Vojna intervencija u Libiji – Slučaj Moamera el Gadafija:
Sam protiv svih

"Sinoć su bombardovali Zuaru, kažu da ima puno poginulih", kaže Omar u telefonskom razgovoru za "Vreme", dok se u pozadini čuje poziv mujezina na večernju molitvu. Na pitanje da li postoje skloništa za slučaj da bombardovanje krene i u njegovom gradu, Omar se suvo nasmejao. "U Tripoliju postoje skloništa, ali znaš kako je ovde, čovek nema gde da se sakrije"

Omar živi u Al Đamilu, gradu koji je trideset kilometara daleko od Zuare na zapadu i stotinak kilometara od Tripolija na istoku. Al Đamil, kao i Zuara, liči na sve ostale manje gradove posejane duž libijske obale. Većina kuća su prizemne ili jednospratne, sa ravnim krovom, bez podruma. Ulice su široke, vidik puca na sve strane. U miru, ta otvorenost prija. U ratu, kada svako ima želju da bude što manji i skriveniji, to stvara osećaj panike i nezaštićenosti, o kome Omar govori. "Ovde još nisu ništa gađali, ali ne mogu da zaspim već danima. Niko ne zna šta će biti." Od kada je građanski rat počeo, strah i beznađe su jedna od retkih stvari koje vezuju Al Đamil i Zuaru. Zuara je bila jedno od prvih mesta zapadno od Tripolija koje su zauzeli pobunjenici. Kada je pre nekoliko dana, posle žestokih borbi, vojska lojalna Gadafiju ponovo ušla u Zuaru, u Al Đamilu i obližnjem Al Đelatu, gde pukovnik ima mnogo pristalica, to je proslavljeno pucanjem u vazduh.

POČETAK: Vojna intervencija u Libiji počela je u subotu, 19. marta, istog dana kada je, pre osam godina, počeo rat u Iraku. Jedinice američke, britanske i francuske vojske ispalile su u subotu 114 projektila na Libiju gađajući 20 ciljeva, posebno oko Tripolija i Misrate. Libijska državna televizija izvestila je da su krstarećim raketama bombardovane civilne mete u Tripoliju, i da je prvog dana bombardovanja poginulo 64 civila, a više stotina povređeno.

Bombardovanje ciljeva širom Libije nastavljeno je i u sledećim danima. Zapadne sile počele su u ponedeljak drugi talas vazdušnih udara, pošto je Bela kuća prethodno odbacila prekid vatre koji su po drugi put proglasile Gadafijeve snage. Avionima SAD, Velike Britanije, Francuske, Italije i Kanade pridružile su se i Španija, Belgija, Danska i Katar. Kao deo drugog talasa napada, sa britanskih podmornica ispaljene su rakete "tomahavk".

U utorak uveče, kada ovaj broj "Vremena" odlazi u štampu, poslednje vesti su govorile o novim bombardovanjima ciljeva u Tripoliju, da je na meti zapadnih saveznika bio grad Sebha, oko hiljadu kilometara južno od Tripolija, usred Sahare, aerodrom u Sirtu i mnoga druga mesta. Libijska vlada izjavila je da je bombardovanje dovelo do brojnih civilnih žrtava, naročito na "civilnom aerodromu" u Sirtu. Javljeno je i da je oboren jedan američki avion. Stižu vesti o žestokim borbama koje se vode u Adždabiji i nekim drugim mestima između Gadafijevih snaga i pobunjenika, a libijska državna televizija je javila da je vojska zauzela Misratu.

Mnogo je ljudi koji pokušavaju da iz Tripolija, koji se svakodnevno bombarduje, pošalju porodice u manja mesta. Omar kaže da se njegova sestra još nije usudila da krene prema Al Đamilu. Od Tripolija do tog grada se u mirna vremena stizalo za sat i po, a sada zbog čestih vojnih i policijskih kontrola taj put traje osam, devet sati. "Plaši se da krene sa decom i zbog bombardovanja", kaže Omar. U bolnicama u gradovima između Tripolija i granice sa Tunisom ima još naših medicinskih radnika, od kojih neki nisu ranije želeli da se evakuišu, dok drugi nisu uspeli da se prebace do Tripolija. U telefonskom razgovoru jedan od njih za "Vreme" kaže da je atmosfera ista kao kod nas za vreme bombardovanja, da je mobilisana većina muškaraca koja radi u bolnicama. Inače, jedna od naših medicinskih sestara koja je još uvek u Libiji je za 50 godina života već videla bombardovanje Libije 1986. godine, rat u Bosni, bombardovanje SRJ 1999...

Na informacije o sve većem broju civilnih žrtava bombardovanja, zvaničnici zapadnih zemalja i vojni komandanti koalicije hladnokrvno izjavljuju da o takvim žrtvama nemaju podataka. "U ovom trenutku, kao što vidite, operacija se dobro odvija, prema planovima i ciljevima koje je postavila međunarodna zajednica, kroz izglasavanje rezolucije UN-a", rekao je general Filip Pontije iz francuskog ministarstva odbrane.

NAJAVA: Intervenciju je posle vanrednog samita SAD, EU i arapskih zemalja u utorak, 15. marta, u Parizu najavio predsednik Francuske Nikola Sarkozi, koji je rekao da su se učesnici samita saglasili "da upotrebe sva neophodna sredstva, a posebno vojna, da nateraju Gadafija da poštuje rezoluciju UN-a kojom se traži prekid vatre". Očajnički pokušaji Moamera el Gadafija da izbegne bombardovanje, koje je bilo izvesno posle donošenja Rezolucije, nisu dali rezultate. Gadafi je po donošenju rezolucije o zabrani letenja iznad Libije, koja omogućava i "primenu svih neophodnih mera" da bi se zaštitilo "civilno stanovništvo od napada Gadafijevih snaga", proglasio prekid vatre, ali su vesti o tome da taj prekid njegove snage krše počele da stižu odmah.

Nisu pomogle tvrdnje Gadafijevih saradnika da pobunjenici napadaju i provociraju, pozivi da nezavisni posmatrači iz sveta dođu i uvere se šta se zaista dešava. U subotu ujutru kreće teška propagandna artiljerija, koja inače dejstvuje od početka rata u Libiji, često na tako niskom i primitivnom nivou da bi, da situacija nije tragična, bila urnebesno komična. CNN i BBC vrte slike zapaljenog aviona koji pada na Bengazi, svetske agencije prenose vesti "sa lica mesta" da je reč o avionu libijskog vazduhoplovstva "MiG-23", koji je bombardovao položaje pobunjenika, pa su ga oni oborili. Strani novinari javljaju da su se pre obaranja aviona čule eksplozije bombi koje je avion bacio na grad, izveštavaju o slavlju pobunjenika posle rušenja aviona. Nekoliko sati kasnije, pobunjenici stidljivo saopštavaju da je u pitanju bio njihov avion, francuski lovac "miraž", koji su oborile Gadafijeve snage. "Mi imamo nekoliko aviona, ali su veoma stari", rekao je predstavnik pobunjenika.

No, ta i njoj slične vesti su ispunile svoj cilj, da se postigne histerična atmosfera u kojoj "humanitarna intervencija" u cilju "zaštite civila" izgleda neizbežna. Udarne pesnice napada su Francuska i Velika Britanija, ali jasno je da iz pozadine igru vode Sjedinjene Američke Države, dok su svi ostali izvršioci sa većim ili manjim odgovornostima.

Za razliku od napada na Irak 2003. godine i na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. godine, ovoga puta se bombardovanje odvija u oblandi legalizma, pod Rezolucijom Saveta bezbednosti. I Savet bezbednosti i same UN su odavno nalik na pijacu na kojoj se, pod maskom krupnih reči i načela, odvija cenkanje u kojoj velike sile trguju među sobom zarad sadašnjih ili budućih interesa, pa ni u slučaju donošenje rezolucije koja je legalizovala napad na Libiju nije bilo drugačije. Ovoga puta su pontijevski oprali ruke Brazil, Kina, Rusija, Indija i Nemačka, koji su pri glasanju bili uzdržani, ostalih deset članova SB-a je bilo za Rezoluciju.

Dok lideri zemalja koje su se uključile u intervenciju do besvesti ponavljaju priču o "podršci libijskom narodu", svet obilaze slike libijskog naroda koji u Bengaziju slave početak bombardovanja, ali i slike libijskog naroda koji u znak podrške Gadafiju formira žive štitove ispred objekata u Tripoliju koji bi mogli biti meta bombardovanja. Koliko god neko smatrao ovakve snimke propagandom, one svedoče o dubokoj podeljenosti u Libiji, po mnogim linijama. Gadafi je na početku bombardovanja izjavio da će narediti da se "za narod" otvore skladišta oružja i pozvao Libijce da se suprotstave "krstaškoj agresiji", ali i bez tog oružja je narod u Libiji sada dovoljno naoružan za građanski rat koji je u toku.

Dok je o tome koliko će intervencija trajati nemoguće sada bilo šta reći, bar jedan rezultat bombardovanja Libije se u ovom trenutku može sa sigurnošću predvideti. Građanski rat ući će u još krvaviju fazu. Pobunjenici će, obilato potpomognuti avionima NATO-a, oružjem i drugim vrstama pomoći, krenuti u ostvarivanje svog cilja, da zauzmu celu zemlju, ubiju Gadafija i njegove najbliže saradnike, što su najavili kao svoj program na samom početku. Gadafijeve snage će se žestoko suprotstavljati jer su i pukovnik i oni koji ga podržavaju svesni da je to borba na život i smrt. Izvesno je da će se u budućim sukobima namirivati nacionalni, plemenski, klanovski, politički i svi drugi računi među zaraćenim stranama, nastali i u prethodnih ratnih mesec dana, i mnogo ranije, i da će u tom namirivanju biti nebrojeno mnogo žrtava, ponajviše civilnih, kako to u ratovima biva.

Mnogi porede ono što se sada dešava u Libiji sa bombardovanjem SRJ 1999. godine, ali su razlike veće nego sličnosti, na štetu Libije. "Kod vas su pazili šta gađaju, vi ste Evropa", gorko kaže jedan od libijskih prijatelja na neuspeli pokušaj tešenja da je i kod nas bilo slično. "Kod nas će paziti kao u Iraku i Avganistanu, već se vidi." Ako sličnosti ima, onda je trenutna situacija u Libiji najbliža onome što se dešavalo na Kosovu 1999. godine. Dok sa nebeskih visina pljušte bombe ubijajući i uništavajući zemlju, na zemlji se krvavo razračunavaju zaraćene strane, uz neopisivo stradanje civila. Kao i u svakom ratu, i 1999. su mediji zemalja koje su učestvovale u intervenciji odradili svoj deo posla, ali ratnohuškački zanos koji iskazuju mediji širom sveta, a i kod nas, i ovako sinhronizovana prljava medijska kampanja nisu viđeni čak ni pre i tokom napada na Irak 2003. godine.

U odnosu na kosovski rat, velika je razlika teren na kome se ratuje u Libiji. U ovoj zemlji je više od 90 odsto stanovništva koncentrisano u obalskom pojasu od granice sa Tunisom do granice sa Egiptom, dugom 1800 kilometara, ali najčešće širokom svega tridesetak kilometara, kroz koji prolazi autoput koji je kičma Libije. Iza tog pojasa je stotinak kilometara sive i besplodne polupustinje, a iza niskih i golih obronaka planina Džebel Nafuza na zapadu i Džebel Ahdara na istoku, 2000 kilometara ka jugu se pruža surova Sahara. Jasno je da se rat može voditi uglavnom u priobalnom pojasu, što nikome ne ostavlja velike mogućnosti za skrivanje i odstupanje, naročito ako se pogleda mapa dosadašnjih sukoba. Ta mapa, koja bar grubo i približno može da ocrta situaciju "za i protiv Gadafija", liči na tigrovu kožu. Kod tuniske granice je pomenuta pobunjenička Zuara, posle nje "lojalni" Al Đamil, Al Đelat, Sabrata, onda Zavija u koju su Gadafijeve snage ušle tek posle višenedeljnih žestokih borbi, glavni grad Tripoli koji će biti poslednja linija Gadafijeve odbrane, pobunjenička Misrata, pukovnikov rodni grad Sirt... Zastrašujuća je pomisao da su samo tim putem, ispresecanim sukobima, mogle da beže stotine hiljada izbeglica koje su se nekako dočepale granice, a kako će situacija izgledati posle još žešćeg nastavka rata, bolje je i ne misliti.

Borba do kraja, kakav god da bude, bila je izvesna i pre početka bombardovanja. Dok je izgledalo da napreduju ka Tripoliju, pobunjenici su mnogo puta poručili Gadafiju da neće biti milosti ni za njega ni za njegove pristalice. Kada se ratna sreća okrenula i kada je njegova vojska stigla nadomak Bengazija, Gadafi je isto to poručio pobunjenicima, doduše dodajući da će onima koji polože oružje bez borbe sve biti oprošteno. Bombe zapadnih sila su vetar ponovo okrenule na drugu stranu, pa je viši zvaničnik pobunjeničkog Nacionalnog saveta u Bengaziju Abed el-Hafiz Goga izjavio da pobunjenici neće pregovarati sa Gadafijem o prekidu rata. Treba mu verovati i zbog toga što u tom savetu, kome tačan sastav niko još uvek ne zna, sede i neki od nekadašnjih Gadafijevih najbližih saradnika, poput bivšeg ministra pravde Mustafe Đalila i bivšeg ministra policije Abdel Fatah Junusa, preko noći premetnutih u borce za demokratiju.

Kada se razgrnu sve propagandne magle, ostaje gola i ružna istina da su se zemlje koje bombarduju Libiju aktivno uključile u kreiranje krvoprolića, čije će žrtve biti Libijci na obe zaraćene strane. Koliko ljudi će u Libiji poginuti i biti unesrećeno, na šta će zemlja na kraju ličiti, čelnicima tih zemalja najmanje je bitno. Strela na pukovnika Gadafija je odapeta još odavno, a razlog za to sigurno nije borba za ljudska prava i demokratiju. Posle prvog rata protiv Iraka 1991. godine, zemlje koje su u intervenciji učestvovale su, po formuli "koliko učešće–toliki profit" izdelile poslove po Kuvajtu. Nema razloga da tako ne bude ni među borcima za libijsku naftu, jednom kada se rat u ovoj zemlji bude završio. Ni Odisejeva ni bilo kakva zora neće skoro svanuti u Libiji, zemlji utonuloj u mrak pustinjske oluje.

Momir Turudić

Italija i Libija, povratak na mesto zločina Kada se najavljivala buduća intervencija u Libiji, Italija je odmah objavila da u napadu na tu zemlju neće učestvovati. Posle toga je, sigurno pod žestokim pritiskom zapadnih saveznika, pristala da se koaliciji priključi. Razlozi za nećkanje nisu bili samo poslovno-prijateljske veze ove dve zemlje, oličene u brojnim susretima Gadafija i Berluskonija poslednjih godina. Iza fasade tih dobrih odnosa bila je skrivena najbolnija epizoda u burnoj istoriji Libije i najsramnija stranica prošlosti Italije. Italijani su se na obale Libije iskrcali 1911. godine, proglašavajući oslobođenje zemlje od dotadašnjih vladara Turaka. Libijci nisu bili impresionirani, u ovoj zemlji je tradicija borbe protiv okupatora oduvek postojala, pa Italijani nisu bili izuzetak. Suočeni sa ustankom od samog početka, Italijani su niz godina kontrolisali samo nekoliko luka na Mediteranu. Onda je 1921. godine Musolini proglasio "rekonkvistu" Libije i naredio da se ustanak uguši svim sredstvima. Simbol i vođa ustanka bio je Omar al Muktar, "Pustinjski lav", koji je govorio da je dužnost svakog Libijca da se odupre stranoj okupaciji, i čiji je najveći uspeh bio to što je u otporu ujedinio sva plemena u Libiji. Centar ustanka je bio u oblasti Kirenaika na istoku, čiji je centar Bengazi. Pobunjenici su imali široku podršku stanovništva, a taktika im je bila gerilska. Da bi presekao linije snabdevanja pobunjenika i kontakte sa Egiptom, vojni zapovednik Libije, maršal Rudolfo Gracijani 1929. godine je u istočnom delu zemlje podigao ogradu od bodljikave žice. Ograda se protezala od obale Mediterana do oaze Al Đagbub, 270 kilometara na jugu, a nadgledale su je patrole italijanskih vojnika i avioni. U narednim godinama su civili masakrirani, 100.000 ljudi iseljeno je iz naselja u planinama Džebel Ahdara i zatvoreno u koncentracione logore, gde su desetine hiljada umrle. Polovina stanovništva Kirenaike je pobijena ili umrla, u toj oblasti je pobijeno i 95 odsto stoke. Omar al Muktar je uhvaćen 1931. godine i obešen u Bengaziju. Imao je 73 godine, a protiv Italijana se borio dvadeset godina. Ustanak je ugušen, a Muktar je postao nacionalni heroj Libije. Njegovu sliku je Gadafi nosio prikačenu na reveru kada je dolazio u Rim, u posetu Berluskoniju. Posle sloma ustanka, Musolini je 1938. godine naselio 100.000 Italijana na zemlji oduzetoj od stanovnika u priobalnom pojasu. Konačni bilans tridesetogodišnje italijanske vladavine Libijom bio je smrt četvrtine stanovnika ove zemlje, ali je ovaj genocide dugo bio pokriven velom ćutanja. U julu 1999. je italijanska vlada uputila formalno izvinjenje Libiji i platila 260 miliona dolara kao kompenzaciju za okupaciju. Na slici: Omar al Muktar