Naftna kriza:
Puni rezervoari i prazni stomaci

Od početka previranja u zemljama Magreba cena nafte tipa "brent" porasla je za 21 odsto i dostigla 120 američkih dolara po barelu, najvišu od leta 2008, a cena lake nafte rekordnih 110 dolara. Ukoliko Libija i Alžir obustave proizvodnju nafte, cena barela "brenta", lako bi mogla da skoči na 220 dolara, izveštavaju svetski, a prenose domaći mediji

Berza nije, kako se to inače doživljava, trgovina robom, već je trgovina očekivanjima, u čijoj su podlozi strah i pohlepa: zbog straha od gubitka i pohlepa za dobitkom cene strateških roba – nafte, žitarica, obojenih metala i tako toga, naglo se menjaju na samu naznaku da će se "nešto dogoditi", sve jedno da li je reč o elementarnoj nepogodi, ratu, prevratu ili štogod sličnom. I sada je takav slučaj: kako se zakuvalo u zemljama Magreba tako su cene sirove nafte dodatno porasle. Takve promene kratkog su daha – svakog čuda je za tri dana/nedelje/meseca dosta, ali su se ove dodatno "ugradile" u konstantan porast cena strateških sirovina uopšte od početka aktuelne ekonomske krize, koja je (opet) potpaljena na Njujorškoj berzi, slično kao tokom Druge naftne krize, s tim da su tada, od 1978. godine pa nadalje, rezerve hrane bile na istorijskom maksimumu, a sada su nedovoljne u odnosu na potražnju. U tome je, ovog puta, "gvint".

BONACA, BURA, CUNAMI: Cene sirove nafte, ako se gleda godišnji prosek, skoro da su mirovale od kraja Drugog svetskog rata pa sve do početka sedamdesetih, kad su naglo "skočile" u Prvoj naftnoj krizi od 1972. do 1976, sa 3,6 na 13,1 dolara za barel nominalno, a realno, ako se obračuna inflacija "svetske valute", sa 23 na 50 dolara za barel. Već 1978. godine nastupila je Druga naftna kriza kada su cene sirove nafte "podivljale": u svega dve godine barel nafte je poskupeo sa 14 na 37 dolara nominalno, odnosno sa 50 na 100 dolara realno. Ta cena, od bezmalo 100 dolara za barel 1980. godine, ujedno je najveća cena sirove nafte dosad zabeležena. Reč je, naravno, o srednjim godišnjim cenama, a ne trenutnim.

U sledećim godinama cena sirove nafte je vrtoglavo padala, istina ne onako vrtoglavo kako je rasla, ali u periodu od 1980. do 1986. cena je pala na nivo na kome je bila pred početak Druge naftne krize, ali realno na nivo na kom je bila pred Prvu naftnu krizu.

Sledeće decenije, pa i nešto duže, cene su se "kolebale", ali sa izraženim trendom pada. Tako, 1998. godine zabeležena je najniža (realna) cena ikad – 15,93 dolara za barel. Od tada, pa sve do sada, cena sirove nafte je u (skoro) konstantnom porastu, sa malim predasima od 2000. do 2004. i 2009. godine, kada je cena nakratko prepolovljena. Trenutno, cena sirove nafte je prešla "psihološku granicu" od 100 dolara za barel, što je i dalje za trećinu jeftinije od 150 dolara, za koliko je barel nafte menjao vlasnika sredinom 2008. godine. Šta će biti dalje, teško je reći, ali može da se pretpostavi.

POBUNJENICI PREUZELI KONTROLU: Rafinerija jugozapadno od Bengazija

UČITELJICA ŽIVOTA: U posmatranom periodu zbila su se četiri značajna ratno-politička događaja koji su naizgled imali direktan uticaj na cenu sirove nafte: Suecka kriza (1956–1975), jomkipurski rat (1973), iračko-iranski rat (1980–1988), Prvi i Drugi zalivski rat (1990. i 2003). Ako se kretanje cena "čita" u tom kontekstu, samo jedan od pobrojanih događaja – jomkipurski rat, direktno je uticao na rast cene sirove nafte, neki poput Suecke krize ostali su neprimećeni, a neki poput ratova u Arapskom/Persijskom zalivu imali su suprotan uticaj: cene su padale.

Recimo, tokom devetnaestogodišnjeg trajanja Suecke krize, kada je ovaj kanal bio zatvoren za plovidbu pa su tankeri morali da putuju oko Afrike na putu do evropskih luka, cena sirove nafte je mirovala, čak je lagano i padala, uprkos uvećanim transportnim troškovima.

Prva naftna kriza nastupila je odmah nakon jomkipurskog rata između Izraela i Egipta. Naime, arapske zemlje – proizvođači nafte, članice OPEK-a, uvele su zapadnim zemljama koje su pružale podršku Izraelu – Sjedinjenim Američkim Državama, zemljama zapadne Evrope i Japanu – embargo. To je, naravno, dovelo do velikog udara na ekonomski rast tih zemalja i čitavog sveta uopšte, ali je, sa druge strane, blagotvorno uticalo na nagli ekonomski prosperitet zemalja proizvođača nafte. Neka ostane zabeleženo: uprkos permanentnim naftnim udarima, u Jugoslaviji se, pre zahvaljujući liderskoj poziciji u Pokretu nesvrstanih, cena goriva na pumpama nije menjala skoro tokom čitave "Prve krize".

Zvanično, embargo je ukinut posle sporazuma u Kemp Dejvidu, ali je kriza dobila novi zamah: članicama OPEK-a se osladio ekstra profit, pa su ograničavanjem proizvodnih kvota u zemljama članicama veštački održavale svetsku naftnu "žeđ", dogodio se "crni utorak", ili beše četvrtak – krahirale su berze i nastupila je recesija. Tada je cena sirove nafte dostigla istorijski maksimum.

Islamska revolucija u Iranu 1979. unela je dodatnu nervozu na tržište nafte, a početak iransko – iračkog rata paniku. Neosnovano, pokazaće se: za sve vreme trajanja tog rata, iako su iz Iraka isporuke nafte redukovane na minimum, a iz Irana gotovo zaustavljene, cene sirove nafte su konstantno padale, a strmoglavi pad je, zanimljivo, zaustavljen krajem rata.

Ni dva zalivska rata, 1990. i 2003, nisu bitno uticala na cenu sirove nafte. Posle Prvog zalivskog rata Iraku su uvedene sankcije kojima mu je ograničen izvoz nafte, a da svetsko tržište to nije ni osetilo. Štaviše, u to vreme je zabeležena istorijski najniža realna, ne i nominalna, cena nafte.

U Drugom zalivskom ratu uništena je većina naftnih bušotina u Iraku, pa ni to nije negativno uticalo na cene nafte, iako su u isto vreme bili štrajkovi u Venecueli koji su direktno uticali na smanjenje ponude, ukupno više nego što bi sada moglo da bude po najcrnjem scenariju.

Tako gledano, sve i da isporuka libijske sirove nafte bude potpuno obustavljena, na svetskom tržištu sirove nafte ne bi trebalo ništa značajno da se dogodi: to bi bio poremećaj koji bi predstavljao samo jednu trećinu najmanjeg od svih nabrojanih. Međutim, ako bi se tome pridodala alžirska, omanska, katarska i jemenska kvota, a svim tim zemljama se "osmehuju" nemiri, sve bi moglo da bude mnogo, mnogo ozbiljnije. Da li? Pretpostavljeni manjak u ponudi bi bio isti kao tokom Drugog zalivskog rata i štrajkova u Venecueli. Koliko je sirova nafta tada koštala?

POŠTO DŽUL: Nije, međutim, sada isto kao i onda. Za proizvodnju hrane je nafta neophodna, što za traktore, kombajne i druge mašine, ali i za proizvodnju đubriva. Takođe, cena hrane, prevashodno žitarica, od pre nekoliko godina u direktnoj je proporciji sa cenom nafte, jer od žitarica može da se napravi, a i pravi se, gorivo za motore sa unutrašnjim sagorevanjem. Štaviše, konverzija hrane u gorivo je brža i lakša nego konverzija nafte u hranu. Zajednički imenitelj hrane i nafte je džul (J), jedinica za energiju.

Bio siromašan ili bogat, svako mora da jede da bi preživeo, s tim da je potrošnja energije za održavanje života konstantna – 2700 kalorija dnevno (11 MJ ili 0,25 litara benzina), a potrošnja motora sa unutrašnjim sagorevanjem po efektivnoj snazi je sve manja i manja.

Istina, automobila je sve više, ali je i ljudi, naročito onih gladnih, takođe sve više. Zbirno gledano, više nafte se nalazi u zemljama gde je siromaštvo uobičajena pojava. Od siromaštva do gladi samo je jedan korak, a prazan stomak je jak argument, mnogo jači od praznog rezervoara.

U svim pomenutim zemljama u kojima se očekuje (ili izaziva) promena režima, prihodi od izvoza sirove nafte su najznačajniji državni prihodi, što će reći da koja god vlast da bude uspostavljena, dosadašnja ili prevratnička, svaka će se potruditi da se sa izvozom nastavi, jer inače… Ne treba smetnuti s uma da je inicijal pobuna u zemljama Magreba poskupljenje hrane, ne bifteka, belog ćurećeg ili dimljenog lososa, već one sirotinjske – žitarica, a žitarice su ove godine dvostruko skuplje nego prošle. Rezervoari za gorivo nemaju razloga za brigu, dok želuci imaju.

Zoran Majdin