Zadnja kuća, Srbija:
Odlaze ljudi, dolazi šuma

U centru sela dom kulture, mesna zajednica, veliki trg sa spomenicima, a na vetru se pomeraju samo umrlice na drveću. Za skoro sat prošao je samo jedan čovek, na štakama... Baka sa psom, stoji i gleda hoće li neko proći; deda na štakama nasred dvorišta stoji više od 20 minuta gledajući u prazno; pedesetogodišnjak na terasi stoji i puši pola sata. Kao da razmišlja. Radni dan je, podne

Kuršumlija je pored same administrativne linije razdvajanja sa Kosovom. U centru grada zatvorene radnje, prastara vozila, narod siromašno obučen... Kuršumlija ima 19.000 stanovnika, a samo 3000 ima posao. Iako zvanični podaci govore da je prosek plata oko 15.000 dinara, nisam sreo nikoga ko zarađuje više od 10.000.

Još 1953. opština je imala 50.000 stanovnika, danas u Kuršumliji ima samo 1400 dece mlađe od sedam godina.

Nema posla. Radi samo Drvni kombinat Kopaonik. Nekada je zapošljavao oko 5000 radnika, danas deset puta manje. Kažu, da ne bi Simpa ne bi ni to ostalo.

Poslednjih godina Albanci sa Kosova kupuju kuće u ovom kraju. Daju, kažu, veću cenu, a kuća od stotinak kvadrata se ionako može kupiti za desetak hiljada evra.

Na svojoj mapi imam ucrtano selo Dabinovac, nekoliko kuća. Gotovo je napušteno. Pored, selo Vukojevac je već potpuno mrtvo, a još tri-četiri su na izdisaju. Do sela vodi put koji je vojska bagerima prokopala do svoje baze. Selo izdaleka izgleda kao razglednica.

POSLEDNJE DETE U SELU: Dunja, pred polazak u školu

Kada je čika Vule, domaćin kod koga sam u Dabinovcu rešio da ostanem nekoliko dana, na kapiji pitao: "Koji vas đavo ovde donio?", bilo mi je jasno da ovde nije niko bio godinama, možda i decenijama. U kući staroj oko 100 godina živi Vule sa ženom, sinom, šestogodišnjom unukom. Snaja i stariji unuk (školarac) već su se preselili u Kuršumliju. Mali mora u školu, jer tamo je najbliža. Uskoro odlazi i unuka Dunja, kreće u prvi razred. Milan, 35 godina, prinuđen je da radi na očevom imanju. Seje luk, krompir, seče drva, lovi, gaji krave...

"Šta da ti pričam kad je skuplja Prolom voda nego naše mleko!", kaže Vule. "Jedino da prodam tele kad ima, pa čuvam pare preko godine." Kupi se svinja ponekad, kaže, ali jede se i zečje, srneće i meso divlje svinje, ono iz lova. Brinu samo kako će dvoje mališana izvesti na životni put, a šta će sa njima samima biti kao da ih ne interesuje. Kao Džoni Štulić – nemaju sa kim, a ni protiv koga.

IGRE NATALITETA: Novi Pazar i Sjenica bili su deo mape koju moram preći. Na planini Rogozni nadomak Novog Pazara u potpuno raštrkanim selima žive Srbi. Malo je mešovitih sela. U Jablanici, zaseoku Mirkovići, bio sam gost domaćinstva u kome živi ostatak Mirkovića, dve bake i jedan deda, svi oko 80 godina. Sinove i ćerke poslali su još pre 20 godina put Raške, Novog Sada, Beograda. Poslednje beba ovde je rođena 1974. godine. Sela se polako gase, mada je Novi Pazar jedna od retkih opština sa pozitivnim prirodnim priraštajem. Bošnjaka je sve više. Srba sve manje, mahom odlaze u Rašku u kojoj čine više od 90 odsto stanovništva.

Malo je posla. Industrija u Novom Pazaru stagnira. Podaci govore da se preduzeća otvaraju, ali i velikom brzinom gase. Stručnjaci, demografi, ekonomisti i geografi slažu se da u ovim krajevima nema svetle perspektive za srpsko stanovništvo. Doktor demografije Vladimir Nikitović kaže da staračkog srpskog stanovništva ima sve manje, a da Bošnjaci uspevaju da održe natalitet iznad evropskog proseka: "Oni uspevaju da obnove svoje stanovništvo, pa da ih bude i još više, iako imaju stalni problem migracija, jer Bošnjaci dosta odlaze u inostranstvo. Iz Novog Pazara idu u zemlje EU, a iz okoline Sjenice u Sarajevo."

Sjenica se uzda u privredni dogovor o izvozu mesa za Tursku, a najavljena veća investicija je izgradnja autoputa Beograd–Bar. Ekonomista Goran Nikolić ipak misli da će se Srbi i dalje seliti iz krajeva Sjenice: "Kada dođe autoput, Srbima će biti još lakše da odu. Imaće jaču i lakšu vezu sa Beogradom i drugim delovima Srbije. Ako nekada dođe do realizacije ideje koju je dala Turska, da jedan krak autoputa vodi ka Sarajevu, doći će se do toga da i Bošnjaci počnu da migriraju ka Bosni."

Turska pomoć Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu možda bi pomogla da se ovde bolje živi. S druge strane, srpskim selima nema pomoći, jer ekonomski ne mogu da se održe, a struktura stanovništva ne može se poboljšati za 30 godina i uz najveću stopu nataliteta.

ZAVRŠENA IGRA: U Preševu ima 90 odsto Albanaca, u opštini Bujanovac oko 60 odsto. Mahom se svi sele u gradove, umiru i srpska i albanska sela. Ogroman je broj nepismenih. Ekonomisti kažu da je infrastruktura takva da će retko ko poželeti skorije da ulaže u ove gradove. Srpska sela su mahom staračka, natalitet Srba je u ogromnom padu još od sedamdesetih godina. Ekonomska situacija je takva da ogroman broj ljudi radi na crno, stopa nezaposlenosti je jedna od najvećih u zemlji, jedino se mogu pohvaliti Albanci koji žive u inostranstvu.

Na ulici se pokazuje da je za sve isto: i jedni i drugi odeveni sirotinjski, jedva izdržavaju decu, rade bez zdravstvenog osiguranja, nigde ne putuju, jedva se prehranjuju.

Jedina investicija u ovoj regiji bila je izgradnja najveće srpske vojne baze "Jug".

IDELANO ZA RAZGLEDNICE: Dimitrovgrad i Knjaževac, okolina, priroda, brda, šume, potoci i reke... Nešto najlepše što sam video do sada.

Na Staroj planini veliki broj ugašenih sela. Prošao sam nekoliko, među kojima i ona koja imaju asfalt, struju, sve, ali nema ljudi. Donja i Gornja Nevlja: još samo nekoliko porodica ovde živi, svi ostali su otišli ili za Bugarsku, Dimitrovgrad ili Beograd. Put kroz sela koriste samo biciklisti, rekreativci i profesionalci, jer je dobro za trening, a lepo za oko.

U dimitrovgradskom selu Senokos gotovo svaka kuća starija je od 100 godina. Na krovovima kamene ploče, ograde od velikog kamenja. Ovde živi desetak stanovnika, iako kroz selo protiče reka, na pašnjaku u samom centru crkva i mnogo šarenih košnica, vekovno drveće. Međutim, u selu nema šta da se radi.

Udovice i sagovornice

Fabrika staroplaninskog ovčijeg sira je odavno propala, a nekadašnjih seoskih 4000 ovaca su prošlost. Torovi prazni. Kako kaže učitelj Georgije, od gotovo 80 godina, "sve se raspalo" kada je sedamdesetih Dimitrovgradu bila potrebna radna snaga. Sve mlado je pobeglo za grad, a selo počelo da umire. Danas su svi bez posla, jer privreda u ovom kraju "ne diše", kaže Georgije: "Kažu da se razvije turizam. Kakav turizam, ko će normalan da dođe ovde gde nema asfalta, da polupa kola. Dođu pred izbore, pričaju, a onda teraj po starom! Pa, i ja sam ovde samo preko leta. Ove bake, nekoliko njih i dalje sede tu. Nemaju gde."

Slična situacija je i u Knjaževcu. Ekonomista Goran Nikolić kaže da "ako se ne pojavi neka lokalna grupa ljudi koja ima jake veze sa političkom elitom u Beogradu, ništa se neće dobro desiti".

U napuštenim selima oko Knjaževca moguće je samo seći drva i sakupljati seno. Mnogi su se iz jednog dela opštine preselili u drugi, tamo gde je moguće i nešto posejati. Geograf Instituta "Jovan Cvijić" Marko V. Milošević jednostavno je objasnio šta se sa mnogim selima danas događa: "Ona nisu pravljena prema nekom ekonomskom principu, nije to bila vodilja da se baš tu nastane ljudi. Sela su pravljena ili na velikim nadmorskim visinama, kao na Vlasini, ili u brdima, zavučena u šumu, kao ovde, iz bezbednosnog, a ne ekonomskog razloga. Ljudi su bežali od Turaka i pravili naselja na mestima gde danas nije moguće preživeti. Ova država mora da ima strategiju u koja sela vredi ulagati, a u koja ne. To ljudima mora da se kaže."

ONI KOJI ZNAJU: Prolazeći podno Vlasine video sam prastari manastir ostavljen, sa sve skelama i šljunkom pored, kao da su radnici otišli na ručak, ali se nikada nisu vratili da završe posao. Činilo mi se da je to jedna od većih srpskih sramota, ali dolazak u Trgovište poljuljao je taj utisak. Sredinom prošlog veka opština je imala tridesetak hiljada stanovnika, danas jedva 6000. Samo jedan pogon Simpa u obližnjem selu Radovnica radi. To je posao za oko 150 ljudi. Sudbina Trgovišta je jasna iz podatka da je tu 2008. godine rođeno – 82 dece.

U centru grada baka sa psom, stoji i gleda hoće li neko proći; deda na štakama nasred dvorišta stoji više od 20 minuta gledajući u prazno; pedesetogodišnjak na terasi stoji i puši pola sata. Kao da razmišlja. Radni dan je, podne. Lokalni ugostitelj mi objašnjava da je sve "puklo". Trgovište nema banku, svi po ono malo "belih" para idu u Vranje. Za rad na crno, malo para na ruke.

Sreo sam i Sašu. Ima troje dece, godinama od prijatelja koji ima radnju na veresiju uzima robu. Troje dece i žena. Mesečno imaju oko 10.000 dinara. Nekoliko puta ode u nadnicu da seče drva (hiljadu, veli, uzme dnevno). Dragan sa njim pije pivo ispred radnje: "Živim od majčine penzije. Neki put u nadnicu, ali nema posla... Da nema Zorana da i mene vuče na veresije, pitaj Boga da li bismo preživeli!"

Trgovište je odsečeno od svega. Od kako je Makedonija postala nezavisna još je veći ćorsokak postalo. Nema nikakve saobraćajne veze, na velikoj je nadmorskoj visini, na teškom planinskom terenu. Jedini smeh možete videti kada ono malo omladine ode na kupanje na obližnju Pčinju, koja je, inače, prošle godine gotovo razorila grad i odnela dvoje ljudi.

Goran Nikolić, ekonomista iz Instituta za evropske studije, reče mi pred put uz gorak osmeh da će se Trgovište spasiti samo ako nađe neki izdašan rudnik.

MAROKANCI I KINEZI U ZAJEČARU: "Srpski trougao" Bor–Majdanpek–Zaječar: priča o malim platama i nezaposlenosti je davno ispričana, ali ne i ona da se i sela nadomak Rumunije napuštaju. Selo Brusnik nekada je bilo varošica, sresko mesto, imalo je oko 3000 stanovnika. Smešteno na prilično ravnom terenu, poljoprivredno podneblje. Sada ima hektare parloga. Meštani kažu da ih je sada u naselju oko 300. Mahom udovice. Jedan Brusničanin reče: "Ima i deda, ali oni brže putuju na onaj svet." Dece skoro da nema.

U centru sela dom kulture, mesna zajednica, veliki trg sa spomenicima, a na vetru se pomeraju samo umrlice na drveću. Za skoro sat prošao je samo jedan čovek, na štakama.

Dvorišne kapije zamandaljene. U svakoj petoj, šestoj kući vidi se parkirani "jugo", "stojadin", dim iz odžaka na svakoj desetoj. Neko iz ekipe reče da je slika kao iz horora: "Šta bi neko dao za ovakvu scenografiju!"

Nije Brusnik jedino ovakvo selo. Većina je u bespuću. Borski okrug ima petinu, a zaječarski četvrtinu staračkog stanovništva. U 2008. godini u osam opština borskog i zaječarskog okruga rođeno je ukupno 1900 dece.

I tako je moguće nizati porazne podatke srpske države u nedogled. Država se ovim problemom bavila samo kompletirajući podatke u statističke. A statistika kaže da u Srbiji svake godine umre 30.000 ljudi više nego što se rodi.

Demograf dr Vladimir Nikitović kaže da će Srbija morati da uvozi radnu snagu. "Da li će to biti Kinezi, Albanci ili Marokanci videćemo. Kada bejbi-bum generacija iz pedesetih ode u penziju, neće imati ko da radi. Neće tada tema biti bela kuga i umiranje srpskih sela, nego kako obezbediti ekonomski opstanak zemlje."

To stiže za desetak godina. U mnogim mestima kroz koja sam na ovom putu prošao neće niko više živeti.

Milan Popović

Serija "Poslednja kuća, Srbija" Dokumentarni serijal Radio-televizije Srbije obuhvata deset polusatnih epizoda. Prikazuje one ljude i krajeve naše države koji se retko viđaju. Novinar Milan Popović, autor "Dosijea zatvor", "Dosijea navijači", "Srpskog Alkatraza", prešao je 16.000 kilometara od sela do sela, spavao, jeo i radio sa gazdama poslednjih kuća u pograničnoj Srbiji. U saradnji sa Institutom "Jovan Cvijić" odabrano je dvadesetak mesta u najugroženijim krajevima Srbije. Čitav "poluprsten" Srbije od Kuršumlije, Novog Pazara i Sjenice, Bujanovca, Medveđe, Trgovišta, do Dimitrovgrada, Knjaževca, Vlasine, pa sve preko Majdanpeka i Zaječara – umire. na slici: autor serije Milan Popović Strategija pustoši Neka od sela koja sam obišao nalaze se na velikim nadmorskim visinama, u zabitima i, kažu stručni ljudi, izgubila su istorijski smisao. Nekada su bila zbegovi. Neka su rasturena čuvenom industrijalizacijom posle Drugog svetskog rata. Otvarane fabrike, mlada raja odlazila. Mnoge od tih fabrika danas ne rade, a samo se pokoji otpušteni ili penzioner vrati u rodno selo. Neka su uništena lošim vođenjem politike u oblasti poljoprivrede, a neka umiru zbog nemara lokalne politike. Država nema strategiju koja sela bi trebalo spasavati, a koja ne. Statistika pokazuje da su u svim ovim oblastima plate 10.000-15.000 dinara, da su mnoge fabrike ugašene, a mnoge pred gašenjem. Šta će biti sa gradovima? Ima li srpska vlast strategiju za Dimitrovgrad, Knjaževac, Kuršumliju i druge?