Intervju – Božidar Đurović, upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu:
Lepota različitosti

"Ovo je nacionalni teatar, a ne sindikalni ili partijski, u njemu treba raditi, menjati rđave navike i popravljati greške većom brzinom od one kojom smo ih stvarali"

Uspesi po kojima će se prošla godina Narodnog pozorišta razlikovati od prethodnih jesu vraćen dug državi, uvećanje prihoda i osnivanje Muzeja Narodnog pozorišta sopstvenim novcem, a ne premijere, nagrade, gostovanja, aplauzi i pune predstave zato što je to uobičajeno, i zato što se od najveće nacionalne pozorišne kuće umetnički uspesi i očekuju i podrazumevaju, dok su ekonomski, pogotovo nakon višegodišnjih velikih dugova – događaj.

I zato, bez obzira što su mnogi prošlogodišnji umetnički rezultati i čak dalekosežniji od ranijih (izvedeno je osam premijera i tri premijerne obnove, u Beogradu je 504 predstave video 134.441 gledalac, deset dramskih i jedna baletska predstava gostovale su osim u zemljama okruženja i u Grčkoj i Egiptu pred 8000 gledalaca, na gostovanjima i na festivalima po zemlji izvedbe ovog teatra videlo je 16.000 ljudi, a 18 predstava prikazanih u okviru manifestacije "Srbija u Srbiji" 12.000 ljudi; ostvarena je saradnja sa Kraljevskim dramskim teatrom "Dramaten" iz Stokholma, sa Nacionalnim teatrom Severne Grčke iz Soluna, te sa Operom i Baletom iz Kaira, iduće nedelje će im se pridružiti i Boljšoj teatar iz Moskve; potpisani su sporazumi sa brojnim nacionalnim institucijama – RTS-om, Fakultetom primenjenih umetnosti, Službenim glasnikom, Turističkom organizacijom Beograda...), povod razgovoru sa upravnikom Božidarom Đurovićem je, ipak, ekonomsko ozdravljenje Nacionalnog teatra.

"VREME:" U martu 2009. godine, kad ste imenovani za v.d. upravnika a osam meseci kasnije i za upravnika Narodnog pozorišta, zatekli ste dug od oko 320.000 evra. Vratili ste ga državi bez pomoći države. Kako se to radi?

BOŽIDAR ĐUROVIĆ: Osim ekonomskih, koji su bili najvidljiviji, zatekao sam i probleme u infrastrukturi pozorišta, a istini za volju bilo je i umetničkih problema. Rešavao sam ih paralelno, zavisno od prirode, tako što sam neke koji su zavisili isključivo od mene rešavao odmah, one koji su bili nešto kompleksniji zahtevali su duži proces, a neki nas, bogami, tek očekuju. No, prevashodno sam se trudio da domaćinskim odnosom ekonomski ozdravim Narodno pozorište, te da valjanim planiranjem i organizacijom posla racionalizujem troškove. Nismo dozvolili da trpi produkcija, naprotiv, ali smo zahvaljujući realnim planovima i štednji, tamo gde joj je bilo mesto, vratili nasleđeni dug i što je vrlo važno, nastavili smo da trošimo samo ono što imamo. Izvan planiranog budžeta od države gotovo ništa nismo tražili, pravovremeno smo plaćali račune i radili u skladu sa zakonom. Svestan sam da ekonomska stabilnost teatra ne garantuje sama po sebi i umetnički kvalitet, ali siguran sam da je važan preduslov.

Zašto ne tražite dodatni novac od države? Vi ste ipak jedna od njenih najvećih kulturnih institucija, vaše očekivanje da će vas osloboditi neumetničkih briga bilo bi opravdano.

Kultura je nemerljivo dobro, nije samo nadgradnja nego je i baza. Koliko god da se izdvaja za kulturu, uvek je nedovoljno. No, s obzirom na ekonomsko stanje u društvu, čiji je teatar deo, ali i na slične institucije u okruženju, moram vam reći da je naš nacionalni teatar, već duže vreme, jedna od najbolje finansiranih institucija te vrste. Ako nam država pokriva lične dohotke, održavanje zgrade, produkciju, čak i održavanje repertoara, onda nama preostaje samo da sopstvenim prihodima, okupljanjem donatora i mecena i, naravno, odgovornim trošenjem novca, ostvarimo dodatna sredstva kojima ćemo unaprediti uslove rada i ono što je u umetnosti najvažnije – produkciju.

Na čemu ste vi uštedeli?

Na svemu onome što je nepotrebno opterećivalo budžet Narodnog pozorišta. Na primer, u našem pozorištu ima 11 sindikata (u nekim teatrima van Beograda nema ni toliko glumaca) i do 2009. godine sindikalni rukovodioci su na godišnjem nivou primali ukupno oko 35.000 evra, mimo svojih zarada, za obavljanje sindikalnog posla, a to je tada bio gotovo dvomesečni prihod sa blagajne Narodnog pozorišta koji je prosleđivan sindikalnim rukovodiocima. Ja sam tu praksu prekinuo, naravno u skladu sa zakonom, i sad samo predsednici reprezentativnih sindikata dobijaju po 12 odsto na platu, što je oko 1500 evra godišnje. Samo tim potezom ušteđeno je više od 30.000 evra, skoro jedna produkcija na Sceni "Raša Plaović". A primera te vrste je, verujte mi, dosta.

Da li su javno izrečene primedbe sindikata protiv vašeg poslovanja bile, u stvari, odgovor na taj vaš potez?

Ja imam kvalitetan odnos sa skoro svim sindikatima, to jest sa onima koji hoće socijalni dijalog i bave se interesima zaposlenih. Prekidanje ličnih interesa, koji su nasleđeni iz doba nekih bivših uprava, prirodno je dovelo do nezadovoljstva, ali ta nezadovoljstva nisu poprimila neki ozbiljni oblik u javnosti, zato što nisu bila motivisana interesima teatra. Ostati bez stečenih, ali nezasluženih prava, sigurno je bolno i ja za to imam razumevanje, ali dugoročno, takvi rezovi su jedini način da većini bude bar malo bolje, a pojedincima sigurno lošije, ali ipak dobro. Ovo je nacionalni teatar, a ne sindikalni ili partijski, u njemu treba raditi, menjati rđave navike i popravljati greške većom brzinom od one kojom smo ih stvarali. A taj nevelik broj ljudi, kojima je rad u drugom planu, a čiji su privatni interesi onemogućeni, nažalost se ne bavi potrebama zaposlenih, već neargumentovanim optuživanjem uprave. Ja te ljude doživljavam kao štab za obeshrabrivanje i dezinformacije. Oni računaju na mnogo puta dokazano efikasnu demagošku formulu, alhemičarsku kombinaciju sporosti pravosudnih organa i brzine nekih medija koji su gladni skandala. Ali, to je problem svih demokratija u povoju u kojima umesto da dokazujete optužbe vi druge prisiljavate da traće dragoceno vreme dokazujući nevinost. Tamo gde se nedomaćinski posluje, nemoguće je ostvariti investicije. Tamo gde se ne radi pravilno, tamo ima dugova. A ova kuća investira u svoju infrastrukturu, produkciju i nema dugova. Ne razumem da li postoje neki relevantniji argumenti za zaključak o uspešnom poslovanju od ovih?

Država je vašim prethodnicima predlagala smanjenje broja zaposlenih kao recept za štednju. Da li ste ga primenili?

Kad sam preuzeo upravljanje kućom, bilo je 788 zaposlenih, sada ih je 734, a važeća sistematizacija nam dozvoljava 736. Nismo delili otkaze, osim onda kada je neko učinio ozbiljan propust protiv interesa kuće, a i tada smo se rastajali sporazumno. Nastavićemo sa tendencijom smanjivanja zaposlenih, ali sa svešću da teatar sa dramskim, operskim i baletskim ansamblom pod jednim krovom mora da ima veliki broj zaposlenih. Mi imamo velike kapacitete, odlične umetnike, ali nažalost ima i onih koji su zalutali u pozorište, kojima je ovo dodatni životni angažman i ponestaje im elementarna posvećenost kući, tako nužna za dobru pozorišnu atmosferu. Paradoks je, takođe, da bih ja sada poželeo da u svom timu imam barem pet saradnika s kojima bih još uspešnije radio. Dakle, postoji istovremeno i višak i manjak. No, to je boljka svih državnih institucija. Zato i pripremamo novu sistematizaciju radnih mesta. Želja nam je da stvorimo ekonomičan teatar u kome nema ni viška ni manjka. Radimo to brižljivo, u skladu sa novim Zakonom o kulturi, i to će nam omogućiti još bolje poslovanje i kvalitetnije umetničke rezultate.

Da li se sistematizacija odnosi i na umetnički deo kuće? Kako ćete promeniti opis radnog mesta, na primer, glumca kojim niste zadovoljni?

Sistematizacija se odnosi na celu kuću. Nećemo menjati opis radnog mesta umetnika, ali ćemo sagledati broj umetnika koji nam je potreban.

Da li to znači da planirate otpuštanja? Sigurno ste i vi čuli da se priča da Narodno pozorište nema dovoljno glumaca koji odgovaraju njegovom statusu, a ima one koji ne odgovaraju. Da li će sistematizacija biti prilika da se ta slika promeni?

Ne razmišljam o otpuštanju, već o upošljavanju. Rukovodim se maksimom "ko je uništio jedan život uništio je ceo svet, a ko je spasao jedan život spasao je ceo svet". Dobre uprave se pamte po onima koji su angažovani, a ne po onima koji su otpušteni. Mislim da dobar i socijalno odgovoran poslodavac treba da se pobrine da svakom čoveku pronađe makar približno odgovarajuće radno mesto na kojem će se on osećati dobro i pokazivati rezultat. U tom poslu najteže je sa onim umetnicima kojima, sticajem veoma komplikovanih okolnosti, ne ide od ruke, ali ih je na sreću ovde malo. Treba podmladiti ansamble brižljivo odabranim umetnicima i angažovati ih u skladu sa novim Zakonom o kulturi na određeno vreme i praviti zdravu konkurenciju u utakmici u kojoj će svi imati šansu. A naš veliki problem su i baletski igrači kojima ne ide u prolog zakonska regulativa, što ne odgovara ni nama. Naime, mladi baletski igrači, koji drže repertoar, nemaju valjano rešen status u kući, a istovremeno, u Baletu ima ljudi koji imaju jedan od potrebnih uslova za penziju, ali im više odgovara da primaju visoke plate i uspavano čekaju penziju. Ali i za to ima leka... Apsurd je da u Kairskoj operi trenutno radi pet naših balerina koje su otišle iz Srbije zato što ovde nemaju siguran prostor za rad. Tu tendenciju valja prekinuti zarad budućnosti baletske umetnosti u Srbiji.

Pomenuli ste Kairsku operu. Otkud saradnja sa Kairom kad pre toga nije ostvarena saradnja sa većinom teatara u evropskim zemljama?

Pre dvadeset i više godina naša Opera je bila veoma prisutna u Kairu i tu tradiciju je, uz angažman Ministarstva kulture i naše ambasade u Egiptu, samo trebalo nastaviti. Prošle godine smo imali veliki uspeh u Kairu i Aleksandriji sa baletom Ko to tamo peva. Naš prvi budući zajednički koprodukcioni projekat je Verdijeva opera Simona Bokanegre, koju će režirati Dejan Miladinović u novembru ove godine, u dva istovetna dekora, a razmenjivaćemo soliste, dirigente... A kao što smo već rekli, saradnja sa evropskim teatrima iz Švedske, Grčke, te ona koju očekujemo sa Boljšoim teatrom, deo je naše promišljene strategije umrežavanja sa srodim teatrima u Evropi.

Muzej Narodnog pozorišta otvoren je 22. novembra, a u avgustu ste, pred novinarima, govoreći im o rekonstrukciji krova, izjavili da nemate novac za Muzej.

Za samo osam meseci smo otvorili Muzej našeg pozorišta i pridružili se malom broju odabranih evropskih teatara koji se mogu pohvaliti takvim odnosom prema sopstvenoj istoriji. To nas je koštalo oko 20 miliona dinara, a nije opteretilo budžet Narodnog pozorišta jer smo, ostvarivši sve planirane programe, uštedeli od budžeta 10 miliona dinara koje smo uz dozvolu Ministarstva kulture prenamenili, a ostatak smo obezbedili donacijama i iz sopstvenog prihoda. Imali smo podršku prijatelja kuće, pre svega veliku podršku gospodina Milana Pališaškog, autora enterijera poslednje rekonstrukcije Narodnog pozorišta, iz 1989. godine, koji je besplatno uradio idejno rešenje Muzeja. Takvih kao što je gospodin Pališaški nije bilo mnogo, ali ih je bilo dovoljno. Planiramo da u naredne tri godine završimo fazno renoviranje zgrade, u koju od 1989. godine, sticajem dobro poznatih okolnosti, nije mnogo ulagano. Prošle godine smo, zahvaljujući sredstvima Ministarstva kulture, završili hidroizolaciju krova i zamenili 36 krovnih prozora, a poslednje nedelje februara biće gotovo montiranje novih rashladnih uređaja na svim scenama i probnim salama, pa će tako biti rešen i taj dugogodišnji problem. Briga opštine Stari grad o Narodnom pozorištu ni ove godine nije izostala – dobili smo video-nadzor. Iz vlastitih prihoda smo rešavali probleme garderoba, uređivali smo kuću, kupovali smo mašine za naše radionice koje su, odgovorno tvrdim, trenutno najbolje, ne samo u Srbiji. Centralna investicija u ovoj godini je rekonstrukcija Scene "Raša Plaović" koja je već duže vreme u veoma lošem stanju. Poslovi će početi 1. jula i trajaće do 1. septembra i nećemo izgubiti ni jedan jedini radni dan. Idejno rešenje projekta će donatorski uraditi gospodin Slobodan Drinjaković, jedan od arhitekata poslednje rekonstrukcije zgrade. Krajnji cilj nam je da za četiri godine završimo renoviranje Narodnog pozorišta.

Kao stalni reditelj Narodnog pozorišta, upravo pripremate obnovu opere Bal pod maskama.

Odlučili smo prošle godine da, osim premijera, imamo i premijerne obnove kako bismo novom umetničkom podelom došli do kvalitetne predstave, a da nas to ne košta mnogo, te da je to prilika da obnovimo dekor i kostime. To radimo ne samo u Operi već i u Drami i Baletu. Time ujedno pokušavamo da očuvamo značajne scenografije i kostime koji su stradali zbog gorućeg i dugogodišnjeg, a teško rešivog problema – nedostatka prostora za čuvanje dekora i kostima – što je, uz obnovu instrumenata orkestra i rešavanje prostora slikarnice, nešto čime moramo da se uz posebnu i aktivnu pomoć države pozabavimo u skorijoj budućnosti, kako bi se sačuvalo veliko blago koje baštini ova kuća.

Ministarstvo kulture nije štedelo pohvale zbog velikog udela Narodnog pozorišta u akciji "Srbija u Srbiji" kojom je omogućeno da pozorište i kultura dođu u krajeve u koje retko zalaze. Kako ste se snašli u često nepozorišnim uslovima?

Po prvi put smo bili u Dimitrovgradu, Osečini, Irigu... Nedopustivo je da nacionalni teatar nije prisutan svuda po Srbiji, s obzirom da ga Srbija finansira. Mi imamo predstave sa manjim brojem glumaca, pa uslovi nisu bili nepremostiv problem. Radost publike koju sam doživeo u Dimitrovgradu, gde smo igrali Gospođu ministarku, je, pretpostavljate, neopisiva. Osim akcije "Srbija u Srbiji", u smislu istinske decentralizacije u kulturi odlučili smo da se naša predstava Zlatno tele izvede u Leskovcu, Šapcu i Pančevu pre beogradske premijere. Takođe, Narodno pozorište iz Šapca je svoju premijeru Bubnjeva u noći prvo imalo na našoj sceni pa potom na svojoj. Čini mi se da su to potezi istinske decentralizacije i formiranja jedinstvenog kulturnog prostora u Srbiji.

Nekolicina pozorišnih kritičara ocenjuje produkcije Narodnog pozorišta kao staromodne. Kako to komentarišete?

Postoje razni parametri na osnovu kojih merimo naše uspehe. Čini mi se da je lepota u različitosti, da Narodno pozorište treba da neguje svoju estetiku, da, na primer, Atelje ima svoju boju i da nije dobro da previše ličimo jedni na druge. Uvažavam mišljenje kritičara, ali prevashodno uvažavam mišljenje publike. Dogodilo se da nekoliko predstava, koje su možda pozorišno zanimljive, publika nije prihvatila. Šta mene, u tom slučaju, treba da zanima kao upravnika pozorišta? Da li za predstavu koja, i pored kvalitetnog marketinga, proda dve do tri karte mesečno, treba da zaključim da je dobra samo zato što kritika tako smatra i da neodgovorno nastavim njen repertoarski život, uprkos svakoj ekonomskoj logici? Sve naše produkcije imaju šansu da žive u skladu sa rezultatima, i da se razumemo, ne smatram da su oni na blagajni jedini važni, ili pak presudni, ali neophodno je da te rezultate uvažavamo. Treba brinuti o publici, a ujedno ne podilaziti joj. Narodno pozorište ima svoju publiku naviknutu na jednu vrstu ukusa. Ja sam za umerenost u svakom pogledu. Ova kuća ne bi opstala skoro 150 godina da nije bila u duhu svog vremena, ma šta ko mislio o njoj. Ne znam da li je naša predstava Derviš i smrt moderna ili ne, ali znam da je odlična. Ako ne verujete, pitajte njenu publiku – ne samo onu u Beogradu i Srbiji.

Sonja Ćirić