Pršutijada u Mačkatu, a na Zlatiboru:
Mesa ko drva

Pobednici izabrani glasovima posetilaca, jerbo stručni žiri, koji znao zakera, ukinut. A političara, i tije ministara, nije bilo, čime je belodano pokazano da je državni aparat na dijeti

Zna se da je Užička pršuta, i bez tog brendiranja, postala veliki brend. Usled, i tome slično, toga, po nepisanim i našim zakonima tržišta svaka pršuta je postala Užička. U poslednje vreme, a i duže, na’vatavani su šverceri brazilskog i argentinskog mesa, za koje se još ne zna odakle i kako ulazi u Srbiju. Nadležni državni organi, na tu okolnost, vele da je sve meso u Srbiji ispravno, i sa poreklom, jerbo država ima sistem ekvivalentan Evropi, te da kupac samo mora vodi račun ‘de kupuje meso, i da će sve biti u redu.

Kako bilo, vele da se stočni fond u Srbiji, u koji upadaju i svinje, iz godine u godinu smanjuje, a da je mesa i pršute sve više. Vele i da na celom Zlatiboru nema stoke za jednu pristojnu klanicu, sušaru, ali proizvođača, i svega toga od svinja, krava i junica, sve više. I sve se to priprema i proizvodi na tradicionalan i zdrav način, pršuta se suši strogo na bukovini. Još se veli da su zlatiborski proizvodi prepoznatljivi i neponovljivi jerbo se tu, kao niđe, susreću vetrovi Mediterana, Alpa i Karpata. Dakle, stvar je u vazduhu. A i voda je dobra.

IMA VODNJIKA: Čerez svega, a ponajpre afirmacije pršute radi, u Mačkatu, koji sinonim za pršutu, svake godine, odma’ iza srpske Nove godine, organizuje se Pršutijada. Pršutijada održana i ove godine kad joj vreme, proteklog vikenda, i odma’ da se kaže da bilo izlagača, i da bilo posetilaca. Političara, i tije ministara, zvanično i nezvanično, nije bilo, što bi moglo da znači da država ne vidi da je pršuta "državotvorna", oli je to zato što u opštinu Čajetina nije na vlasti Vladajuća koalicija, već taj DSS, pa su državnici imali druga i svoja državna posla.

...piće...

Dakle, selo Mačkat, takoreći odma’ poviše Užica. Uz put nekoliko domaćinskih kafana, a poviše, na brdu, crkva. Tezge pre porte, tezge i kad prođeš kapiju. Ima da se vijore zastave, ima veza, ima duboreza, džempera, grnčarije, mnogo sira, mnogo raznog vina, masti od same mangulice. Narod prolazi, narod zagleda, jedan uzo pita, Ima li rakije od šumskih voća, dobi odgovor da ima Vodnjika, tu ti je svo šumsko voće, dobro za mamurluk i ostalo trežnjenje. Reporter zastane kod jedan mnogo dobar proizvod, na tezgi naslagane, baš ko drva, i jesu drva, kraće i suve grane. Šta je to, to su, pohvali se prodavac, Zlatiborske olovke. Nalazi ih u šumi, nalazi ih u vodi, u ogranjak ugura srčiku, iliti minu, i eto olovke. Prodaje se, pravi etno-proizvod, podseća ljude na mladost, nekima liči na glogov kolac, prodavac izvrši probu, s obe ruke uze demonstrira, piše.

Niže od sve to velika i bela šatra, na ulazu dele kupone za glasanje za najboljeg izlagača. Do pretprošle godine proizvode ocenjivo stručni žiri, ali promenili pravilnik kad jedan od ti stručnjaci reko da ono što se daje za ocenjivanje nije ni za gledanje, a kamoli probanje. Od tada posetioci biraju ko najbolji, šta ima taj žiri da zakera. Ako nije rečeno, ta bela šatra puna tezgi i suvog mesa. Tezge uređene ko za izložbu, ozgo krovići sa jelove i borove grane, a ima i sa grane hrasta, pa tezge podsećaju na badnjake. Ima na te tezge šta o’š, pršuta svinjska, pršuta goveđa, kobasica, sudžuk, slanina, ovčija stelja, sve do pihtija, čvaraka. Sve to visi, ima pršuta od dva metra, ima pršuta nemoš izmeriš.

...i prirodne olovke

Prođemo štand "Zlatiborca", koji tu van konkurencije, i koji priča za sebe: proizvodni pogon od skoro 20.000 kvadrata, 250 zaposlenih, izvoz u Makedoniju, Bosnu, Crnu Goru, Azerbejdžan, svi mogući hasapi, poseduju i NASSR standard, što je sistem zaštite i kontrole kvaliteta i bezbednosti proizvoda koji je razvila Američka kosmička agencija. Nastavimo dalje, štand Carovića, višestrukog pobednika Brkovića, Šopalovića... Kod Brkovića pršute najduže, one što nemoš izmeriš, na svakoj piše Prodato, lično domaćin Milija, secka, nudi, preporučuje, pokazuje šta je roba.

TO JE TO: Preko mikrofon i razglas pustiše sve izvorno i domaće, neko ženskinje pustilo glasove, Kad moj dragi kroz avliju prođe/ od trnjina misli da je grožđe... Priđemo štandu Carovića, pitamo kako suši, kako soli, pozvaše gazdu, iza tezge izađe jedan koji beše u raspoloženju da mu se činilo da mu je glava veća nego što jeste, ponovimo pitanje, nije u raspoloženju za razgovor, nego ako će se popije jedna, to može. Pred mikrofone stade muška postava, svi nageše iz drvene plus rezbarene čuture, iz čijeg grlića je tradicionalno virila neka mnogo lekovita trava, pa viknuše Gde je meni moje luče/ da odemo mi do Guče... Jedan iz tu organizaciju reče da peva izvorna grupa Sinovi Grdelice iz Stapara, a da je tude i Zlatiborska zora iz Čajetine.

Nastavimo po tu gužvu, koja bila najveća gde se besplatno mezilo, zastanemo kod Šopalovića štanda, jedan od Šopalovića uze se opriča, nije on veliki proizvođač, kao i većina, nema radnika, radi porodično. Sve njegovo, njegova stoka, njegov proizvod, zimi rade oko pršute, leti kose livade, i bave se sirom. O to meso iz Brazil i Argentinu ne zna, i neće da zna, ne interesuje ga, on ima svoju proizvodnju, svoje mušterije, čuo da te pršute od brazilskog mesa sve iste, ‘vako iste, ko jaje jajetu. Uze se, bez uzbuđenja, nastavi, Ne znam leba mi, pa pokaza svoj proizvod, Ovo je goveđa pršuta od metar, za to treba goveče od ‘iljadu kila, pokaza i osušene delove buta, To ti je to, ovo ti je sve pošteno i u redu...

Izađemo malo iz te šatre – hale, u kojoj je i beton bio mastan, napolju se odvrnule tezge, šatra sa pečenjem od mangulice, Samo Srbin slavu slavi/ Zaštitnika doma svoga/ I tri dana samo pije/ Sve u ime Hrista boga... Vratimo se u izložbenu šatru, Onaj iz organizacije uzeo saopštava, prebrojali glasove posetilaca, treće mesto Šopalović, drugi Dragan V. Stojanović, prvi Milija Brković. Uze čestita pobednicima, poziva dođu, slikaju se, progovore nešto za televiziju. Na licu mesta izvukoše i nagrade za posetioce, 20 metara kobasice dobi žensko iz Krive Reke, kvadratni metar slanine gospoja iz Zvornika, a džak pršute još jedno žensko iz Arilja. Uto pred kamere stade Milija Brković, u godinama, baš naočit, crna dolama a šajkača plava. Hvala svima, prvo bi pozdravio sve prisutne, drugo, samo na ovom mestu se može kupiti takav kvalitet, više nigde, pozdravio bi organizatore, sve proizvođače, da i dalje budu u dobrom broju i kvalitetu. Pitan, nastavi, Bili sedam puta uzastopno pobednici, prošle godine nisu dobro brojali, pokrali glasove u porti Crkve Svetog Ilije, ali ove godine bilo tačno, moram to da kažem. Još pitan, još se reče, Nema tajne, žive na 750 metara, Bog darovo prirodu, tu Zlatibor, Tara, dobra sirovina, malo to umeju da doteraju, i to je to. A kolko proizvodi, nije problem napraviti dosta robe, problem je plasirati i naplatiti, država je zaboravila na male proizvođače, treba da pomognu, a ne da i’ teraju u velike da propadaju... Neko reče, nema muzike, Milija obeća, Sad ćemo i’ naći, iza njega se javi ona ženska grupa sa mnogo izvornu pesmu, Majka psuje kad niko ne čuje/ A svekrva psuje celo selo čuje... Pred kamere stade i žensko što dobilo 20 metara kobasice, stade podiže i pokaziva providni džak pun kobasica.

Izađemo na to napolje, tezge još na mestu, burića, varjača, mlevene paprike, razni melema, vazdan i kolko oćeš, i sve to bre sa pravu muzičku pozadinu, ajd uvatimo refren, Zašto svaka cura mora biti moja/ Pitaju me ljudi u čemu je fora/ Ne treba mi zlato, ni kraljevska kruna/ Jednostavno ja sam momak sa Korduna...

Dragan Todorović