Posle su mi objasnili da u isti dan pada moj rođendan i Petrovdan, bakina slava, i da je to tradicija, običaj i veliki praznik u selu. Mama i tata su došli jednom (možda dva puta) na to moje i Petrovo slavlje i tada sam dobila pravi poklon za rođendan.

Mnogo mi je bio simpatičniji Jovanjdan, tatina slava, zato što nisam bila u senci svetinja. A isto je bio raspust. Od tada poštujem i uvažavam sveca Jovana, kao dostojnog lika koji mi ne mrsi račune i ne otima mi rođendanske poklone. Slavili smo dve slave: maminu devojačku, tj. bakinu, i tatinu. Prva je bila seoska, a druga gradska, ruralna i urbana. S popom i bez popa. Slavski kolač smo mesili u oba domaćinstva i obrtali ga oko trpeze dok je gorela sveća. U gradu je najstariji muški član porodice nevešto glumio svešteno lice i izgovarao neke nebulozne zdravice dok je kadio kolač, s popom na selu je bilo mnogo bolje.

Otišla je baka, a onda i tata. Udadba, mladoženja isto slavi Svetog Jovana, baš zgodno. Duplo versko slavlje.

Već u prvom samostalnom pokušaju ponestaje mi snage. Zvone prvi gosti. Žito u sredini, levo čiste neupotrebljenje KK (kafene kašike), desno čaša sa vodom u kojoj se odlažu upotrebljene KK. Gosti uglavnom znaju šta treba da rade i kako da se krste, mada ima onih koji jedu žito kao da su u poslastičarnici. Ima i neprilagođenih – priča se po gradu da je Ljiljana S.-M., katoličke veroispovesti, pojela žito a posle naiskap popila zamućenu vodu iz čaše u koju je trebalo odložiti upotrebljenu KK. Svi su je gledali zblanuto (tako ona kaže), a ona se posramljeno skupila u nekom ćošku. Govorka se po čaršiji i da je Ivana M.-H. došla na slavu kod svog dede i s vrata mu rekla: "Deda, slava ti." Deka se, naravno, iznervirao. Kaže se: "Srećna slava, domaćini", ili nešto kao: "Bog vam pomogao, srećna slava!" Donosi se vino. Gosti se ne izuvaju.

Jedne godine za Jovanjdan očekivali smo novu gošću, Kanađanku srpskog porekla, Zoru. Govori srpski pomalo, lepa je, komunikativna i neposredna. Zora ne poznaje puno ljudi u Beogradu, malo se brinemo što je još nema. Sredinom večeri zvoni telefon. Javljaju nam se komšije sa drugog ulaza da nam čestitaju slavu i, uz smeh, kažu da je naša Kanađanka kod njih u gostima. Nismo ni znali da u ulazu B imamo komšije istog prezimena. Zori ništa nije bilo čudno jer ne poznaje goste u čiju god kuću da zađe, pa se propisno prekrstila i sela za trpezu ubeđena da je na pravom mestu. Kaže da joj se posle nekog vremena učinilo sumnjivim to što mene nema, ali otkud ona zna kakvi su običaji ovde u Srbiji? Ulepšala nam je veče i stekla nove prijatelje.

Devedesetih godina eksplodirale su slavske svečanosti. Mi smo tada imali budžetske poteškoće, između ostalog, i nismo bili jedini koji su se distancirali od verskih običaja u nacionalističkom okruženju. Novi milenijum, nove tehnologije, novi slavski običaji. Domaćini danas mahom ne mese slavske kolače i ne zavijaju sarme do iscrpljenja, a i zašto bi kad imaju standardizovanu ketering uslugu u posnoj ili mrsnoj varijanti. U nekim novobogataškim kućama goste služe profesionalne kelnerice. Nisam od tih, ali se ne libim da kupim gotove salate i kolače. Kad se svetska pandemija svinjskog gripa obrušila i na Srbiju, nismo išli po slavama. Nismo ni mi slavili, ne zbog straha od gripa, već zbog noge u gipsu. Bilo je onih koji su istinski verovali da će ih svetac zaštititi od virusa gripa i onih koji su, ispostavilo se, s pravom sumnjali u pošast i slavili sve u šesnaes’. Najslađi su bili oni treći – bilo ih je strah od pandemije, a nisu hteli da prekidaju tradiciju. Pričali su mi da nije bilo ljubljenja, svi su zazirali da se posluže žitom, vino se pilo iz plastičnih čaša za jednokratnu upotrebu i jelo se plastičnim viljuškama. Slave pod "nano-maskama" mora da su bile zabavne, žao mi je što ih nisam uživo doživela.

Gradske slave u novije vreme sve više liče na žurke. Nekad nije bilo tako, znao se red, gost ostaje sat-dva, a onda se ide dalje na čestitanje. Na slavu se išlo bez poziva, dok se danas smatra normalnim da te obaveste o vremenu kad treba da dođeš. To je, čini mi se, u redu jer u gradu nemamo avlije i goleme slavske stolove gde bi svi zvani i nezvani mogli da sednu. Slava kod Tančića posebno je zadovoljstvo. Oni slave ko nekad, a gosti su im fini i smenjuju se na po par sati.

Tetka Goca je poznata gljivarka, bere i sprema pečurke za koje nikad nismo ni čuli. Kuva nenadmašan gulaš od gljiva – jedna šerpa je s mesom, a druga bez mesa. Sprema ona i mnoga druga divna jela, od tatar bifteka do guščje paštete, ali mene samo gulaš zanima. Primećujem da se pojedini gosti ustručavaju da ga jedu ne zato što nemaju poverenja u tetka Gocinu stručnost da prepozna otrovnu gljivu, već zato što više vole da jedu "konkretno". Čemu se mi radujemo, jer kad krenemo kući ona nam spakuje gulaš "za poneti". Prošle godine nam je poverila da se malo zamorila od gala slavljenja slave, volela bi da to preuzme neko mlađi.

Čemu se ne radujemo, jer ćemo onda jesti gotova jela "za doneti".

Biljana Vasić