Novogovor:
Piljci

U novogovoru, vreme je nešto za čim jurimo. Beži.

Osećanje vremena nije urođeno ni životinjama ni ljudima. Da bi znali kad nešto rade, ljudi imaju satove. Naučnici koji se tim poslovima oko vremena bave kažu da ne postoji ozbiljan dokaz po kom bi svrsishodne aktivnosti šimpanze imale veze sa ikakvom majmunskom predstavom o budućnosti. Isto tako, neobuzdana pseća radost posle duge odvojenosti od gazde nema nikakve veze s kerećim uspomenama na dobra stara vremena.

Ni s ljudima ne stoji ništa bolje. Nema uverljivog dokaza da pri rođenju na svet sa sobom donosimo ikakvu svest o vremenu. To se uči, poprilično dugo. Deca do dve godine žive isključivo u "sad", a još godinu dana potrebno je da usvoje pojmove koji se odnose na najneposredniju budućnost. Prošlost još ne postoji. Mada se čitanje časovnika može naučiti relativno rano, među desetogodišnjacima tek svaki četvrti "zna" da je vreme nešto nezavisno od kazaljki na satu. Tek u tinejdžerskom uzrastu izgrađuje se svest o tome da je časovnik naprava za konvencionalno merenje nečega što zovemo vreme, kako god ga pri tom doživljavali. Pa, počinjemo da žurimo, nerviramo se što kasnimo, zadovoljni smo kad stignemo "na vreme"...

Današnja opšta predstava o vremenu postoji tek neku stotinu godina, od kako je u XIII stoleću u upotrebu uveden mehanički časovnik. "Merenje vremena" ozbiljno je unapređeno u XVIII veku izumom hronometra, neophodnog u navigaciji ratnih i trgovačkih flota. U ta dva perioda tačnost satova – tačnije, greška u brojanju – svedena je sa hiljadu sekundi na jednu desetinu sekunde godišnje, da bi potom usavršavanje časovnika s klatnom dovelo do smanjenja greške na hiljaditi deo sekunde početkom XX veka. Danas je sat sa kristalom kvarca postao dečja igračka, dok se za najpreciznija merenja, s greškom na desetomilionitom decimalu sekunde, upotrebljavaju cezijumski ("atomski") satovi.

Novogovor ne ume da kaže, heraklitovski: vreme je dete koje se igra piljcima.

Aleksandar Ćirić