Knjige – Tri ruske priče:
Kako preživeti stvarnost

Dovlatov, Stogoff i Sorokin na literarno briljantan način „transcendiraju" neveselu (da li samo?) rusku stvarnost jučerašnjice, današnjice i sutrašnjice

Gubarev se prepirao s Arjevom:

– Antisovjetsko delo – veli on – može biti i majstorsko. Ali može se pokazati i bezvrednim. Bezvredno delo, mada je i antisovjetsko, svejedno je bezvredno.

– Bezvredno, no drago – zapazi Arjev.

(Sergej Dovlatov)

Ako stvarnost ne valja, prvi je impuls racionalnog, „zapadnjačkog" uma da je nekako popravi. Pa onda to i čini, s manje ili više uspeha. Iz nekog razloga, koji je tako epohalnih dimenzija da njegovo iole ozbiljno i temeljito raspredanje ne može stati ni u višetomnu enciklopediju, a kamoli u jedan novinski prikaz, stvarnost u Rusiji hronično je loša. Osim, dakako, u onim periodima kada je još gora. Pa se onda svi loših vremena sećaju kao starih dobrih... Recimo, u vreme Sovjeta uzdisalo se za epohom carističkog samodržavlja, u jeljcinovskom haosu nekako je i CCCP retroaktivno postao nezasluženo bolji od sebe, a s nezadrživim napredovanjem Putinizma koji sistematski degeneriše sve samoemancipatorske resurse društva, i epoha pijanog Borje izgleda kao zlatno doba slobode, ako već ne i blagostanja... A s tim dvema stvarima – sa slobodom i sa blagostanjem, naime – Rusija i niz zemalja koje joj (voljno ili nevoljno) gravitiraju, nekako, khm, ima hronični problem. Zato zapadnjačko „popravljanje" stvarnosti, koje možemo predstaviti i kroz simboličku figuru inženjera, u Rusiji i diljem „priruske civilizacije" biva počesto zamenjeno transcendiranjem stvarnosti – nekome kroz votku, nekome kroz religijske i slične opijate i kojekakva mesijanska mahnitanja kojima u Rusiji nikada nije nedostajalo srčanih fanova, ali najbolje ipak kroz literaturu. A takve literature kakve ima u svim Rusijama u poslednja dva-tri veka – e, takve nema nigde drugde, niti je drugde može biti. Ne marim nimalo da mistifikujem „rusku dušu" (Viktor joj je Jerofejev bećarski uradio sve što je trebalo, s punim pravom jednog slatkogorko rezigniranog insajdera), ali čovek ne može a da ne bude fasciniran izdašnošću i neiscrpnošću izvora iz kojeg izbijaju novi i novi književni transcendentatori nevesele ruske stvarnosti... Oni, dakako, kojima nije padalo na pamet da se bave inženjerisanjem ljudskih duša, bilo u ime ideološkog ili nacionalno-verskog mesijanstva.

SOVJETSKI ZEN: Sergej Dovlatov (1941-1990; kod nas su prevedeni njegovi romani Kofer, Strankinja, Filijala i Naši) bio je, i protiv svoje najbolje volje, dete sovjetske civilizacije: uz nju, mada protiv nje, formirao se kao čovek i pisac, a ni odlaskom u emigraciju nije od nje istinski utekao (samo je, što nije za potcenjivanje, izbegao da ga ova i dalje udara po glavi kako joj se prohte...). Solo na andervudu (marka pisaće mašine, op. T. P.) iz vremena njegovog života u Otadžbini, te Solo na IBM-u iz vremena emigracije u USA, kolekcije su kratkih proznih zapisa, urnebesnih draguljčića, razorno lucidnih i duhovitih, naizgled „lakih", fragmentarno-anegdotalnih, ali neretko upravo „filozofskih" u pojavnom obličju nekakvog gorkog sovjetskog zena. Ove bi male prozne dragocenosti još od devedesetih tu i tamo zasjale sa stranica ponekog ovdašnjeg književnog časopisa, ali tek smo sada dočekali njihovo oknjiženje: zbirka Beležnice (preveo Dušan Patić; Rubikon, Novi Sad 2010) božanstven je izbor iz Dovlatovljevih „solaža", koje je inače možda najprimerenije staviti uz bok „Slučajevima" Danila Harmsa: slična je to poetika, donekle bar, s tim da je Dovlatov genijalno harmsovsko zafrkavanje s Čehovim koji da se u mraku sapliće o Gogolja i vice versa, silom neprilika zamenio podjednako zaumnim isečcima iz stvarnosti zrele, dapače već i trule Sovjetije, kao i rusko-američkih paradoksa, i izmeštenosti emigrantskog miljea, sveg ni na nebu ni na zemlji. Nešto kao Radio Jerevan fokusiran u jednom jedinom autoru, pa još dignut na kub jednog autentičnog kreativnog ludila. Deco & napredna omladino, ako želite da znate zašto je nakaradna Sovjetija morala da propadne, nije vam neophodno (mada, je li, ne bi škodilo...) da se probijate kroz kamare mrgodnog i „reakcionarnog" Solženjicina: Dovlatov će vam o tome reći sve što je važno!

PLEMENSKI EVERGRIN: Ilja Stogoff rodio se u Lenjingradu 1970, naravno kao Stogov, ali je sopstveno prezime za literarne potrebe ironično „brendirao" kao kakvu votku (Smirnoff) ili tome slično Večito Rusko; to je, bato, postmoderna na delu, a ne kvazialeksandrizam ovih naših štrebera... Kako god, Stogoff se tokom devedesetih pročuo kao briljantan novinar, a potom i kao pisac sasvim osebujne postsovjetske nove osećajnosti, dovoljno star da pamti i „ona vremena", dovoljno mlad da uoči, locira i dostojno literarno obradi fenomene Nove Rusije; to je više nego vidljivo iz knjiga Mačo ne plaču i Trinaest meseci (prevedenim u Hrvatskoj), a ništa manje i iz iščašenog putopisnog romana mASIAfucker (prevela Natalija Nenezić; Arhipelag, Beograd 2010) kojim napokon „stiže" i u Srbiju. Baziran, po običaju, na stilizaciji autobiografske građe i poigravanju njome, mASIAfucker beskrajno je zabavan, osvežavajući politički nekorektan bedeker postsovjetske stvarnosti, i to kroz prizmu onog Neevropskog Drugog: pisac/narator upućuje se, naime, i to naprasno i bez ikakvog „racionalnog" razloga (ako tu ne računamo izvesno bekstvo od žene, ili od „građanskog" života kao takvog...) u prostranstva eks-sovjetske centralne Azije, u koloplet svih onih zemalja čije se ime završava sufiksom –stan, a u neposrednom su komšiluku najnezgodnijeg od –stanova u sovjetskoj imaginaciji: Avganistana, dakako... Prizori nezamislive bede kao trajnog, transgeneracijskog stanja i načina života, sitne korupcije kao sveprisutne svakodnevice i impresivno razvijenog, rafinirano sadističkog apsurdizma gigakafkijanske birokratije o kojoj „naivni" Pražanin nije mogao ni sanjati, kao i sveopšteg civilizacijskog nazadovanja na raskrsnici između plemensko-religijskog „evergrina" i razvalina dodatno devastirajućeg sovjetizma, sve to pršti iz Stogovljevog romana-putopisa koji klopara u ritmu točkova vozova sa višednevnih dubokoazijskih putovanja; u nekoliko paralelnih pripovednih tokova, Stogoff flešbekuje u Volgograd 1986, u Zapadni Berlin 1990, i na Krim iz sredine devedesetih, kao u neku vrstu trostepene geneze raspada dotadašnjeg „imperijalnog" životnog okvira. Dakako, čemu nam služe putovanja u „egzotične" zemlje nego da se uverimo da je negde ipak „gore nego kod nas", pa tako i Rusija ranog Putina (roman je izvorno objavljen 2002) izgleda kao Švedska u poređenju sa –stanovima, ali Stogoff jako dobro zna da se radi samo o različitim dozama bazično Istog; zato će i reći, po povratku u Rodinu: „Takva je ona, moja velika zemlja koja je zauzela dve trećine Evroazije. Mnogo-mnogo mesta... i sasvim malo preplašenih ljudi koji mnogo piju". Antologijski, kako god okreneš.

STVRDNUTI ŠEĆER: Vladimira Sorokina već dobro znamo po prevodima njegovih romana Plavo salo, Trideseta Marinina ljubav i Dan opričnika (v. Vreme br. 922), a naročito ga je ovaj potonji izneo na zao glas kao jednog od – uz Peljevina, dakako – najnesmiljenijih satiričnih kritičara neokonzervativne i neoautoritarne „putinske epohe", sa svim njenim povampirenim „imperijalnim" mitovima, koji su – ovako lišeni „mesijanske" sovjetske ideologije – nekako još odbojniji u svojom ogoljenom siledžijstvu. Dan opričnika briljantna je, vrhunska politička satira koja se nema čega stideti ni pred globalno famoznim Orvelovim klasicima poput 1984. i Životinjske farme, a pri tome je još i za onoliko (dakle: beskrajno) uvrnutija za koliko je to neophodno da se transcendira ruska stvarnost, makar i kroz distopijski žanr. Šećerni Kremlj (prevela Mirjana Grbić; Geopoetika, Beograd 2010) svojevrsni je nastavak Dana opričnika, ne doslovno, ali svakako u osnovnom tematsko-motivskom smislu: kao još jedan portret sadašnjosti kroz viziju mračne budućnosti Rusije u nešto poodmaklijem 21. veku, kao svojevrsne gasne imperije u kojoj Pojedinac ili je infantilni podanik koji ima biti srećan sa svojim parčetom Kremlja od stvrdnutog šećera, ili ima da ga nema. Ovaj roman, doduše, ne doseže ravan svog prethodnika, ali to je ionako skoro pa nemoguće...

Tri gore prikazane knjige, pojednostavljeno rečeno, bave se prošlošću, sadašnjošću i (distopijskom) budućnošću Rusije, zemlje u kojoj je stvarnost opcija iz koje je uvek pametno pobeći... Odežde, ideologije i kitnjasti verbalni ornamenti menjaju se, ali suština ostaje ista: stega i beda, čizma i fijuk biča. Mislite o tome: nije to samo ruska priča, daleko od toga!

Teofil Pančić