodnoj skupštini, pa susret sa legendarnom Šarenicom u toj Belanovici, pa na izbornoj, je li skupštini, Jedinstvene Srbije u Strava centru, pa u berićetnom Aranđelovcu, gde behu lokalni i vanredni izbori i gde je principijelni SPS prekinuo višegodišnju principijelnu koaliciju sa SPO-om i NS-om... Ili se, ipak, izdvaja poslednji tekst u toj glavi, Priča iz Nepričave, gde pod "čudnim" okolnostima, posle početka radova na legendarnom koridoru, ma samo posle pola sata, začudo stadoše bageri i kranovi i s odlaskom TV ekipa sve zaćuta i kao zamiri se...

Preskačući, razne i otlične tekstove iz četvrte glave, ne mogu da preskočim glamurozni "nastavak rada Srpske istorijske škole", u istorijskom Valjevu, gde društvo Serbona "raspiri istinu" o Srbima, na čelu sa Jovanom dr Deretićem, a posle 130 g. laži, o, je li nama, "jer imamo najbogatiju istoriju na zemnom šaru i uže" (op. cit.)...

Od svih ovih veselih i tužnih slika, odnosno tugaljivih i uveseljavih, iz reportaža s prve četiri glave, unekoliko odstupaju poentni tekstovi pete glave, s naslovom Prozori. U njima nam reporter pomalo otkriva sebe, svoj svet, detinjstvo, odrastanje, ideale, s melanholičnom merom, koja ga je i dovela do novinskih stranica i čitalaca: radnička kolonija, velike topole, ševa na igralištu s belom loptom istačkanom crvenim, i dalje korzo, u dva reda, sa devojčicama koje promiču, sve s onom jednom koja je zastala, kao u nekom snu... Školice i Livadino pismo, pa RBM i "stvarne priče iz izmišljenog života" ... tu negde. Nižu se u tim zaključnim tekstovima lirske opservacije: Beograd, mlados’, pisanje, sajam knjiga... i mogao bih još da prepisujem od Todora, sve do teksta kojim se Trupni portret okončava, vraćajući se ozbiljnijem satiričkom tonu (demokratija, je li, versus tranzicija i tradicija, oh da...).

Na svakoj od preko 200 stranica ove knjige vidi se, e, da ih je napisao Dragan Todorović. Tako je bilo i u prethodnicama: Čevapčići su bili otlični i Živela naša Srbija. I te dve hroničarske kolekcije radovale su mnoge ljude, i mene među njima. Istinoljubne i duhovite, dinamične i poštene. Lične, što je vrlo bitno. I sa Todorovim ličnim stilom, ukoso i napravo.

Vasa Pavković