Šta se to, doista, očekivalo u 24 sata, između ponedeljka i utorka, a što Vlada nije uspela da razjasni u proteklih šest meseci, koliko otprilike traje proces pokušaja da se proda jedna velika kompanija?

U protekli ponedeljak Vlada Srbije je saopštila da za 24 sata odlaže konačnu odluku o tenderu za prodaju Telekoma Srbija, pa se pred svaki zdravi razum nametnulo pitanje – zašto? To pitanje i dalje lebdi, mada je u utorak saopštena odluka Tenderske komisije, da od jedinog prijavljenog konkurenta za kupovinu zatraži da svoju ponudu poveća za 450 miliona evra. Ala bi to bila pobeda, kad bi bila.

Šta se to, doista, očekivalo u 24 sata, između ponedeljka i utorka, a što Vlada nije uspela da razjasni u proteklih šest meseci, koliko otprilike traje proces pokušaja da se proda jedna velika kompanija u kojoj država Srbija na prodaju nudi polovinu vlasništva? Izgleda da se očekivalo da austrijski Telekom odmah povisi ponuđenu cenu nešto bliže do one minimalne, koju je kao donji prag prodaje odredila Vlada Srbije. Ili se možda čekalo da iz Atine konačno dođe aber da i Grci doista stavljaju na pult prodaje i svojih 20 odsto vlasništva u Telekomu Srbija, po nagoveštenoj austrijskoj ceni, što bi onda potencijalnog kupca odobrovoljilo da kupi firmu za pristojne pare, onu u kojoj bi tek sa zbirnim srpsko-grčkim udelom imao udobno većinsko vlasništvo, a ne bi za vratom imao Dojče telekom, koji ima snažan vlasnički uticaj u grčkom OTE-u? Ili se čekalo da briselski komesar File, koji se u Beogradu čekao u utorak ujutro, donese neke sveže vesti? Eto odmah četiri od četrdesetčetiri pitanja koja su se odmah morala postaviti.

U stvari, prvo pitanje se može postaviti i na ozbiljniji način: da li su Vlada Srbije, konsultant iz Siti grupe i Telekom Austrije naprasno pronašli „prostor uzajamnih ustupaka" da bi se pregovori o prodaji mogli nastaviti iza zavese, a ne pod pritiskom tenderskih reflektora ili je poziv na „povišenje ponude" samo odlaganje priznanja tenderskog neuspeha? Ili je možda, u poslednji čas, neki moćni arbitar ili „strateški posrednik", koji iz Brisela ili Njujorka sve nadgleda, zatražio da mu se da još 24 sata ili još 24 dana da još jednom pokuša da u četvorouglu Beograd, Beč, Atina, Berlin – nametne neku kombinaciju u kojoj bi i vuk bio sit, a ovce ostale na broju? Ili su, jednostavno, sve karte bile otvorene već u ponedeljak, pa je grupi vodećih srpskih političara ostalo da još jednu noć probdi nad teškom odlukom da javno prizna poslovni poraz – to jest da nađe što bolji način kako da taj poraz domaćoj javnosti prikaže ili kao pobedu svoje državničke mudrosti ili kao herojski primer lične odgovornosti naspram javnog interesa?

Ovog trenutka, svi odgovori nisu poznati, bez obzira što je odluka saopštena, jer ona samo naizgled svu odgovornost dodatno tovari jedinom ponuđaču. Na primer, mi ne znamo tačno šta je kasnije zaškripalo u sporazumu koji je neko iz vrha Srbija, još pre najave prodaje Telekoma Srbija, načelno sačinio sa planiranim „poznatim kupcem", to jest Dojče Telekomom u Berlinu – jer je teško predpostaviti da se u prodaju nečega što vredi 1-2 milijarde evra krenulo kao što se iz Malog Mokrog Luga kreće na Kalenićevu pijacu sa džakom krompira i korpom peršuna i paštrnaka, da se roba proda onom ko naiđe. Je li taj „poznati kupac" počeo da ucenjuje prodavca, kada je video da ovaj već po novinama deli „njegove pare" na neke buduće autoputeve, mostove i drugu „predizbornu galanteriju" ili je od samog početka pregovora postavio uslove koje Vlada Srbije nije uspela da obezbedi, a obećala je da će obezbediti, jer je verovala u grčko, rusko ili opoziciono razumevanje? S tim u vezi treba podsetiti naše političare da, u ovom nemilosrdnom svetu, kupoprodaja i na najvišem nivou zadržava neka nepromenljiva pravila, a pre svega ono da kupac nikad neće da plati ni paru više nego što mora i da je u takvim poslovima „politička strategija" uvek manje važna od elementarne komercijalne pohlepe.

Opširnije u četvrtak u "Vremenu"

Dimitrije Boarov