Vojne intervencije SAD od završetka hladnog rata do Libije:
Globalni pohod mirnog Amerikanca

Do juče se moglo misliti da je vrhunac ironije – ili pragmatizma, zavisi kako na to gledamo – početak jednog novinskog komentara od pre nekoliko godina, povodom Drugog zalivskog rata, u kom se autor pita: "Otkud naša nafta ispod njihovog peska?" Od juče je, bez obzira na to što je reč o vojničkoj pameti, na snazi jača izjava, cinizam – ili, opet, možda pragmatizam – po kom "Gadafijeve snage podmeću leševe na ciljeve koje mi gađamo"

Kažu da svaki predsednik Sjedinjenih Američkih Država mora da ima neki svoj rat. Ali nije svaki predsednik SAD kao Barak Obama dobio Nobelovu nagradu za mir, pogotovo ne za nešto što tek neće učiniti. Od kako je prvi američki tomahavk ispaljen na Libiju, raznorazni antiglobalisti, levičari ili prosto razočarani ljudi koji su u Obami prepoznali mesiju novog svetskog mira, pozvali su predsednika SAD da vrati Nobela za mir. Ako je rat u Iraku i Avganistanu nasledio od svog prethodnika Džordža Buša juniora, onda je Libija prvi lično Obamin rat u kome se oprobava kao vrhovni komandant, mada je već na početku svog predsedničkog mandata odobrio slanje dodatnih 30.000 vojnika u Avganistan.

Zahteve predsednika Bolivije Eva Moralesa i šefa Liberalno-demokratske partije Rusije Vladimira Žirinovskog da vrati Nobelovu nagradu svetski mediji su preneli više kao zabavnu informaciju nego kao političku vest. "Kako je to moguće da jedan dobitnik Nobelove nagrade za mir predvodi bandu napadača i osvajača", zgražavao se Morales, koji je 2009. godine i sam bio kandidat za Nobelovu nagradu za mir koju je tada dobio Obama, ali je zato 2000. bio odlikovan "Gadafijevom nagradom za ljudska prava".

Žirinovski je pak rekao da su događaji u Libiji "novi akt agresije NATO trupa, a naročito SAD". To je "jasno izražena kolonijalistička politika" i "mešanje u unutrašnje stvari jedne suverene države", izjavio je Žirinovski kog zapadni mediji karakterišu kao ruskog ultranacionalistu, a nazvali su ga i "ruski Hitler" ili, zbog čestih antizapadnih ispada i incidenata koje izaziva, "klovnom u vučjoj koži".

Sasvim drugačiju težinu u SAD ima kritika poznatog američkog reditelja dokumentarnih filmova Majkla Mora, koji dolazi iz ideoloških krugova koji su po prirodi stvari podržavali Obamu i njegova predizborna obećanja, a koji se sada okomio na prvog američkog tamnoputog predsednika. Mor se na socijalnoj mreži tviter na sebi svojstven način okomio na Obamu. Njegov jedini cilj je da "odbrani libijski narod od tiranina! Zato smo prošle nedelje bombardovali Saudijsku Arabiju! Hahaha. Komedija Pentagona", napisao je Mor i nastavio: "Mogu li da sugerišem da se uspostavi zona evakuacije od 50 milja oko Obamine politike vraćanja Nobelove nagrade za mir" i, dalje, "Obama je postao novi ratni predsednik i tako učinio najgoru moguću stvar, uništio je snove i nadu koju su milioni ljudi polagali u njega".

HLADAN DOČEK: Sve to za Obamu još uvek nije zabrinjavajuće, ali čitava situacija za njegovu administraciju postaje neprijatna. Nije pomoglo ni prilično nemušto prepuštanje ratne inicijative Francuskoj i Velikoj Britaniji. I politički prijatelji, a pogotovu neprijatelji, počeli su glasno da sumnjaju u smisao intervencije u Libiji. Po dolasku iz Brazila i El Salvadora, gde je boravio kada je "Odisejeva zora" otpočela, vidno se klonio medija. Novinari su počeli da se žale zbog odsustva Obame, počeli su da sumnjaju u strategiju u Libiji i postavljaju dijagnoze o "manjkavoj komunikaciji" među saveznicima. Posle pet dana u Južnoj Americi Obama je kod kuće hladno dočekan.

Predsedavajući predstavničkog doma republikanac Džon Boner uputio mu je ironično pismo koje počinje sa Dear Mr. President. Kaže da su on i mnogi poslanici "uznemireni", jer je Obama propustio da "narodu, Kongresu i vojsci jasno definiše ciljeve" misije u Libiji, kao što nije jasna ni izlazna strategija iz sukoba. Dodatnu kritiku izazvalo je to što se Obama u vreme početka vojne intervencije "šetkao" u predsedničkom avionu Air Force One po Južnoj Americi, umesto da kao vrhovni komandant sedi u Ovalnoj sobi.

NA DVA FRONTA PRE LIBIJE: Vojnici SAD u Avganistanu...

Neki američki mediji pišu o "novoj Obaminoj doktrini" koju dobitnik Nobela za mir oprobava na Libiji: humanitarnoj vojnoj intervenciji. Pritom se ne spominje "humanitarno" bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine. Republikanci kažu da "ne prepoznaju nikakvu doktrinu", da Obama u spoljnoj politici ne sledi nikakva načela: u Tunisu je dotadašnjeg saveznika Ben Alija pustio niz vodu, u Egiptu posle prvobitnog oklevanja odigrao na vojsku, u sukob u Libiji je, sticajem okolnosti, uvučen nevoljno.

Obama je tim povodom u intervjuu za CNN izjavio: "Navikao sam na tu protivurečnost, da sam istovremeno i ratni vrhovni komandant, kao i neko ko teži miru." Ako operacija u Libiji na kraju po Obamu politički dobro prođe, to bi moglo da promeni globalnu ulogu SAD, piše nemački "Špigl". On je na početku oklevao da udovolji zahtevima "levih intervencionista" u svom timu koje predvode državna sekretarka Hilari Klinton i američka ambasadorka pri UN Suzan Rajs. One su ga navodno ubeđivale da bi vojna akcija u Libiji čitavu američku spoljnu politiku pomerila u pravcu "većeg težišta na demokratiji i ljudskim pravima".

Obama je u Kongresu naknadno pokušao sve da objasni. Prvo, SAD se ne nalaze u ratu sa Libijom, pa tako parlament nije nužno morao da autorizuje akciju. Drugo, od samog početka bilo je jasno da komandu nad akcijom treba prebaciti na NATO. Za mnoge to nije bilo dovoljno.

...i Iraku

NE ZNA ŠTA HOĆE: Privremeni rezultat na osnovu Galupovog istraživanja je da doduše 47 procenata Amerikanaca podržava vojnu intervenciju u Libiji, ali samo 17 odsto smatra da je Obamino vođstvo "čvrsto i odlučno". Da je Obama "obazriv" misli 48 ispitanika, dok 36 odsto smatra da je "neodlučan i da ne zna šta hoće". Džordž V. Buš je za invaziju u Iraku 2003. imao podršku 60 odsto Amerikanaca, dok je intervenciju u Avganistanu posle napada 11. septembra podržavalo čak 90 odsto ispitanika. Sve što Obamina administracija sada radi povodom Libije imaće uticaja na predsedničke izbore u novembru sledeće godine.

Svet je navikao da su ratovi sastavni deo američke spoljne politike. Samo što su se mnogi nadali da će Obama, koji je još u svojoj izbornoj kampanji postao neka vrsta globalne političke pop-ikone, tu tradiciju prekinuti. U utorak je Obama, poznat kao izvanredan i harizmatičan govornik, obraćanjem naciji u vojnoj akademiji Nacionalni univerzitet za odbranu kod Vašingtona još jednom pokušao da izgladi stvar. "Odbio sam da čekam na slike masovnih grobnica", rekao je, a "masakr u Bengaziju bio bi fleka na savesti čovečanstva. Neke nacije mogu da pasivno posmatraju zlodela, ali ne i Amerikanci", istakao je Obama svoje namere u Libiji.

VRHUNAC IRONIJE: Do juče se moglo misliti da je vrhunac ironije – ili pragmatizma, zavisi kako na to gledamo – početak jednog novinskog komentara od pre nekoliko godina, povodom Drugog zalivskog rata, u kom se autor pita: "Otkud naša nafta ispod njihovog peska?"

Od juče je, bez obzira što je reč o vojničkoj pameti, na snazi jača izjava, cinizam – ili, opet, možda pragmatizam – po kom "Gadafijeve snage podmeću leševe na ciljeve koje mi gađamo".

Amerikanci možda nisu šampioni licemerja, ali od kako je pao Berlinski zid 1989. godine, nesumnjivo su apsolutni šampioni vojnih intervencija širom sveta. Istini za volju, nemaju ni konkurenciju, ali – i pre raspada Sovjetskog Saveza, i pre propasti Britanske imperije, i pre dekolonizacije – ozbiljnu konkurenciju nisu ni imali. Vodili su mnoštvo objavljenih i neobjavljenih ratova i intervenisali u još većem broju "incidenata", sve u svemu u najmanje tri stotine oružanih sukoba od 1798. godine do pada Berlinskog zida 1989. U taj zbir nisu uračunati "unutrašnji" ratovi s Indijancima ni ratovi s pojedinim teritorijama SAD, pa ni građanski rat koji je, uzgred rečeno, odneo najveći broj duša, jedva nešto manji od vojnih gubitaka Amerike u Drugom svetskom ratu, kao ni skrivene operacije američkih obaveštajnih službi na rušenju/podršci pojedinim režimima u svetu.

Od tih tajnih operacija koje su zagazile i u vreme posle pada Zida mogu se pomenuti Nikaragva (1981–1990), El Salvador (1980–1992), Kambodža (1980–1995), Irak (1992–1995), Gvatemala (1993), Venecuela (2002), Haiti (2004), Palestina (od 2006), Somalija (2006–2007), Iran i Pakistan. U poslednje dve države podržavaju i neke očigledno terorističke grupe, po principu da "su oni teroristi samo kad mi kažemo da su teroristi", kako je to svojevremeno objasnio Lorens Vilkerson, šef osoblja državnog sekretara SAD Kolina Pauela. Naravno, u tajnim operacijama pominje se i 5. oktobar 2000. u Srbiji, u kom SAD učestvuju pružajući podršku Miloševićevim protivnicima tokom i posle rata na Kosovu.

OD LIBIJE DO LIBIJE: Rušenjem Berlinskog zida 1989. okončan je hladni rat i na trenutak se učinilo da je Zapad pobedio zauvek. Euforija je potrajala do 11. septembra 2001, kad počinje takozvani rat protiv terorizma. U proteklih dvadesetak godina vojno angažovanje Sjedinjenih Država postaje sve šire i, ako je suditi po ličnim utiscima, ideološki, politički i strateški sve haotičnije.

Sticajem okolnosti, Libija je bila i prvo poprište incidenta 1989. godine (vidi okvir). Sledile su Panama, Kolumbija, Bolivija i Peru, područja tzv. Rata protiv droge, i sprečavanje puča na Filipinima. Februara 1990. u akciji hapšenja panamskog generala Norijege poginulo je oko 200 civila. Iste te godine specijalne snage deluju u Liberiji i Saudi Arabiji, gde im je zadatak zaštita režima od pretnje Iraka koji je zauzeo Kuvajt. Prvi zalivski rat počinje 1991, a Džordž Buš stariji još tada upozorava da Sadamova represija nad Kurdima zahteva šire akcije i ulazak kopnenih trupa na sever Iraka.

Ne miruju ni na drugim područjima: Amerikanci u Zair transportuju belgijske, a francuske snage u Centralnoafričku Republiku.

Irački rat produžava se do 1996, pa onda do 2003. i Drugog zalivskog rata, preventivnom humanitarnom kontrolom severnog dela zemlje, naseljenog većinom Kurdima, a onda uvođenjem zone zabranjenog leta.

U jugoslovenskim poslovima oko Bosne i Hercegovine Amerikanci učestvuju od 1992. do 1996, takođe pod firmom humanitarnog prisustva za koje sami kažu da je "najduža operacija vazdušne dostave pomoći u istoriji". Usput i NATO bombardovanje bosanskih Srba (1995).

Istovremeno: Kuvajt, Irak (1992–2003), Somalija (1992–1995), Makedonija – u koju jula 1993. šalju 350 (kasnije još 200) vojnika za "uspostavljanje stabilnosti na području bivše Jugoslavije". Slede Haiti (1994–1995), Liberija (1996), Centralnoafrička Republika... Albanija 1997. – evakuacija službenika američke vlade i građana, Kongo i Gabon, Sijera Leone, Kambodža... Uvek je reč o bezbednosti američkih građana. Ne i u Iraku, gde 1998. radi Pustinjska lisica, britansko-američka operacija bombardovanja. Gvineja Bisao, Senegal, Kenija i Tanzanija, Avganistan i Sudan – bombardovanje sumnjivih terorističkih logora i navodne fabrike hemijskog oružja. Liberija, Istočni Timor (1999–2001).

I Srbija, 1999.

Poslednje godine XX veka: Sijera Leone, Jemen, Istočni Timor, Kina, rat u Avganistanu "protiv terorista Al Kaide i talibana koji ih podržavaju".

U Jemenu i Pakistanu – i gde god još može – u upotrebu se uvode bespilotne letelice za likvidaciju američkih neprijatelja. Vežbaju i sa Filipincima, evakuišu iz Obale Slonovače. Pa, opet, rat u Iraku (od 2003). "Iračka sloboda" je kodni naziv nečega što bi trebalo da je "razoružavanje Iraka za mir, stabilnost i bezbednost, kako u Iraku tako i u SAD". Oni to ozbiljno.

U međuvremenu: Drugi liberijski građanski rat (2003), Gruzija i Džibuti u koje se šalju borbene i snage za podršku kako bi poboljšale njihove "antiterorističke sposobnosti"; Haiti (2004), Kenija, Etiopija, Jemen i Eritreja. Američka vojska u Pakistanu pomaže stradalima u zemljotresu u Kašmiru (2005–2006), spasavanje američkih građana u libanskom ratu Izraela i Hezbolaha, u Somaliji (2007) američka avijacija bombarduje ono što smatra Al Kaidom i islamističkim borcima; Gruziji pomažu u humanitarnoj pomoći – transportujući gruzijske vojnike iz Iraka za borbe u Južnoj Osetiji.

A onda počinje humanitarni rat protiv humanitarne katastrofe u Libiji.

Aleksandar Ćirić, Andrej Ivanji