Retko viđam Životu.

Odselio sam se iz naše ulice, sad živim "u gradu", a Života je ostao na istom mestu, samo tiši i manje upadljiv. U ovih deset godina otkada nismo izveštavali o njemu svašta se dogodilo: dobio je nove unuke, i drugi mu se sin oženio. Hvala bogu, svi su živi i zdravi, što rekle babe.

Gugl, Fejsbuk, Tviter, Jutjub i druga internet tehnika nikada nisu postali deo njegovog života. On ima svoj zanat kojim se i danas bavi između dve smene noćnog čuvara u klubu lokalnog biznismena. Taj posao mu je našao sin, moj stari drugar, otac troje dece bez stalnog posla. Ni njegova žena, Životina prva snaja, nema posao.

Oni su svi u istom poslu, u kući, i svi su ostali bez posla posle jedne od privatizacija. Mogao je Života, kako sad kaže, da izdrži još te tri-četiri godine do penzije, ali ne zna gde mu je bila pamet. Pre neku godinu, baš kada je napuštao svoje prvo i jedino preduzeće, rekao mi je da je pod stare dane otkrio da mu je jedna noga kraća.

"Kako ti je kraća, kako to nisi primetio", pitao sam ga začuđen jer je on uvek važio za najzdravijeg i najjačeg čoveka u ulici. "Nisam, kako sam ja to mogao da znam. Otišao sam sad kod lekara, boleo me nešto kuk, valjda od stajanja, otkud znam, i, kaže mi doktor, pa vama je jedna noga kraća! Meni to bilo smešno, pa sam mu rekao, pa ti ne samo da imaš brkove kao Rudi Feler nego si i građen kao on." I njemu je to bilo smešno, pa smo sedeli ispod smokve i hihotali se neko vreme.

Života se poslednjih godina daleko manje bavi političkom analizom. Onaj je bio dobar, hteo je nešto, sposoban čovek i šta mu se desilo? Ubili su ga kao psa! Ovo sad go lopov do lopova, ali nije ni samo to, nego su nekako nedorasli, nekako su mali. Padne mi na pamet ona pesma i oni stihovi kao dodatak na njegov opis: "Što Momčilu bilo do kolena, Vukašinu po zemlji se vuče". Kažem mu to, nasmejemo se kiselo i setimo onih dana kada nam je kao deci recitovao te pesme i kako su one tada imale sasvim drugo značenje.

Izbori nisu tema, političke opcije nisu tema. Život nas pritiska svom silinom i ostaje nam samo da molimo boga da taj pritisak ne bude još veći i strašniji, da bog bude milostiv. Zato slavimo slavu, molimo našeg posrednika kod boga da nam tamo gore pomogne, da ove teške i poslednje dane proživimo "kao ljudi".

Kada se vidimo gore u našoj staroj ulici, njega obraduju deca. Njih ima "kao u Ciganmali", trče i jure se na sve strane, voze bicikle, svađaju se i igraju fudbal. Ima i dva Kineščića, kaže mi Života, i dodaje da bi trebalo da poradim na daljem umnožavanju svog genetskog koda.

Pitam ga kako mu je noga, kuk, on odmahne rukom: dok traje traje, šta ja tu da radim. Setim se njegovog oca Marka, Sremca sa štapom i šeširom sa kojim se do poslednjih dana prepirao "oko politike". Nikako se nisu slagali, stari je bio za Slobu i onda kada je svima bilo jasno da od "tog kurca nema ništa". Sad mi nekako izgleda da će i Života završiti kao njegov otac, sa štapom se gegajući niz ulicu.

Kaže mi još da puno gleda televiziju i da mu nije jasno šta se sve emituje. Vesele ga razne domaće serije, čudi se ženama što gledaju one turske sapunice. Svašta, kaže Života i prebacuje na fudbal. Za razliku "odranije", sada svi imamo kablovsku i televizore u svakoj sobi, fudbala i sporta svake vrste ima skoro sve vreme pa čoveku nikada nije dosadno. Niko se više ne penje na krov da vrti "Olgu" i da čisti sneg sa ekrana.

Obožava svoje unuke, koji su u školi bolji nego što su bila njegova deca. "Mali Života te je video na televiziji i sve nas je zvao da te gledamo", kaže mi Života i dodaje da je njegova žena rekla da sam imao lepu košulju neki dan kada su me videli na TV-u. Meni je to malo neprijatno, to su ljudi koji me znaju čitav život, a ja sam sada kao neko koga upoznaju preko televizije.

Poslednji put kada smo se sreli, to je bilo ove zime, kaže mi onako nasred ulice.

"Znaš šta se dogodilo?"

"Ne, šta?"

"Umro Milivoje, Ljubin. A bio je tu, čini mi se da sam ga video pre neki dan... Nešto petljao po dvorištu... A sad mi kaže Ljuba da je umro, našli ga u voćnjaku juče, tamo kod njih u selu."

"Šta da se radi, ja njega baš dugo nisam video, pravo da ti kažem, da me je neko pitao je l’ taj čovek živ, ne bih znao šta da kažem..."

"Ma jeste, nije on bio ovde. Nego, znaš, danas ja kod Slavka i njegov otac kaže pa bio je red, on je najstariji u ulici! Zamisli molim te", kaže mi Života i tu ostanemo još neko vreme da se hihoćemo ispod smokve.

Slobodan Georgijev