Knjige – Ljubav za početnike:
Metajezik ljubavi

Srećko Horvat se u ovoj knjizi prepušta ispadima "mekog", čak sentimentalnog diskursa, ali to nimalo ne smeta, naprotiv, i to je jedan od bitnih elemenata onog "ljudskog, odviše ljudskog"

Uvijek ta želja da još jednom vidim sve, da se još jednom izmjestim iz ovog trenutka u kojem sam očajan... i (tek) onda ću sve zaboraviti. Međutim, svaki je zaborav ambivalentan jer u trenutku prekida još uvijek volimo tu osobu. Zaborav je pokušaj da je mrzimo, odnosno da je izbrišemo. Ali samim činom zaboravljanja mi se prisjećamo i iznova volimo. Svaka je ljubav privilegija na neko drugo biće i osjećaj vlastite vrijednosti zbog posjedovanja tog bića. To je biće moje, a zato sam i ja poseban. Svaki prekid je nestanak te privilegije i spoznaja da smo nitko.

Hvala Gutenbergu, a još više Bilu Gejtsu i ekipi, danas zaista svako piše, a mnogi i objavljuju svoja pisanija; ipak, tek neki među njima dobace do kakve-takve pažnje Drugih (bar onih koji nisu prezauzeti sopstvenim pisanjem!), a samo će malobrojni od tih nekih steći, tačnije izgraditi sopstveni, prepoznatljivi glas, onaj koji ih uistinu individualizuje, i čini ih Autorima (pa makar napisali i Smrt autora, kao Bart!). No, tako se autor(k)om postaje, ali ne i ostaje; za to je potreban (bar) jedan važan twist & turn više, onaj koji te blagotvorno sprečava da se autobrendiraš i zatvoriš u sopstveni manirizam: to je onaj trenutak kada u izvesnom smislu "izneveriš očekivanja", i to ne toliko tvojih neprijatelja koliko saveznika i simpatizera. Svejedno kako: stilski, tematski, ideološki... Možda najbolje sve odjednom?

Kako god, veoma mladi, ali već uveliko plodni, upravo hiperproduktivni teoretičar i pisac opšte (nefikcionalne) prakse Srećko Horvat afirmisao se ne samo u matičnoj mu Hrvatskoj, nego i šire (v. vrlo zanimljivu knjigu Protiv političke korektnosti, objavljenu u Biblioteci XX vek) po prostoru zajedničkog nam jezika, a i izvan njega, kao autor iz serkla nove, recimo alterglobalističke levice. Ko su sad pa ti? Ma, znate već one emancipovane likove koji na fensi simpozijumima po svetu uzbuđeno čekaju neminovnu propast "imperijalizma kao poslednjeg stadijuma kapitalizma", nose majice sa Čegevarom, kunu se u Badjua i Ransijera i, uopšte, prilično su ne-pod-no-šlji-vi... Majko mila, štagar tu ima smušenosti i antitalenta, to gotovo da ni kod balkanskih nacoša i crkvenjaka nije viđeno! O zapanjujućoj raširenosti one harifrankfurtovske kenjaže da se i ne govori. Srećom, Srećko se uvek u svim svojim pribranijim autorskim trenucima srećno izdizao iz te beslovesne mase, i kad ste se slagali s njegovim uvidima i kada nikako niste bivalo je očigledno da taj čovek ipak ume da misli (kad ga ne mrzi) i da sve više ume i da uobliči to što misli. No, rekao bih da je tek knjiga Ljubav za početnike (Naklada Ljevak, Zagreb) onaj definitivni i neopozivi trenutak individualizacije u kojem dobijamo Pisca, sa svim ljudskim i spisateljskim dobrim i lošim stranama i nesavršenostima.

Naime, Ljubav za početnike – naslov koji namerno vuče na blagu parodiju self-help literature – istovremeno je semiološka studija (na šta jasno ukazuje njen podnaslov: "zašto možemo voljeti samo u znakovima"), ali i neka vrsta teorijske proze, pri tome više nego eksplicitno autobiografski zasnovane. Može li to jednostavnije? Može, naravno: nakon traumatičnog kraja vrlo stvarne i vrlo sopstvene ljubavne veze, pisac kreće u teorijsko-esejističku potragu i istragu za time šta (mu) se to zapravo događa(lo), to jest, kako to danas funkcionišu fragmenti ljubavnog diskursa (opet Bart, na čiju se knjigu tog naslova Horvat razložno poziva). Stara tema? Tjah, ne može biti starija. Sažvakana? Naravno, ali jedino to žvakanje nikada još nikoga nije istinski smorilo.

Pisac Ljubavi za početnike polazi od ličnog ali se ne zadržava na privatnom, nego propituje mehanizme (bez pretenciozne i u osnovi mehanicističke namere da ih naprosto hladno dekonstruiše) ljubavnoga zanosa/odnosa u svim njegovim fazama, i to od kraja ka početku: uostalom, tu ima svake moguće logike, jer "kraj ljubavi" ljubavnicima ponajčešće donosi vrtnju filma unazad, uz opsesivnu potragu za "trenutkom u kojem je sve pošlo ukrivo" (mada taj užiženi i izdvojeni "trenutak" uopšte ne mora postojati). Nismo li u tom smislu svi filozofi? U periodima ljubavne sreće naprosto živimo ljubav, koliko je god moguće nereflektovano, a kada se ona pokvari ili okonča, onda tragamo za uzrocima (koji su po mogućnosti uvek u Drugome, je li...), rekapituliramo, analiziramo, retroaktivno uočavamo ranije neuočeno, to jest, reinterpretiramo svakojake znake, ranije nevidljive ili nevažne, koji nam sada najednom izgledaju kao Jasni Signali za koje smo bili programirano slepi.

Koliko god voleli da verujemo – možda i ne sasvim bez razloga – kako smo jedinstveni i neponovljivi, suštinski nesravnjivi sa Drugima, i kako su takvi i oni koje volimo, pa su takve i naše ljubavi uopšte, mi ipak svesno ili nesvesno neprestano vagamo i upoređujemo sebe i svoje voljene sa drugima, od onih koji nas neposredno okružuju, pa do književnih ili filmskih likova. Ta, o čemu govori vascela umetnost sveta ako ne o ljubavi i smrti, i još ponekoj uzgrednoj stvari između te dve bitne?! Zato Horvat pametno čini što svako poglavlje svoje studije započinje ne samo teorijskim citatom nego i književnim ili filmskim primerom, da bi se kroz neku od ilustrativnih "ljubavnih epizoda" (ponekad jasno autobiografskih) elegantnije uvukao u centralnu temu poglavlja. A u njima se, među ostalim, govori o metajeziku ljubavi, uključiv i (tako često sasvim infantilno i kičasto, "spoljnima" grozno...) međusobno imenovanje ljubavnika, o privatno-relacijskoj simbolici izvesnih mesta, datuma, pesama... svega onoga što "nas" odvaja od Drugih, što samo Nama znači nešto, što samo Mi možemo na pravi način razumeti... Ili o deljenju kao bitnom konstitutivnom elementu ljubavnog odnosa, ali i o beskrajno složenom spletu moći (i nemoći) kao onom "tamnom" konstituentu odnosa o kojem se nerado misli ("Istodobno, vidimo da je ljubav u svojoj srži – ponovno nasuprot kršćanskoj verziji koja će isticati altruizam – zapravo egoizam. Pa čak i onda kada se čini da osoba koja je u nekom odnosu možda u nepovlaštenoj poziciji, u moći onog Drugog, ona nije toliko nevina kao što se čini. Dapače, svojim neprikrivenim 'altruizmom' ('Ja ću za našu ljubav, za tebe, učiniti sve!') uistinu prikriva vlastiti 'egoizam', ono htjeti biti voljen – pod svaku cijenu", str. 199), o determinizmu kojim retroaktivno gledamo na sopstvene ljubavne izbore i promašaje, o večitom pitanju (re)distribucije krivnje...

U neku ruku iznenađujuće "klasičan" s obzirom na svoj svetonazorni background (zanimljivo je da se ovde obrađuje strogo heteroseksualna veza, jasno monogamna – iskorak je prestup – i sve u svemu vanvremena u svojoj mejnstrim opštosti), Srećko se Horvat u ovoj knjizi otvoreno prepušta ispadima eksplicitno mekog, čak sentimentalnog diskursa (u posveti Nepoznatom Nekom piše: "da se jednom sjetiš nas"), ali to nimalo ne smeta, naprotiv, i to je jedan od bitnih elemenata onog ljudskog, odviše ljudskog, iz kojeg, na koncu, jedino može izvirati svaka tekstualnost koja će vas se uistinu ticati. Sve u svemu, maksimalno sam uživao u ovoj knjizi, a Svetska Revolucija će, nadam se, oprostiti Horvatu ovaj dragoceni izlet. Ako treba da mu pišemo opravdanje, tu sam.

Teofil Pančić