Samospaljivanja i demonstracije u Egiptu:
Ljudi buktinje

Jedan čovek polio se benzinom u centru Kaira. Dok je goreo, on je iz plamena vrištao: "Ljudi, nisam mogao više da budem gladan…" Bio je to samo uvod u demonstracije protiv predsednika Husnija Mubaraka tokom kojih je u utorak poginulo troje ljudi

Za "Vreme" iz Kaira

Sva je prilika da su nedavni događaji u Tunisu, ali pre svega samospaljivanje mladića Mohameda Buazizija, mnogo više pogodili Egipat nego što to bilo ko od zvaničnika hoće da kaže ili prizna, i inspirisali Egipćane da i sami počnu da se spaljuju i demonstriraju mnogo ozbiljnije nego što su to činili do sada. Desetak ovdašnjh ljudi pokušalo je da se spali i neki su uspeli, a druge su spasli. Ljudi buktinje koji su odlučili da svoj bunt saopštavaju putem sopstvene smrti činili su to iz različitih razloga, ali niko nije pominjao Tunis. Jedan od njih sve nas je bukvalno tresnuo u glavu i naterao da sami sebe zapitamo "a šta si ti uradio da pomogneš ovome nesrećniku" kada se u centru Kaira polio benzinom i zapalio. I dok je goreo on je iz plamena vrištao: "Ljudi nisam mogao više da budem gladan…"

Iz obližnje džamije u mome komšiluku odjekuje vrišteći glas hodže koji vernicima poručuje da islam zabranjuje samoubistvo i da tome nema mesta u ovome društvu. To isto čini, gotovo u isto vreme, i ostalih hiljadu hodža u hiljadu džamija u Kairu pet puta dnevno, jer toliko ima obaveznih dnevnih molitvi. Njihov primer slede sve ostale hodže širom zemlje, a petkom u podne kada se u muslimanskim bogomoljama održava "Velika molitva", hodže još žešće poručuju vernicima: "Ne ubijaj samoga sebe… Ne diži ruku na sebe, jer islam to brani!"

Šeik Salah Naser, imam džamije Al Azhar u Kairu, bogomolje koja predstavlja najstariju i najuticajniju muslimansku versku instituciju na svetu gde se školuju hodže sa svih meridijana, uključujući i one iz Bosne i Srbije, najviše sa Kosova i Sandžaka, uputio je ovakvu poruku: "Egipat ranije nije znao za ovaj fenomen i nikada nije video ubistvo i ubijanja kao ova sada. Mora da smo tako nešto uvezli…" Sa "uvozom" ili bez njega svakoga dana u Egiptu poneko se polije benzinom i zapali, i to čine veoma mladi ljudi.

Ono što se ovih dana događalo u Tunisu i što prema poslednjim vestima još traje, uzdrmalo je ove ljude, ali dok su se ostali Arapi zamislili i rekli "za nas ima nade", dok je saudijski kralj posle operacije u Americi otišao na oporavak u Maroko da bi iz komšiluka video kako stvari stoje i postoji li opasnost od širenja "tuniskih zbivanja", Egipćani su se rascepili krenuvši putem sunovrata, putem bez povratka. Krenuli su da se spaljuju, a među njima se, baš kao i u Tunisu, našao i jedan piljar. Samo dok je Mohamed Buazizi, tuniski piljar sa univerzitetskom diplomom koji je pokrenuo "Jasmin revoluciju", bio više nego pismen, ovaj njegov egipatski sledbenik i kolega po zanimanju bio je nepismen!

IGRE U BEDI: Sve je više gladnih u Egiptu

LEČENJE KORANOM: Šta je to "poguralo" Egipćane da krenu putem smrti sada pokušavaju da odgonetnu sociolozi i psihijatri, ali sa malo uspeha. Pre svega zbog toga što je psihijatrija "tanka grana" ovdašnje medicine, koja se inače izučava kao predmet na mnogim medicinskim fakultetima širom sveta zbog svoga vrlo uspešnog i originalnog pristupa u lečenju ljudi. Priča koju je svojevremeno objavila kairska štampa kaže da je jedan ovdašnji psihijatar one najluđe pacijente na svojoj klinici "lečio" tako što im je čitao sure iz svetoga Korana. Ništa nije rečeno o tome, koliko je ovo "lečenje" bilo uspešno.

Po muslimanskom kalendaru Hidžra sada je 1432. godina pa nas u mnogo čemu od njih deli 579 godina, koliko ima do našeg današnjeg kalendara. Međutim, nije oduvek bilo tako i ja pamtim jedan drugi Egipat, a i danas znam mnoge Egipćane, od univerzitetskih profesora pa do piljara i čistača cipela, koji su iz sasvim druge priče.

Njihov Egipat je zemlja koja fascinira na svakom koraku i pritom obogaćuje svojom istorijom, lepotom, podnebljem i ljudima. Nije onda nikakvo čudo što milioni turista iz celoga sveta svake godine dolaze ovamo da bi se divili Egiptu i njegovoj gotovo netaknutoj faraonskoj civilizaciji. Drevni Misir je jedno od onih mesta na zemlji koje svako poželi da vidi bar jednom u životu, a za neke od ostarelih američkih turista, koji su čitavog života štedeli da bi došli ovamo, on je pomalo i tužan kraj, jer ispadne po onoj "vidi Egipat pa umri". Neke od tih vrlo starih ljudi izda srce kada se nađu u blizini Keopsove piramide, ili malo dalje kraj Sfinge sa razbijenim nosem. Kažu da se Egipat ne može porediti ni sa jednim drugim mestom na svetu, ali i da se ne može razumeti samo za vreme jedne posete. Pa zato ovdašnja poslovica, i to ne bez valjanog razloga, kaže: "Onaj ko se samo jednom napije vode sa Nila uvek se na tu reku vraća."

Prvi utisak nas vara, jer imamo privid da smo se sreli sa jednim bučnim i haotičnim mestom, od koga i bukvalno boli glava. Treba nam samo malo više vremena kako bismo detaljnije upoznali lepotu ove zemlje koja u sebi spaja Afriku i Aziju, a u svojim nedrima krije tajne mnogih drevnih civilizacija i naroda iz kojih se iznedrio današnji Egipćanin: dobroćudan i nasmejan, a i ne može da bude drugačiji, jer uživa u životu i zna da se raduje malim stvarima, a vazda je pod kapom plavoga neba i suncem.

Svi odavde ponesu kao nezaboravan utisak i saznanje da bogatstvo ove zemlje nije samo u njenim spomenicima i dugoj istoriji već i u ljudima i njihovom gostoprimstvu.

I dok u Egiptu "nešto" ključa uz asistenciju još nepoznatoga kuvara, ostali Arapi uglavnom prepričavaju događaje iz Tunisa, ne obazirući se na upozorenje generalnog sekretara Arapske lige Amr Muse, koji im je pre neki dan svima poručio da "tuniska revolucija nije tako daleko od nas".

Miroslav Višnjić