Nuspojave Osećaj za oluju Zašto Milo Đukanović prolazi tako upadljivo bolje od svih drugih pripadnika svoje ratne državničke generacije na razvalinama SFRJ? Razlog tome je pomalo "đilasovske" naravi

piše: Teofil Pančić

I tako je, dakle, Milo Đukanović podneo ostavku ucveljenoj Vladi i narodu susedne i prijateljske Crne Gore. Opet?! Kako mu ne dosadi!? Mislim, kao da svi ne znamo da će se vratiti kad se odmori i zaželi žrtvovanja za Otadžbinu... A možda i neće, ko zna. Dešava se da eks-političar ponekad shvati šta je sve u životu propuštao zbog politike. Samo, ko vam uopšte kaže da je Đukanović Milo bivši političar? Taj još nikada nije bio bilo šta bivše a da istovremeno nije bio i to isto buduće. Nije ni čudo: mlad čovek, perspektivan. Dvadesetak godina je u vrhu vlasti, a sve je to ostvario u životnoj dobi u kojoj mnogi tek ulaze u politiku, nakon što su se prethodno mašala dokazali u nekoj ozbiljnoj, solidnoj, pravoj profesiji. Đukanovićev razvojni put bio je drugačiji: prvo je u politici ostvario sve što građanin jedne male, a doskora i nesamostalne države ostvariti može (osim ako ne puca na fotelju genseka UN-a ili tako nešto), a sada će možda da se poduhvati nekih novih profesionalnih izazova. Hm, zamislite da M. Đ. konkuriše za neki drugi posao, pa piše CV: "Već kao jako mlad, u vrijeme dok su moji vršnjaci još sjedeli na roditeljskoj grbači, počeo sam samostalno da zarađujem i da izdržavam porodicu: pet puta kao premijer Crne Gore, a jednom bogme i kao njen predsjednik. Šefovanje DPS-om da i ne računam, to mi dođe kao popodnevni honorarni posao. Drugog radnog iskustva sem državničkog nijesam imao, a i što će mi?! Kad čovjek sebe pronađe i ostvari se u nečemu, treba toga i da se drži..."

Šalu na stranu, ne bih se bavio uopšte Milom – jako izbegavam komentatorsko zavirivanje u komšijska dvorišta, jer je to odviše lako i komotno, i jer su se time u sramnoj istoriji raspada naših zemalja i naših života mahom bavile novinarske ništarije – da se ne radi o poslednjem politički preživelom primerku one generacije (političke, ne biološke) predsednika i premijera koja je obeležila raspad SFRJ i ratnu kataklizmu, sa svim pripadajućim divotama koje smo jedva preživeli – ako smo preživeli. Kako god, većina tih div-junaka pod zemljom je, i malo ko ih pamti po dobru; neki drugi, jošte živi, uglavnom dotrajavaju pokriveni ušima nadajući se da su zaboravljeni, što je otprilike najbolje što može da im se desi. Neki od njih, nakon što su na nekoj krivini u punoj brzini "ispali iz istorije", deluju kao da su netom ispali iz tramvaja. Eno, onaj veseli Momo Bulatović – Milov kadgodašnji kolega, pobratim, a bogme i kumašin, ako se dobro sećam – blamira se janpi po Beogradu kao kakav Crnogorac iz vica. Đukanovićev slučaj tu je uistinu poseban: čak i sada, kad ide, imaš dojam da ostaje; i što je još zanimljivije, to ama baš nikoga ne čudi, čak ni njegove najogorčenije protivnike, svi su odavno prihvatili kao nešto "normalno" da je Đukanovićev trag u savremenoj Crnoj Gori odviše dubok, i da će još mnogo vode proteći ispod novog, fensi podgoričkog mosta nad Moračom dok taj stvarno ne postane politička prošlost Crne Gore i regiona, kako god ko tu prošlost ocenjivao.

Zašto je Milo Đ. prošao, prolazi i prolaziće (u raznim smislovima) tako upadljivo bolje od svih drugih iz svoje neslavne ratne državničke generacije na razvalinama SFRJ? Razlog tome, rekao bih, pomalo je "đilasovske" naravi: kao što je Milovan Đilas evoluirao od tvrdokornog boljševika do glasnog zagovornika "buržoaske demokratije" u vreme kada je to bila najstrašnija moguća jeres, i kao što je za taj svoj preobražaj bio spreman da plati (a bogme je i platio) veoma visoku cenu, tako je i Đukanović u jednom trenutku prilično odvažno otkačio svoju crnogorsku barku od golemog, tromog i već prilično zarđalog "velesrpskog" broda navigavanog sa Dedinja. Dobar osećaj za oluju, tako se to zove. Dakako, učinio je to iz u osnovi samozaštitnih razloga: video je da taj brod ide pravo na hridine o koje će se razbiti tako da od njega ništa ne ostane. Pa ipak, kockao se glavom (političkom, u najmanju ruku) i dobio je. Pri tome je – nema pravde u istoriji... – prošao lišo, bez đilasovskog ispaštanja: poneka politička usluga tu i tamo, poneko dobro tempirano "izvini" u Dubrovniku i gde već treba, i rodio se Novi Milo, Milo Srvajver, onaj koji preživljava i nadživljava sve.

Većina ljudi koje znam u Crnoj Gori "ne voli Mila": za neke od njih je "izdao Srpstvo", a za većinu nekako nije dovoljno Crnogorac (pa se još i prekasno setio da je Crnogorac), a obaška je i poludiktator i nepotista i i šef korupcionaške hobotnice. Je li on to zaista, pojma nemam, ali to spada u ona popularna kafanska verovanja u koja se neko sa strane nerado meša. Pa ipak, bojim se da moji prijatelji nisu reprezentativni crnogorski uzorak: prosečnom je građaninu, građanki i građančetu Milo Đ. takav kakav je – a znaju ga ko staru paru, premalena je Crna Gora da se u njoj neko i nešto zaista sakrije – kanda ipak miliji, i zato postojano dobija sve izbore. Naime, sa njim je na kormilu Crna Gora ipak u poznim devedesetim i kroz dvehiljhadite izbegla ona najgora iskušenja i karambole kroz koje je prolazila Srbija sa Miloševićem, posle i sa Koštunicom. Gledajući katastrofu Srbije izbliza, a ipak sa dovoljno bezbedne distance, Crnogorci su na očiglednom komšijskom primeru učili, te tako bogme i cenili Đukanovića bezbeli više nego što bi ga cenili da nije bilo bratske Srbije da im posluži kao referenca na temu "kako se sistematski upropastiti, i tražiti još". A i nezavisnost je, valjda pre svega baš zahvaljujući toj vrsti iskustva Crnogoraca sa Srbijom, ishendlovao vešto i bezbolno, ni kamen nije hitnut niotkuda ni u koga, ni zrnce prašine nije panulo gde ne treba. Malo li je, usred Balkana?! Malo li je, s takvim susedima i s takvim sastavom stanovništva?! Malo li je, s takvim mentalitetom i političkom kulturom i s takvim kućnim arsenalima po glavi stanovnika?! Pa eto, sad može malo u privremenu penziju, da uživa, naročito ako ga se okane onaj naporni italijanski sudija... A za CV će lako: bilo to dobro ili loše, cela je CG njegov CV.