Tribina »Vremena« – 2. deo:
Grad na nedozvoljenom mestu

SLOBODAN BUBNJEVIĆ: Bez sumnje, Zoran Stanižan je ovde otvorio važno pitanje. Kao potpisnica Arhuske konvencije, Srbija je obavezna da pruži na uvid sve podatke koji su vezani za životnu sredinu i zdravlje građana. Samo tako građani u svakom trenutku mogu da se informišu o stanju vazduha, voda i zemljišta, ali to u nekim slučajevima, kao što smo čuli, izgleda nije moguće. Međutim, svako je mogao da vidi da se u Pančevu nešto dešava sa zagađenjem, ali postoje gradovi koji su malo dalje od Beograda i koji su u mnogo većoj meri nevidljivi. Miroslav Pajić iz Bora će nas podsetiti na grad koji smo, u svim onim danima u godini kada nisu izbori, sasvim zaboravili, a u kome već čitav vek teče duga bitka za životnu sredinu. Dakle, Bor.

Nama je topionica usred grada. Nama je grad na nedozvoljenom mestu. O tome ko je najveći zagađivač u državi Srbiji, a i u Evropi, mogu da vam kažem da u Boru odavno imamo egzaktne podatke. Bor ima 39.000 stanovnika i merićemo to egzaktno, u tonama. U Boru imate jedanaest hiljada tona otpada po glavi stanovnika. Mi smo uspevali da doguramo do cenjenog gospodina inspektora. Naš republički inspektor je imao uslov od nas – ili on piše krivičnu prijavu ili mi pišemo njemu i direktoru, jer je u Boru bilo hiljadu puta veće zagađenje od dozvoljenog. I bio je krivični postupak koji je trajao, trajao, trajao. Čak je bilo i veštačenja od profesora Tehnološko-metalurškog fakulteta. I šta mislite šta je bio rezultat? Kriva je tehnologija. Nije kriv direktor Dragiša Jovanović. To je zaključak našeg Tehnološko-metalurškog fakulteta. To je kao kad zgazite čoveka, pa je kriv auto – zastareo.

MIROSLAV PAJIĆ: Moraću da se zahvalim listu "Vreme" kao nedeljniku koji se u više navrata možda jedini ozbiljnije bavio ovom temom. Podsetiću vas, na početku, na jednu činjenicu koja povezuje Pančevo i Bor. Naime, osnivač grada Bora je Đorđe Vajfert iz Pančeva. Kao veliki industrijalac, on je po Srbiji tražio plemenite metale, jer je bio veliki numizmatičar. Istraživanja su trajala dugo, uložio je dosta u to, ali je umesto zlata u Boru pre 110 godina našao velike rezerve bakra. Bilo je to izuzetno nalazište sa 17 odsto bakra u toni rude i tada je to bilo frapantno za Kraljevinu Srbiju, a gospodin Đorđe Vajfert sada ima samo ulicu u Boru. Nema ni spomenik.

Pronalaskom bakra pojavio se problem koji i dan-danas tinja u gradu Boru i koji je mene "usisao" da postanem ekolog. Osamdeset godina u Boru postoji ekološki pokret na ovaj ili onaj način, koji sa raznim državama ima problema da reguliše pitanja koliko u ekološkom smislu treba izrabljivati određeno područje i koliko mu treba ostaviti novca da izleči probleme koji se stvaraju.

Oko pitanja ko je najveći zagađivač u državi Srbiji, a i u Evropi, mogu da vam kažem da u Boru odavno imamo egzaktne podatke. Bor ima 39.000 stanovnika i merićemo to egzaktno, u tonama. U Boru imate jedanaest hiljada tona otpada po glavi stanovnika.

Šta je tu otpad? Pa sve ono što nije upotrebljivo ni za šta, pa samo pravi balast i probleme. Borska ruda se mora od kamenja mleti do granulata kape, pa od granulata mora razdvojiti teža frakcija i od nje se topi bakar. A od onog viška? Ne znamo šta ćemo s njim. To se zove jalovina vrlo fini mleveni pesak koji se taloži u tim jalovištima i onda ga raznosi vetar. Tako, imamo problem na koji ću se ja sad vratiti.

Bor nije ekološka crna tačka Srbije. Bor je međunarodni ekološki problem. Pođemo li od toga da u čvrstoj fazi imamo jedanaest hiljada tona otpada po glavi stanovnika godišnje, šta je sa vodenim talogom. Zbog toga što nam tehnološki postupci prerade bakra nisu na svetskom nivou, u vodenim tokovima Borske reke i otpadnim vodama, po egzaktnim istraživanjima Metalurškog fakulteta od pre dve godine, nađeno je da pet stotina tona godišnje bakra izađe iz postupka i ode u vodotokove. Pet stotina tona.

Naša zasluga je bila da samo pomognemo da to izađe na svetlost dana. I to je izašlo na svetlost dana. Ova država je morala nešto da preduzme. Kažem – morala. Evo, gospođa Ljilja me sluša i zna da je morala.

Zašto? Zato što smo tu imali dosta ozbiljnih problema, koji su u nekim slučajevima išli dotle da smo bili na granici da budemo proglašeni za državnog neprijatelja broj jedan u državi koju podriva 125 drugih problema, a mi pokazujemo na jedan koji je takođe vrlo, vrlo nezgodan.

RTB Bor će izgubiti integralnu dozvolu za rad ako ne uđe u ovaj aranžman koji je već potpisan sa Svetskom bankom oko realizacije nove topionice. Mi smo to pozdravili. Posle 22 godine borbe i ukazivanja bili smo u pravu – moraće da se uradi nova topionica sa novom tehnologijom i sa što manje otpada.

Pravi se nova topionica. Ali, zašto u Boru? Smestite je u Rakovicu. Izvolite u Rakovicu, pa da vidim kako ćete proći. Mi ćemo izvoziti koncentrat, vi ćete tamo topiti. Izvolite, imate zapošljavanje odmah.

Nama je topionica usred grada. Nama je grad na nedozvoljenom mestu. Nama je Ministarstvo plasiralo Nacrt prostornog plana, pazite, Timočke krajine. Evo, ja ću ovo da poklonim gospođi Ljilji, ona će to da pokloni gospodinu ministru, pošto do njega verovatno nisu ni stigle te naše primedbe na 32 stranice na njihovih deset stranica prostornog plana. Ali ovde je brdo toga lošeg – jalovina, grad mora da se izmesti, grad mora da se pomeri, grad mora da se spoji sa Zaječarom, grad mora da pobegne, a mi da pobegnemo od industrijskih postrojenja.

Borski kombinat ima takav tehnološki postupak gde se ne topi bakar u kontinuitetu nego u turnusima, kada kod nas zagađenje strašno skače. Tačno, kod nas se u topionici meri na pet minuta jer ako ne reagujete za pet minuta, postupak neće da se zaustavi tako lako, pola sata mu treba, i napravite lom.

Mi smo sad sa Svetskom bankom i sa stručnjacima Svetske banke raspravljali u Boru, bilo je javne rasprave po Arhuskoj konvenciji. Toga mora da bude. Ako nema javne rasprave, ne može ništa da se uradi.

Ima puno problema i najverovatnije je da će se oni rešiti kao što se rešava u Evropi. Međutim, ovde sad država ima i kontrolnu funkciju i vlast, pa je interesantno kako će ona sebe kazniti dvadeset pet po turu. Mislim, teško da će se kazniti.

SLOBODAN BUBNJEVIĆ: Hvala vam, gospodine Pajiću.

MIROSLAV PAJIĆ: Toliko. Možda sam bio suviše konfliktan.

Primer pozitivne prakse

SLOBODAN BUBNJEVIĆ: Bilo je više nego zanimljivo i na jedan način zabavno. Sada ćemo, međutim, čuti jednu priču koja ima bitno drugačiji epilog. Reč je o Velikom bačkom kanalu čiji se deo toka koji prolazi kroz najuže gradsko jezgro u Vrbasu smatra najzagađenijim vodotokom u Evropi. Ali, u Vrbasu već izvestan niz godina deluje nekoliko vrlo aktivnih i revnosnih ekoloških aktivista, a u lokalnoj samoupravi rade ljudi koji su ozbiljno i sa mnogo entuzijazma radili na rešavanju tog problema. Gospodin Tomislav Đivuljskij će nam dati sliku ovog problema, objasniti kako je on uticao na život građana Vrbasa, ali i kako je počelo njegovo konačno rešavanje.

TOMISLAV ĐIVULJSKIJ: Hajde da pokušamo da podelimo sa vama jedno iskustvo koje pokazuje da je i kod najvećih ekoloških problema moguće pronaći njihovo rešenje.

Veliki bački kanal je vodotok koji je iskopan i izgrađen pre dvesta godina u Austrougarskoj carevini. On povezuje Dunav i Tisu dužinom od 120 kilometara. U to vreme, pre dvesta godina, to je bio najveći graditeljski poduhvat u Evropi. Karakteristično je bilo to što je tada građen putem koncesije, gde su graditelji i projektanti dobili ekskluzivno pravo da ovim kanalom prevoze so iz Rumunije na bečki dvor. Pre toga, to je išlo Tisom i Dunavom i oni su izgradnjom ovog kanala za dve nedelje smanjili vreme puta. To je bila velika ekonomska dobit u ono vreme.

Sem kao plovni put, Veliki bački kanal je u to vreme mnogo doprineo isušivanju tla – zemljište močvarne Bačke, koja je imala i više od šezdeset odsto teritorije pod močvarama, pretvoreno je u najplodnije zemljište Evrope (uz ukrajinsku ravnicu).

Naravno, uz Veliki bački kanal kroz tih dvesta godina tekla je velika industrijalizacija i razvoj – u prvo vreme, u okviru Austrougarske, kasnije stare Jugoslavije, SFRJ i sad i Srbije kroz vreme. Međutim, ta industrija i stanovništvo koje se nalegalo na Veliki bački kanal svoje otpadne vode nije prečišćavalo. Ljudi kakvi su, nebrigom su doveli do toga da vremenom to postane najzagađeniji vodotok kod nas, a i u Evropi – po egzaktnim pokazateljima.

Najzagađenija deonica teče kroz sam grad Vrbas, u dužini od šest kilometara, na kojoj je nataloženo oko četiri stotine hiljada metara kubnih kontaminiranog mulja iz prehrambene industrije, teške industrije i kožarske industrije na potezu Crvenka–Kula–Vrbas.

Ali, ljudi u Vrbasu prvenstveno i u opštinama Kula i Srbobran nisu se mirili sa time da taj problem samo konstatuju, nego su sagledali stanje unazad dvadeset pet godina i pokušali da pronađu tehnička rešenja za prevazilaženje tog problema. Tako je, praktično, iskristalisan koncept budućeg rešenja – da se sve otpadne vode skupe na jedno mesto, da se izgradi centralno postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda i da se nakon toga ova deonica kanala izmulji, znači, da se izvrši remedijacija zagađenog mulja, da se on učini bezopasnim i da se odloži na propisan način.

Mi smo imali koncept koji je krenuo sa realizacijom još 1987. godine. Već 1990. bili su urađeni i glavni projekti za kolektor dužine dvanaest kilometara, koji povezuje buduće centralno postrojenje za otpadne vode, grad Vrbas, grad Kulu i svu industriju koja je između Kule i Vrbasa. Čak je u to vreme devedesetih godina i urađeno tri i po kilometra tog kolektora. Tada su nastupile sankcije na našim prostorima i to je sve stalo do 2005. godine.

Sem toga što je negde u tehnici došlo do tih rešenja, radili smo od 2003. do 2005. godine uz pomoć Evropske unije na dizanju kapaciteta, kako u Ministarstvu životne sredine tako i u najzagađenijim opštinama među kojima je bio i Vrbas. Mi smo tada uradili i lokalni ekološki akcioni plan za opštinu Vrbas, a uradili smo nešto apsolutno netipično. Problem rešavanja Velikog bačkog kanala stavili kao prioritet broj jedan sa idejom da počnemo da ga rešavamo – dakle, počeli smo od najvećeg problema. Znači, ne od onoga hajde da recikliramo, hajde da pravimo kompost, to ćemo uraditi tek ukoliko rešimo ovaj problem koji je ograničavajući faktor za život stanovništva ove tri opštine.

Prvo su imali rezervu i evropski stručnjaci koji su bili da pomognu u izradi lokalnog i nacionalnog ekološkog akcionog plana države Srbije. Ali, Akcioni ekološki plan je na Skupštini opštine usvojen jednoglasno – sve političke opcije su bezrezervnu podršku dale programu da se problem Velikog bačkog kanala reši.

U isto vreme se u rešavanje ovog problema uključila i Agencija Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). U okviru projekta rešavanja ekoloških problema na zapadnom Balkanu, znači u šest zemalja, Veliki bački kanal je bio u fokusu za Srbiju. Tako se, sem bilateralnih donatora, sem opštine koja je već godinama ulagala u to, uključio i UNDP. Zatim se uključilo i Ministarstvo životne sredine sa svojim fondom za zaštitu životne sredine i onda se nastavilo sa radom na tom magistralnom kolektoru.

Istovremeno se uključila i Evropska unija. Videvši od opštine do države kako su svi odlučni da taj problem reše, kao i da se vidljivo kreću ka rešenju, Unija je dala novac da se uradi i projektna dokumentacija za centralno postrojenje. Sada smo pred izgradnjom centralnog postrojenja, pošto je odobreno trinaest miliona evra za njegovu izgradnju i kroz pretpristupni fond IPA 2008.

Uz to je u Vrbasu u potpunosti izgrađena kanalizacija, koja će biti dovršena i u svih pet naseljenih mesta u opštini Vrbas do kraja 2011. godine, pa će se i sve te vode zajedno sa predtretiranim industrijskim vodama, prečišćavati na centralnom postrojenju.

Započeta je izgradnja magistralnog kolektora gde uopšte nije bilo dovoljno novca za ugovoreni posao. Međutim, imali smo sreću da nas bilateralni donatori, u tom slučaju Norveška, prepoznaju kao lokalnu sredinu koja ne sedi skrštenih ruku, nego se hvata u koštac sa rešavanjem najvećih problema i oni su nam pomogli finansijskim sredstvima da taj ugovoreni kolektor izgradimo. Istovremeno su se uključili i UNDP i Evropska unija, videvši od opštine do države kako su svi odlučni da taj problem reše, kao i da se svi vidljivo kreću ka rešenju. Kako smo uspeli? Imali smo koncept, imali smo projektnu dokumentaciju i dobro nam je došla inicijativa države da se i ona uključi sa najvišeg mesta u rešavanje ovog problema. Negde 2007. godine, u leto, Ministarstvo životne sredine, prepoznavši u svom nacionalnom ekološkom planu i u svojim programskim aktima da je jedna od crnih ekoloških tačaka koju treba svakako rešiti i problem Velikog bačkog kanala, poslalo je svoju ekipu inspektora u Vrbas. Evo, gospođa Mitrović je danas tu među nama. Ona je obilazila sve zagađivače fabrike i došla je, između ostalog, i kod nas u Direkciju za izgradnju sa zapisnikom. Vrlo je strogo pitala šta se tu dešava, šta se tu preduzima na rešavanju tog problema. A mi smo na jedan ovakav sto izvadili gomilu projekata i inspekcija je imala šta i da zapiše.

SLOBODAN BUBNJEVIĆ: Ako možete samo da u jednoj rečenici kažete kada se posle izgradnje centralnog postrojenja može očekivati da se okonča izmuljavanje?

TOMISLAV ĐIVULJSKIJ: Naravno, pitanje je pravo, pošto se gospodin Bubnjević bavi ovom problematikom do detalja. Kad se izgradi centralno postrojenje i kad se ono pusti u rad – očekujemo da to bude 2013. godine – počećemo sa vađenjem mulja iz ovih šest kilometara kanala. Ali, imamo 400.000 kubnih metara mulja koji je zagađen i neophodno ga je preraditi do nivoa da on bude bezbedan za ljude i životnu sredinu. Prema dosadašnjim laboratorijskim ispitivanjima i pilot-testovima koje su vršile kolege iz Dekonte iz Češke Republike, taj posao može da se završi za dve do tri godine.

SLOBODAN BUBNJEVIĆ: Nadam se da ta priča može da ohrabri i druge sredine da iznađu neki koherentan pravac kako bi se suočavali sa svojim konkretnim problemom. Možemo to da prodiskutujemo, ali prethodno, gospođa Stanojević iz Ministarstva. Ona je u vezi sa ovim što smo čuli imala nekoliko zapažanja koje bi da podeli sa nama i mislim da je važno da to čujemo.

LJILJANA STANOJEVIĆ: Pa, evo, nastaviću tamo gde je stao gospodin Pajić vezano za to da li ćemo podneti prijave protiv državne firme. Mi smo to radili i do sada. Znači, nema tu nikakvih ograničenja. Mi smo podnosili prijave protiv Rafinerije, Petrohemije, Azotare dok su bile državne firme, a i sada to radimo i u Boru.

Što se tiče ove priče oko Velikog bačkog kanala, nije samo to dobar primer. Dobar primer su Rafinerija i Petrohemija. Gospodin Stanižan je pričao sve vreme o 2006. godini, a od tada je jako mnogo para uloženo. To nije učinjeno napamet, nego tako što smo seli i zajednički pravili akcione planove – industrija i Ministarstvo. I krenulo se u realizaciju.

U tom periodu od 2005. do 2010. godine uloženo je šezdeset i po miliona evra u Rafineriju nafte u Pančevu. To je ono što je navedeno. Autopunilište, urađena je kompletna rekonstrukcija. Sve utovarne rampe su rekonstruisane, kao i povratni sistem za hvatanje isparivih materija. Znači, sve je to obezbeđeno. I železničko punilište.

Pomenuli ste egalizacioni bazen u Fabrici otpadnih voda. Egalizacioni bazen je sada zatvoren. To je Ministarstvo finansiralo.

Znači, to su konkretni projekti. Ne vredi da pričamo o monitoringu. Mislim, monitoring niko ne krije. Evo, tu je Momčilo Živković iz Agencije za zaštitu životne sredine. On može da pokaže podatke i o tome koliko mi javno radimo, koliko se ti podaci prikazuju na sajtu Agencije.

Što se tiče Bora, od 2005. godine znam šta je urađeno. Postavili smo mernu stanicu u Brezoniku. Niko ne krije više rezultate u Boru. Rezultati su dostupni. Napravili smo akcioni plan i kad god se primeti povećanje koncentracija, mi odmah intervenišemo u topionici i obaramo konvertore, smanjujemo kapacitet proizvodnje kako bi došlo do manje emisije zagađujućih materija.

Sledeće što smo uradili, vi znate Veliki Krivelj, brana je mogla da se izlije. Uloženo je dva miliona evra. Seli smo zajedno, znači fabrika i inspekcija i napravili smo predlog za NIP. I to je odobreno i izvedeno. Sada je nova investicija. Ne treba sumnjati, najbolje fabrike su u Kanadi i u Norveškoj u oblasti proizvodnje ovih metala. Oni su odabrani da rade sve te projekte vezane i za topionicu i za sumpornu kiselinu.

Učešće javnosti je obezbeđeno prilikom prezentacije i obima i sadržaja studije uticaja i potom u celokupnom postupku javnost može da učestvuje, naravno, i da daje predloge.

Znači, sve što smo mogli da uradimo, mi smo uradili.

Ljiljana Stanojević, Ministarstvo životne sredine Ono što je važno, znači, to je ono šta smo radili. Okupili smo više puta do sada tužioce i sudije i svako naše predavanje smo započinjali – mi ne vršimo pritisak na sud, to nije dozvoljeno, ali smo tražili od njih da nas razumeju, da im objasnimo kakvi su problemi i tražili smo njihovu podršku kada podnesemo prijave. Tražili smo da nam pomognu da napravimo kvalitetne prijave. Naši inspektori su tehnička lica. Oni nisu pravnici. I verujte, ima puno, puno efekata tih naših treninga. Zaista se mnogo brže rešavaju prijave. Mi nismo zadovoljni koliki su iznosi tih kazni, međutim, situacija je mnogo bolja.