Zoom Istraga nad besprekornim ministrom: Da li je Zoran Stanković pošteniji od Tomice Milosavljevića i zašto narod veruje da su svi oni lopovi Kada je Mirko Cvetković obrazlagao sastav vlade, nije rekao da su ministri pošteni ljudi. To se valjda pretpostavljalo. Govorilo se o njihovoj stručnosti, znalo se da stranačka pripadnost i privrženost, još u većem broju slučajeva, diktiraju sastav kabineta, ali poštenje niko nije pominjao. Sad ispade da se među njima, najzad, pojavio i jedan pošten

piše: Dragoljub Žarković

Kad dogori do nokata: Ko može da vas pogleda u oči

Ključni deo obrazloženja kandidature doktora Zorana Stankovića za novog ministra zdravstva, u interpretaciji stranke G17 plus, jeste da je on – pošten čovek. Tako je minimalna pretpostavka da neko bude ministar postala neka posebna vrlina. To najviše govori o njima i nama s njima, a najmanje o kandidatu čije poštenje ne dovodim u pitanje.

I Snježana Grubješić i Vladimir Ilić, spikeri stranke u ovom slučaju, istakli su poštenje kao vrhunaravni princip prilikom odabira, a onda su pomenuli i stručne performanse doktora Stankovića i iskustvo u upravljanju velikim sistemima i poslovima državne uprave. Bio je načelnik Vojno-medicinske akademije i ministar odbrane.

Od ranog jutra gradom je kružila neukusna doskočica da je on pravi čovek za ministra u ovoj koalicionoj vladi jer je patolog, po starinski mrtvozornik, i specijalista sudske medicine, pa će o vladinom slučaju moći stručno da svedoči.

Autori ove vrste doskočica, u duhu predizbornog krljanja koje je već počelo, pojednostavljuju pogled na vladu i tvrde da su sve to lopovi, kao i sve prethodne vlade, i udvaraju se osirotelom narodu, gnevnom zbog socijalnog položaja u kome se našao. Otuda čelnici G17 plus ne greše kad poštenje ističu kao vrlinu, ali, ruku na srce, time u nepriliku dovode druge ministre koji su birani po drugim kriterijumima.

Kada je Mirko Cvetković obrazlagao sastav vlade, nije rekao da su njegovi ministri pošteni ljudi. To se valjda pretpostavljalo. Govorilo se o njihovoj stručnosti, znalo se da stranačka pripadnost i privrženost, još u većem broju slučajeva, diktiraju sastav kabineta, ali poštenje niko nije pominjao. Sad ispade da se, eto, među njima, najzad pojavio i jedan pošten.

Ja nemam nikakve dokaze o ovom moralnom svojstvu aktuelnih ministara i sve dok se drugačije ne utvrdi poštujem pretpostavku nevinosti. Dakle, pošteni su koliko i doktor Zoran Stanković koji i sam nije, verovatno, srećan zbog titule "poštenog ministra" u vladi koja tako nikad nije kvalifikovana. On mu tu sada dođe kao prvak u poštenju, a tog svojstva se političari uvek dosete kad im dogori do nokata, kad se približe neki izbori, kad narod počne da gunđa ili kad uhvate nekog s rukom u cegeru, kao onomad kad je Boris Tadić pobedio na izborima za predsednika Demokratske stranke obećavajući da će do kraja isterati "aferu Bodrum", tj. skandal oko krađe glasova na skupštinskom glasanju.

Uostalom, setimo se samo nekih izbornih slogana, od onog direktnog "Pošteno" do istog samo malo uvijenijeg "Ko može da vas pogleda u oči?". Ima i ona narodna pošalica koja počinje sa "Ko o čemu..." a ima i ona zlokobna opisna karakteristika "Pošten, ali glup".

Jastuk za miran san: Udarnički rad za narod

Moralna načela politike nikad nisu počivala baš na najvišim standardima i često je povođenje za onom Makijavelijevom opštom definicijom dobra – "Dobro je ono što vodi dobrom" i tu političari najčešće traže utehu i mekan jastuk za miran san. Naime, njima se čini da rade za dobro naroda i ako se to uspostavi kao vrhovni moralni postulat, svako drugo nepočinstvo izgleda sitno i zanemarljivo. Jedan od ministara iz prethodne vlade gotovo da je blagoslovio kraduckanje kao metod vođenja javnih poslova, dok je osudio krađu velikih razmera, posebno zato što nije imao kud jer su bili uhvaćeni njegovi potčinjeni.

Poznajem gotovo sve ministre u gotovo svim vladama od devedesetih godina. Po pravilu, imaju onaj namučeni izgled lica ljudi s lošom probavom i tvrde da rade po 15, 16 sati dnevno. Osećaju se kao žrtve jednog kolosalnog mehanizma koji, verujem, iscrpljuje ljude, ali opijenost vlašću, udvorištvom potčinjenih i onog dela javnosti koji udostoje svojim prisustvom, deluje kao purgativ koji ih preko noći očisti od danju sakupljene žuči, posadi ih ujutro u kola i odvede na nove radne zadatke.

Kao što se u kući obešenog ne govori o konopcu tako se ni sa ministrima ne može razgovarati o poštenju. I aluzivan govor o tome je deplasiran. Pretpostavka poštenja je prvi bedem u odbrambenom mehanizmu političara. Svi su oni pošteni, dok ih ne uhvate, a to se retko događa. Mnogo ređe nego što se pletu priče o tome ko je koliko i gde drpio, ko je kome namestio posao... Cifre su obično velike, reči su jake, ali su dokazi – nikakvi.

Kada je Tomica Milosavljević, pre desetak dana, i posle osam godina upravljanja Ministarstvom zdravlja, s liste G17 plus, u kome će ga zameniti pošteni Stanković, podneo ostavku iz, kako je naveo, "duboko ličnih razloga", niko mu nije poverovao. U traganju za motivima te ostavke najčešće sam i od odmerenih ljudi slušao priče o silnim krađama, nekakvim kućama u Grčkoj i još koječemu... Bio je kriv dok je bio ministar, a sada, izgleda, još više.

Lopovi i žandari: Kantar za merenje poštenja

Tako se ideja o politici i lik i delo političara izjednačuju sa grabljivošću i lopovom, a autsajderima, ljudima sa strane, svi oni izgledaju isto, ma šta G17 plus govorio o njima. I tako već deset godina. Suštinski prevrat Petog oktobra nije uspeo. Sve vlade su u očima posmatrača sa strane bile – lopovske. Od prve Đinđićeve, preko one prve Koštuničine koja se s dugim vremenskim odmakom sada goni za krađe u "Kolubari", do ove koja će uskoro biti ispraćena, ovako ili onako, odnosno pre ili o roku.

Benžamen Konstan, politički pisac ovde slabo citiran, napisao je: "Političke promene ne znače skoro ništa. Pravi istorijski napredak je onaj koji se odigrava u dubinama društva." Ko ovde može mirne savesti reći da se ovde nešto promenilo po dubini srpskog društva? Narod i vlast i dalje se igraju lopova i žandara, s fenjerom tragamo za poštenim čovekom, dok su institucije u stanju hibernacije ili, ako su aktivne, više liče na čarkaške družine nego na autoritete u javnosti.

Nije lako biti građanin, podučavao je Ruso, građanski zakoni mnogo su tegobniji od tiranovih obećanja. Sledeći doktrinu, kažu politički pisci, Napoleon je svaka tri meseca izmišljao nešto drugo – oblik vladavine, zakone ili ratove. A ovi naši stalno izmišljaju poštenog ministra. A kantar za merenje poštenja ne ispuštaju iz svojih ruku. Kako u nas stvari stoje, Stanković će u očima javnosti biti pošten do dana kada i formalno uđe u vladu, a onda će deliti sudbinu javnomnjenjskog pogleda na vlast jednog nedovršenog društva.