Akcize i liberalizacija:
Evropska bumaška

Cela operacija "liberalizacije tržišta derivata" u Srbiji se vodi tako da se građanstvu zapravo ogadi svaka liberalizacija i da im se smuči od svake "evropske direktive"

Kada bi se afera oko navodne liberalizacije tržišta naftnih derivata mogla uprostiti, onda bi se moglo reći da je gotovo jedini problem u tome što u Srbiji postoji zastarela domaća prerada nafte i što u Srbiji ima suviše sirotinje – i među građanstvom i među privrednim firmama – koja bi iz ovih rafinerija, po famoznom "novogodišnjem amandmanu" o akcizama, još neko vreme mogla jeftinije da kupuje gorivo deklarisano lošijeg kvaliteta, za svoje "punoletne" automobile i prastara postrojenja. Sve dok "ruski NIS" ovde ne zaradi toliko da može servisirati kredite za modernizaciju domaćih, vojvođanskih rafinerija. Kada se okonča ta modernizacija, i domaće gorivo postaće podjednako skupo za tu sirotinju, kao i ono uvozno, ali će ono bar biti kvalitetno i po evropskim standardima.

Ova neprihvatljiva simplifikacija, da je u Srbiji uvek problem sa domaćom proizvodnjom i da se on brzo može rešiti gašenjem domaće proizvodnje, verovatno je neugodna i za Evropsku uniju, koja je zvanično prozvana da praktično to kaže i potpiše, pismom naše ministarke finansija Diane Dragutinović predstavniku EU u Beogradu (Dragi gospodine Vensan, kažite nam da li smo prekršili SSP, ako jesmo, popravićemo...).

Ako nam Evropska unija napismeno bude dala bumašku da smo "pogrešili" oko SSP-a, to jest ako od nas na taj način praktično bude zatražila da ugasimo Pančevačku i Novosadsku rafineriju, svanuće i Rusima u NIS-u, koji za tako što jedva čekaju alibi, pošto se i njima ovde više isplati da budu uvoznici derivata i izvoznici milion tona srpske nafte, nego da se bakću sa modernizacijom starih postrojenja podbočeni viškovima komšijskih rafinerijskih kapaciteta u Grčkoj, Mađarskoj ili BiH. A da ne govorimo da će i budući uvoznički, a domaći i svemoćni "pumpadžijski lobi" (u kome ima više "profesionalnih patriota" nego u Akademiji i Društvu pisaca zajedno), u takvom scenariju biti uveren da su se njegove nesporne investicije u političku elitu konačno isplatile – sve dok ne bude prinuđen da se svrsta iza leđa nekog Gaspromnjefta, koji će, kao najveći trejder, imati druge i drugačije "ekonomske metode" disciplinovanja autsajdera od ovih koje simulira nesrećna i nemoćna srpska vlada.

Dakle, cela operacija "liberalizacije tržišta derivata" u Srbiji se vodi tako da se građanstvu zapravo ogadi svaka liberalizacija i da im se smuči od svake "evropske direktive" (jer se one ovde gotovo stalno prerađuju u formu državno-tajkunskih špekulacija), morala bi se analizirati bez gore karikiranih simplifikacija. Tu nastaje doista zamršen problem, jer da bi se pitanje navodnih "dvostrukih akciza" (koje ima 7 članica EU) radi "skrivenog očuvanja državno-ruskog monopola", dovelo na ekonomsku analitičku ravan, moralo bi se očistiti od niza okolnosti iz prošlosti.

Morala bi se, zapravo, gurnuti na stranu čitava istorija srpske naftne privrede, čiji je monopol decenijama bio "mažen i pažen", sve dok u njega, tokom svetskih sankcija, nisu oduševljeno i sa dozvolom Udbe ušli šverceri krupnog kalibra, često sa oreolom ratnih heroja i nacionalnih dobrovoljaca; trebalo bi, zatim, za trenutak zaboraviti da je NATO u srpskoj privredi, pored namenske i auto-industrije, jedino još gađao naše rafinerije, a da su one potom samo zakrpljene, a ne i modernizovane nekakvom državnom akcijom, jer je izostala podrška Zapada (za razliku od EPS-a, kome je ta podrška štedro odobrena); potom bi trebalo skloniti iz sećanja činjenicu da je nova, demokratska vlast Srbije, posle 2000. godine, prvo najavljivala prodaju naftne privrede, ali je navodno "niko nije hteo", pa je onda, za svaki slučaj, odbačen zahtev MMF-a da se raspiše konkurs za prodaju rafinerija i pumpi NIS-a, za vreme Koštuničine i Labusove vlade, sa obrazloženjem da se za očuvanu celinu kompanije možda može dobiti više (i pisac ovih redova je tako mislio); neka današnja teorijska analiza, zatim, tražila bi i da se sklone iz vidokruga sve okolnosti u kojima je pre dve godine, bez tendera, zaključen nakaradni međudržavni naftni sporazum sa Rusijom (pod parolom "I Moskva, i Brisel"), koji se sada mora poštovati, a za koji je već tada bilo jasno da je u mnogim odredbama u suprotnosti sa energetskim propozicijama Evropske unije (sporazum koji je za kupovnu cenu NIS-a od 400 miliona evra, Gaspromnjeftu dao mogućnost da samo u prošloj godini za sebe "valorizuje" 51 odsto od preko 7 miliona barela srpske nafte, što bi trebalo pomnožiti sa 80-90 dolara po barelu, da bi se dobila samo prošlogodišnja vrednost "domaće nafte"); uza sve to, napokon, trebalo bi imati u vidu da Vlada Srbije mora nekim akcizama ili porezima namaknuti pare za održanje obećanog budžetskog deficita od 4 odsto BDP-a, za penzije 1,6 miliona penzionera, za plate 695.000 "budžetskih korisnika", za zapošljavanje bar stotog dela od 700.000 nezaposlenih, za servisiranje 12 milijardi evra državnog duga, za podršku privredi potištenoj svetskom krizom, za zbrinjavanje sirotinje i oštećenih u zemljotresima i poplavama, i tako redom (pa i za "kupovinu" stranih investitora u neku buduću industriju, a možda i u neku buduću bolju rafineriju).

Kada bi se sve ovo sklonilo u stranu, moglo bi se reći da večito nesigurna i neodlučna Vlada Srbije, sklona provincijskim trikovima, još nije liberalizovala domaće tržište naftnih derivata. Da jeste, mogli bi je nazvati i neodgovornom.

Dimitrije Boarov