Lisica i ždral Ruska torta U iščekivanju završnog kak se veli intervjua pre stupanja na dužnost još kako visoku i odgovornu prebiram po životopisu: šta je sve pridonelo da postanem ovoliko otvoren, trpeljiv i okrenut drugima

piše: Ljubomir Živkov

Iako ne znam šta ću biti pitan, zapisujem sve u šesnaest svoje buduće odgovore i prevodim ih na engleski. Rođen sam u sredini etnički čistoj (uh, eto ga rasizam! ili barem politička nekorektnost!), i "monolitnoj" zvuči kao gard prema drugima, tako je, potičem iz sredine etnički jednolične gde nisam opterećen predrasudama o drugima.

Svi smo bili Srbi.

Nijedan moj predak nije pao od turske ruke, niko nije položio život ni za kajzera, deda po majci predao se kao austrijski vojnik i kao nepušač ruskoj braći, iz matuške koju pre zarobljeništva nikad nije posetio, kao ni posle toga, vratio se kao pušač, i to jedina štetna navika koja je u moju tradicionalnu nepušačku lozu stigla iz tuđinske kulture.

I drugi moj deda bio je u zarobljeništvu, ali u II sv. ratu. Stanovao je u Stalagu XVII o kome je snimljen slavan istoimeni film. Ovaj deda ostao je nepušač. Potičem može se reći iz logoraške porodice i nijednom nisam pomislio: trebalo je da poginete svak na svom bojnom polju, a ne da se predajete levo i desno! Rodbina sa babine (orlovatske) strane takođe nije bila sklona vojnom pozivu niti nasilju: babina braća prihvatala su sve vojničke dužnosti, ali nisu htela da prime pušku poradi čega su bila zlostavljana po PS-u ondašnje Austrougarske narodne armije – otuda moj preuranjeni i stoga nemi prigovor savesti glede vojne obaveze koje sam se krajnje nevoljno i bezvoljno bio ipak prihvatio.

Iako su moji dedovi makar i protiv svoje volje proputovali više nego iko pre njih, nisu nas zadojili ni mržnjom naspram zemlje sovjeta, pa ni naspram Trećeg rajha, dapače, mislim da smo među prvima dvorište patosali ciglom (koju smo sami pekli, o tom potom, znam kako se to radi – od početka do slavodobitnog konca!) zato što je deda to video u Nemačkoj, kao i kosačicu-samovezačicu koja je pre kombajna bila poslednja reč tehnike!

Oca sam pitao je li ubio kojeg Nemca, rekao je da ne zna, nijednog nije razgovetno video i ne zna je li nešto od partizanske džebane koju je potrošio potrefilo kojeg okupatorskog vojnika ili oficira, izgleda da ni Nemci njega nisu baš često držali u krstaku snajpera, jeste jednom bio ranjen (iz mauzera?!), ali ni sa te partizanske strane nije bilo ni trijumfalizma ni gorčine. Kao i cela Vojvodina i pomenuti partizan će nekoliko godina nakon pobede nad Vermahtom u zatvor zbog tzv. obaveze, te potičem i iz robijaške porodice, ali sam i FNRJ to halalio, a i kad je Nemačka obeštećivala svoje nekadašnje robove nisam kao siromašni pravni naslednik ni konkurisao!

Ali kad promislim, nismo mi bili ogrezli u etničku čistotu. Imali smo Nemicu, Anu, udatu za čika-Svetozara zvanog kad on ne čuje Skoverac; moja majka čuvala je zajedničku sliku sa Ruskinjom, Anicom Čubenko: "Oni su bili izbeglice", rekla bi kad god smo razgledali slike i zapitkivali ko je ko, ja sam zabrinjavajuće dugo mislio da su izbeglice bile samo Anica i njen otac kome više ne pamtim ime. Romkinja Doda bila je udata pa za Makedonca, Lazu koji se hvalisao da je hapsio Gilasa, ali bi svako njegovo blagovanje te istorijske uspomene bilo prekidano grubim šalama te ni dan-danas ne znam je li baš Laza Gilasu prvi pročitao prava, stavio mu lisice i pomogao mu da se sagne pre ulaska u kampanjolu; Lazina priča prihvatana je kao i ona jednog mog rođaka (koji naravno neka ostane anoniman) da je ne znam koje ratne godine zablistao kao brica: pitali su ko ima nešto berberske prakse i laku ruku, moj se rođak prijavio iako je bio alas i zemljoradnik, već se bilo prilično i smrklo, neki oficir je seo na stolicu, moj ga je rođak strpljivo sapunjao pamteći zapravo konfiguraciju lica što mu je pomoglo da posao obavi bez prolivanja krvi, uglavnom mu je mušterija na kraju kazala: "Znaš koga si obrijo, borče? Druga Tita!"; u Zelenom sokaku (gde je i dan-danas turska kaldrma, pa ga zovu Skadarlija), živela je Ruskinja koja je na moju babu Tinu ličila više nego njena rođena sestra Smilja. "Baba, jesmo mi rod Pelagijom?" – pitao sam, odgovor je bio odrečan, ali zar nisam već tada težio multietničkom društvu? Kuća pored Kurjačke pripadala je Francu, jedinom folksdojčeru, komandantu Farkaždina od momenta kad je Banat prisajedinjen matici tj. Nemačkoj, tad nisi smeo da kolješ svinje, da praviš čvarke i švargle dok nemački vojnik u SSSR-u pa i kod nas u tolikim ofanzivama dobija skorbut i šta ti ja znam, ali Franc je gledao da se nađe u vinogradu kad god bi shvatio da će Špilerova naredba biti pogažena.

Naš kum nije voleo Ruse.

Moj bi stric pedeset i neke godine izneo radio na sokak (na baterije beše) da se čuju vesti i narodna muzika zvana pesme, kad bi prestale pesme i začulo se nešto drugo publika bi pitala šta li je to. Stric bi autoritativno rekao: "To su Rusi" i kuma-Vela bi iz tih stopa polazio kući.

E, tridesetak godina docnije, oženi se njegov unuk, dođu prvi put tast i punica u goste, donesu tortu koja pobere silne komplimente i izazove veliko interesovanje, čak i deda, nezainteresovan za slatkiše i za recepte, zapita kakva je to torta, a autorka će: "To je ‘Ruska torta’!" – "Au, supu jim njinu, nisam znao da Rusi imadu torte!"

Eto tako je, uz poneku bezopasnu političku nekorektnost, proteklo moje farkaždinstvo da bi se nastavilo školovanjem u Zrenjaninu gde sam svoje vreme na ravne časti podelio Mađarima i Srbima: dve godine sam stanovao kod većinskog naroda a dve kod pripadnika manjina. Muž moje gazdarice Ilonke bilo je štaviše Čeh.

Zvao se Ladislav Til.