Deset godina od DOS-ove vlade:
Đinđić u zemlji čuda

"Pre ulaska u zgradu Vlade niko od nas, sem Nebojše Čovića, nije znao šta je vlast niti kako izgleda zgrada Vlade. Svi mi smo bili ljudi koji nikad u životu tamo nisu ušli, jednako bi bilo da smo ušli u zgradu francuske vlade – i nju smo svi videli tek spolja, tek fasadu, sa ulice", kaže danas Žarko Korać, jedan od potpredsednika ondašnje vlade

Vladu Zorana Đinđića formirala je 25. januara 2001. koalicija Demokratska opozicija Srbije, koju je činilo 18 političkih partija. Vlada je imala 7. potpredsednika.

Zoran Đinđić je imao problem koji je kasnije imala svaka vlada – a u njegovoj je bila koalicija od 18 stranaka – kako da napravi efikasnu vladu. Uspeo je: on je Vladu podelio na dva dela, na politički deo u kojem su bili potpredsednici, lideri DOS-a, ne svi, ali on je gledao da svaka stranka ima ili potpredsednika ili ministra. To je bio Kolegijum Vlade, koji je sazivao nekad i dva-tri puta dnevno. To su, inače, DSS i Vojislav Koštunica stalno napadali, da nije po zakonu ili Ustavu. Tu su se donosile najkrupnije političke odluke uz, naravno, Predsedništvo DOS-a, koje se sastajalo znatno ređe i bilo znatno manje efikasno.

SVEDOK SVEGA I SVAČEGA: Žarko Korać

Uz to, postojao je i ekonomski deo Vlade koji se posebno sa njim sastajao. Ja sam, na primer, bio u političkom delu Vlade i mene je zvao oko problema iz prosvete, zdravstva, informisanja, ali nikada nisam prisustvovao sednicama ekonomskog dela Vlade, gde su bili Pitić, Đelić, Vlahović: s njima je on posebno sedeo i rešavao stvari. Njemu je bilo svejedno da li potpredsednici Vlade rade, on je od njih očekivao političku podršku, a rad je očekivao od ministara i stalno je tražio rezultate, davao zaduženja i rokove.

Đinđić je uradio ono što je vrlo retko za naše prilike, dao je šansu nekim mladim školovanim ljudima u koje je imao poverenje i mislio da će oni, koji su bili na Zapadu gde su stekli obrazovanje, pomoći da Vlada radi efikasno.

Jednom mi je rekao: što se tiče potpredsednikâ Vlade, oni ne moraju ništa da rade, važno je da su tu i da se mogu sa njima dogovoriti o političkim odlukama, a sa ministrima i ostalima, drugim delom Vlade, dogovarale su se konkretne odluke.

Danas se u Vladi odluke često donose preglasavanjem. Toga u Đinđićevoj Vladi nije bilo: kad je do takve situacije, a to je bilo retko, došlo, on je predlog povlačio sa obrazloženjem da stvar nije zrela da se o njoj odlučuje i onda se to vraćalo na Kolegijum Vlade na novu raspravu.

Jedno ne sme da se zaboravi: Zoran Đinđić nije kontrolisao dve stvari, tada je postojala ta fantomska srpsko-crnogorska država sa crnogorskom stranom, strankom Mila Đukanovića, koji nije ni učestvovao u izborima: nije uopšte imao kontrolu nad vojskom i spoljnom politikom. To je pripadalo Koštunici i to je jedinstvena pozicija vlade koja je faktički na vlasti, a ne kontroliše ključne stvari. Đinđić je sam vodio svoju spoljnu politiku, on je putovao i organizovao susrete. Ni nad vojskom nikakve ingerencije nije imao, i to je jedinstveno.

PRVI TRENUCI VLADE: Kad smo izabrani u Skupštini Srbije, još dok je trajala ta sednica kurir je Zoranu Đinđiću doneo pismo u kome je Rade Marković dao ostavku. U tom pismu piše – ono postoji danas kao dokument – da ostavku daje u dogovoru sa Koštunicom. To se događa tek tri meseca od prvog zahteva za njegovu smenu, iako smo mi na Predsedništvu DOS-a bar deset puta glasali da se on smeni. Zoran Đinđić je to primio k znanju i tako se i završila sednica.

Nakon toga smo ušli u zgradu Vlade; pre toga niko od nas, sem Nebojše Čovića, nije bio, a jedino je Zoran Đinđić od svih nas imao neko iskustvo sa državnom upravom, jer je šest meseci bio gradonačelnik Beograda. Koliko god je to težak posao, to ipak nije isto kao biti u Vladi. Mi svi smo bili ljudi koji nikad u životu nisu ušli u zgradu Vlade, jednako bi bilo da smo ušli u zgradu francuske vlade, i nju smo svi videli tek spolja, tek fasadu, sa ulice.

Tada smo održali prvu sednicu Vlade i ona je imala samo dve tačke dnevnog reda: konstituisanje i smenu Radeta Markovića, jer Đinđić nije hteo da ovaj podnese ostavku, nego da ga smeni Vlada. Njegova smena bila je prva odluka Vlade, jer smo mi znali da je on kriminalac i ubica i da će na kraju odgovarati za ono šta je radio.

NOVA VLADA, STARI KADROVI: Naš ulazak u zgradu Vlade, to je bilo potpuno fascinantno. Pre toga je samo sekretarica Vlade Maja Tasić otišla tamo da odredi u kojoj će ko sobi biti. Kad smo ušli, tog januara 2001. godine, zatekli smo neke potpuno preplašene ljude koji nas u strahu gledaju. Među njima, na primer, i one koji su se bavili medijima, koje je Aleksandar Vučić doveo dok je on bio ministar informisanja. Kasnije je Vladimir Popović sve njih odatle izbacio i rekao da mu ne pada na pamet da radi sa ljudima koji su u Vučićevo vreme učestvovali u gušenju medija. Možete zamisliti: gomila uplašenih ljudi gleda u nas, a mi nikada u toj zgradi nismo bili i niko od nas nije znao kako, u stvari, funkcioniše Vlada. Sami smo morali da učimo iz početka: kako izgleda zgrada, šta i kako treba da se radi. Uz to smo imali strašan pritisak medija, stalno su dolazili novinari i opisivali Vladu i kancelarije i nas i svi su imali neke ideje. Sve je to podsećalo na neko postrevolucionarno vreme kada svako misli – što je simpatično, ali i nerealno – da je vlast sada opšta i zajednička i da svako ima jednaka prava da upravlja državom.

Đinđić je Vladu napravio onako kako je Bil Gejts shvatao vođenje Majkrosofta.

NEREVANŠIZAM: Mi smo se u prvo vreme našli u čudu, jer malo nas je dovelo sa sobom ljude koje zna. U početku je u Vladi bilo najmanje dve trećine ljudi koje smo tu zatekli, posle se taj broj nešto smanjio. Za neke od njih smo znali da su bili naši politički protivnici, drugi su govorili: šta sam ja mogao, ja sam morao da radim ono šta mi se kaže. To je bila nenormalna pozicija: imali smo državni aparat u kojem je Slobodan Milošević pred kraj svog mandata napravio strašnu selekciju. Uverio sam se na vlastitom primeru, dobio sam vozača koji je bio simpatizer Srpskog pokreta obnove i opozicija, koji je za vreme Miloševića dobijao najgore poslove i bio potpuno diskriminisan. Mi smo bili svesni da smo tu zatekli ljude koji su prošli strašnu filtraciju i znali smo da su protiv nas.

Međutim, moram da kažem, Zoran Đinđić je pokazao veliku toleranciju prema mnogo kome. Ironija je da je on ubijen i protiv njega je izvršena odmazda, a istovremeno je on možda najviše učinio da ne bude totalnog revanšizma, jer je – osim u tadašnjoj vladi – pre njega bilo logično da svi dovode svoje rođake, prijatelje i stranačke kolege na mesta u administraciji. Nešto ljudi je za naše vlade došlo, ali neuporedivo manje nego što je to danas.

Mi smo veliki deo Miloševićevog aparata u Vladi nasledili, čak su ostali i savetnici iz njegovog vremena i oni to znaju najbolje, jer ih je vrlo malo izgubilo posao. Đinđić je mislio da Srbija ne može da živi na tim večitim podelama i da se u jednom trenutku bar tu mora napraviti rez. Neki ljudi su se vrlo brzo prilagodili.

Ne znam da li je to bila greška, gledajući iz današnje perspektive. Za mene je prvi kriterijum da li je neko stručan i u stanju da radi svoj posao. Pokazalo se da neki to nisu bili u stanju, ali je bilo i vrlo profesionalnih ljudi u Vladi za koje ne mislim da je greška što su ostali. Nisam bio srećan što moram da sarađujem sa nekima od njih, ali sam bio zadovoljan njihovim profesionalnim radom. Neke je ipak trebalo skloniti iz Vlade, jer smo se posle uverili da su oni radili dosta sistematsku opstrukciju, ali stvar je bila u tome što je DOS tada imao veliku moralnu težinu: mi smo negde do juna, dok Koštunica nije napao izručenje Miloševića i izašao iz Vlade, imali veliki autoritet i oni se tada nisu "isticali". Kasnije smo doznali da su se najpre upripodobili i pokazivali neko drugo lice u strahu da ne izgube posao, a nakon toga počeli da daju podatke iz Vlade koji nisu bili tajni, ali nije uobičajeno da se pojavljuju u medijima, da su se napravile veze s tabloidima, ali to je bilo u drugoj polovini 2001.

SMEŠNO I TUŽNO: Sećam se da je auto koji sam dobio na korišćenje imao pokvaren menjač – imao je rupu na menjaču – i moj vozač je rekao: ovo će da nam se raspadne negde usput. Sećam se da je Jožef Kasa jednom došao na Kolegijum Vlade – Kasa se, inače, dosta lako naljuti – i da je sav ceptio, jer su on i vozač gurali pokvareni auto negde s autoputa kod Subotice. Bukvalno se tresao od besa: on je gurao auto dok je vozač pokušavao da upali motor.

Jednom se desilo, u samom početku, da je u Vladu došao jedan britanski novinar i da mu je, dok smo razgovarali u Vladi, ukradena jakna. Ja sam bio očajan zbog toga, to je bilo strašno neprijatno. To je pokazalo da je u Vladi, bar u početku, bilo dosta haosa i da mi nismo znali ko tamo uopšte radi. Pozvali smo obezbeđenje koje se rastrčalo po zgradi, ali jakne nije bilo. Onda je gost-novinar, tako tipičan Englez, rekao da nema veze, da je jakna ionako stara. On je ispao džentlmen, ali nama je bilo ekstremno neprijatno. I meni je negde na samom početku ukraden mobilni telefon, ništa posebno, bedni aparat... bilo je krađa u početku. Sa druge strane, Zoran Đinđić je ušao u kabinet Mirka Marjanovića u kojem je sve ostalo isto, i slike i nameštaj, sve onako kako je ostavljeno. On, inače, nije imao nikakve zahteve, rekao je samo da mu oslobode sto da može da radi.

Ali, zatekli smo šta smo zatekli i počeli da radimo u situaciji kad je jedini kontinuitet u tom trenutku bio administrativni aparat i ti savetnici koji su služili jednom groznom režimu. I kasnije je tek poneko doveo nekog savetnika, promenjeni su bili jedino šefovi kabineta.

OBEZBEĐENJE: Nismo ni obezbeđenje menjali. Sećamo se svi onog marta 2003. kada se postavilo pitanje da li upravnik zgrade, čiji portir ne otvara vrata premijeru, radi svoj posao; on je bio treći upravnik po redu, dvojica su bila smenjena pre toga. Jedan zbog toga što je dozvoljavao da Bogoljub Karić u Vladu uđe kad mu padne na pamet, da šeta po Vladi od kabineta do kabineta i da ga niko ništa ne pita ili barem najavi dolazak. Neki u Vladi su zadržali svoje obezbeđenje, i Zoran Đinđić; to je danas pitanje za veliku raspravu, ali tada se mislilo da treba verovati onima koji su u obezbeđenju bili i u vreme kad smo bili u opoziciji i kad su i njihove glave bile ugrožene. Problem je bio što su ti ljudi često imali sumnjive prošlosti, ali Đinđić se time nije bavio. Uz to, i procena policije je bila kompromitovana i to je bila pat-situacija: policija nije trpela dovedeno obezbeđenje, a sa druge strane i njihove biografije profesionalnih pripadnika policije su bile problematične. To je bio problem koji nismo mogli da rešimo. Sećam se da je prilikom izbora starešina u policiji, to je bila tema Kolegijuma Vlade, bio problem: svi su bili na Kosovu, svi su učestvovali u tome, jedini kriterijum je da li su pljačkali, krali i ubijali ili nisu i izabrani su ljudi za koje nismo imali takve podatke. Na kraju se, naime, ispostavilo da su na Kosovu bili svi, od policajaca do one železničke jedinice za pratnju vozova ili rečne policije; ne kažem da su oni činili zločine, ali činjenica je da su bili na Kosovu.

To je bila nerešiva situacija. Istovremeno, Srbija nije imala dovoljno struje i mi smo te zime – ljudi su to zaboravili – za prioritet imali donacije struje. Bili smo izbačeni iz svih institucija i Đinđić je praktično sam organizovao donatorsku konferenciju i putovao po svetu. Za mene je fascinantno da je on uspeo u dve godine da ojačava svoj uticaj kao premijer, to je fenomen u srpskoj istoriji. Kad se realno pogleda, sem podrške građana u prvoj godini dana, sve ostalo je bilo protiv njega: 18 stranaka, svaki dan neko ima neki zahtev koji stavlja pred njega... Meni ga je prosto bilo žao, koliko problema je svaki dan imao da reši.

KRAJ: Za sve vreme trajanja naše vlade, kamere nisu ni snimale bilo šta osim ulaza u zgradu Vlade, okolina se snima tek nakon atentata. Lično mislim da bi ubice našle drugi način da ga ubiju, oni su, konačno, to više puta i pokušavali. Problem je u tome što je postojala zavera unutar države, unutar policije. Mislim da je on vrlo teško mogao da se spase, jer njega je ubila država. Njega nije ubila grupa kriminalaca, nego sama država, i Zvezdan Jovanović i Milorad Ulemek Legija imali su legitimacije oficira MUP-a. Uz to, od početka je protiv Đinđića vođena kampanja, delimično i iz inostranstva – hrvatski nedeljnik "Nacional", na primer – ali i iz kabineta Koštunice. Slažem se sa krivičnom prijavom Srđe Popovića. Mislim da jeste prelomni trenutak u kojem najpopularnija ličnost tada u Jugoslaviji i Srbiji, Vojislav Koštunica, podrži oružanu pobunu: to je kraj. Po meni su dve tačke prelomne, prva 28. juna kad se Milošević izručuje Hagu i kad Koštunica te večeri na televiziji kaže da je napravljen državni udar, a sledeći je trenutak novembar, pobuna Crvenih beretki, dolazak Bracanovića na vlast u Državnoj bezbednosti. Posle toga, pripremljen je obračun sa njima, ali oni su bili brži.

Voleo bih da je neko od nas mogao da ga zaštiti, ali ne vidim kako ga se moglo uopšte zaštititi kad ga je ubio kriminalizovani deo države.

Tatjana Tagirov