VREME 1056, 31. mart 2011. / VREME
Zapleti oko Telekoma Srbija:
Država u romingu
Ako će Vlada Srbije sutra biti prinuđena da proda ulaz u srpsku elektroprivredu Putinu, onda se prodaja telekomunikacija omiljenoj prestonici Franje Josifa I pojavljuje ne kao interes, nego kao nužan prethodni "geostrateški naklon" Evropi. Pa i da bi se našoj publici mogla sačuvati iluzija o tome da je moguće u "titovskom nesvrstanom stilu" i dalje balansirati između diplomatskih "strateških partnera" na različitim stranama sveta, to jest nastaviti sa pronalaženjem partnera sa obe strane "moždane gvozdene zavese"
U protekli ponedeljak Vlada Srbije je saopštila da za 24 sata odlaže konačnu odluku o tenderu za prodaju Telekoma Srbija, pa se pred svaki zdravi razum nametnulo pitanje – zašto? To pitanje i dalje lebdi, mada je u utorak saopštena odluka Tenderske komisije da od jedinog prijavljenog konkurenta za kupovinu zatraži da svoju ponudu poveća za 450 miliona evra. Ala bi to bila pobeda, kad bi bila.
Šta se to, doista, očekivalo u 24 sata, između ponedeljka i utorka, a što Vlada nije uspela da razjasni u proteklih šest meseci, koliko otprilike traje proces pokušaja da se proda jedna velika kompanija u kojoj država Srbija na prodaju nudi polovinu vlasništva? Izgleda da se očekivalo da austrijski telekom odmah povisi ponuđenu cenu nešto bliže do one minimalne, koju je kao donji prag prodaje odredila Vlada Srbije. Ili se možda čekalo da iz Atine konačno dođe aber da i Grci doista stavljaju na pult prodaje i svojih 20 odsto vlasništva u Telekomu Srbija, po nagoveštenoj austrijskoj ceni, što bi onda potencijalnog kupca odobrovoljilo da kupi firmu za pristojne pare, onu u kojoj bi tek sa zbirnim srpsko-grčkim udelom imao udobno većinsko vlasništvo, a ne bi za vratom imao Dojče telekom, koji ima snažan vlasnički uticaj u grčkom OTE-u? Ili se čekalo da briselski komesar File, koji se u Beogradu čekao u utorak ujutro, donese neke sveže vesti? Eto odmah četiri od četrdeset četiri pitanja koja su se istog trena morala postaviti.
PROSTOR USTUPAKA: U stvari, prvo pitanje se može postaviti i na ozbiljniji način: da li su Vlada Srbije, konsultant iz Siti grupe i Telekoma Austrija naprasno pronašli "prostor uzajamnih ustupaka" da bi se pregovori o prodaji mogli nastaviti iza zavese, a ne pod pritiskom tenderskih reflektora ili je poziv na "povišenje ponude" samo odlaganje priznanja tenderskog neuspeha? Ili je, možda, u poslednji čas, neki moćni arbitar ili "strateški posrednik", koji iz Brisela ili Njujorka sve nadgleda, zatražio da mu se da još 24 sata ili još 24 dana da još jednom pokuša da u četvorouglu Beograd, Beč, Atina, Berlin – nametne neku kombinaciju u kojoj bi i vuk bio sit, a ovce ostale na broju? Ili su, jednostavno, sve karte bile otvorene već u ponedeljak, pa je grupi vodećih srpskih političara ostalo da još jednu noć probdi nad teškom odlukom da javno prizna poslovni poraz – to jest da nađe što bolji način kako da taj poraz domaćoj javnosti prikaže ili kao pobedu svoje državničke mudrosti ili kao herojski primer lične odgovornosti naspram javnog interesa?
Ovog trenutka svi odgovori nisu poznati, bez obzira na to što je odluka saopštena, jer ona samo naizgled svu odgovornost dodatno tovari jedinom ponuđaču. Na primer, mi ne znamo tačno šta je kasnije zaškripalo u sporazumu koji je neko iz vrha Srbije, još pre najave prodaje Telekoma Srbija, načelno sačinio sa planiranim "poznatim kupcem", to jest Dojče telekomom u Berlinu – jer je teško pretpostaviti da se u prodaju nečega što vredi jednu do dve milijarde evra krenulo kao što se iz Malog Mokrog Luga kreće na Kalenićevu pijacu, sa džakom krompira i korpom peršuna i paštrnaka, da se roba proda onom ko naiđe. Je li taj "poznati kupac" počeo da ucenjuje prodavca kada je video da ovaj već po novinama deli "njegove pare" na neke buduće autoputeve, mostove i drugu "predizbornu galanteriju" ili je od samog početka pregovora postavio uslove koje Vlada Srbije nije uspela da obezbedi, a obećala je da će obezbediti, jer je verovala u grčko, rusko ili opoziciono razumevanje? S tim u vezi treba podsetiti naše političare da, u ovom nemilosrdnom svetu, kupoprodaja i na najvišem nivou zadržava neka nepromenjiva pravila, a pre svega ono da kupac nikad neće da plati ni paru više nego što mora i da je u takvim poslovima "politička strategija" uvek manje važna od elementarne komercijalne pohlepe.
Ili je reč o tome da, možda, naša vlada nije dobro procenjivala "razvoj svetske krize" u razdoblju koje je obuhvatio proces prikupljanja učesnika na tenderu za prodaju Telekoma Srbija, pa se otuda u poslednjim satima našla u situaciji da se očajnički "pogađa" sa jedinim zainteresovanim kupcem koji se prijavio, uprkos tome što Evropa još nije izašla iz industrijske recesije, a njene banke iz škripca tesne likvidnosti? To jest, kada se nije pojavio očekivani moćni kupac, sa kojim se prethodno razgovaralo, već jedan drugi, s kojim se ranije nije detaljno radilo. Ili, obrnuto – možda je pažnja ovdašnje javnosti namerno usmeravana na Dojče telekom da bi se posao završio sa "drugim najboljim rešenjem" (second best solution), pod nešto skromnijim uslovima, ali ipak dovoljno dobrim da bi se na parlamentarne izbore, sledeće godine, izašlo sa nešto poboljšanim penzijama, sa nešto bolje plaćenim učiteljima, medicinskim sestrama i policajcima i sa nekoliko krupnih infrastrukturnih gradilišta koja se mogu obilaziti tokom kampanje (a sve to – bez dodatnog zaduživanja)?
|
DANAS I SUTRA: Ne bi trebalo isključiti ni pretpostavku da se odgovor na pitanje – zašto uopšte prodavati Telekom Srbija – u međuvremenu bitno promenio. Kako se ekonomsko stanje u Srbiji, to je bar belodano, očigledno nije promenilo nabolje – to bi značilo da se nešto promenilo na spoljnom planu, u odnosu na Srbiju. Preciznije rečeno, pošto u modernom svetu, pa tako ni u današnjoj Srbiji, nije pametno strogo razdvajati unutrašnje i spoljašnje prilike, možda je razvoj unutrašnjih tenzija, povezan sa "novim okolnostima" na strani, nametnuo posmatranje prodaje Telekoma Srbija samo kao jednog od beočuga u uzročno-posledičnom lancu, pa se, možda, Vlada Srbije našla u neugodnoj situaciji da joj i sutrašnji potezi zavise od ovog koji se danas mora povući, koliko god to bilo teško.
Da bi čitalac jasnije razumeo na šta aludiramo – moramo izneti neku primeričnu špekulaciju. Dakle, hajde da "fantaziramo" – ako će Vlada Srbije sutra biti prinuđena da proda ulaz u srpsku elektroprivredu Putinu, onda se prodaja telekomunikacija omiljenoj prestonici Franje Josifa I pojavljuje ne kao interes, nego kao nužan prethodni "geostrateški naklon" Evropi. Pa i da bi se našoj publici mogla sačuvati iluzija o tome da je moguće u "titovskom nesvrstanom stilu" i dalje balansirati između diplomatskih "strateških partnera" na različitim stranama sveta, to jest, nastaviti sa pronalaženjem partnera sa obe strane "moždane gvozdene zavese" koja i dalje visi u glavama naših političara (mada je istorija već odavno dobrano pocepala tu zavesu i digla ruku pobedničkoj strani).
Čak i ako je ova špekulacija lišena realnog smisla, dramaturgija prodaje Telekoma Srbija, to valjda niko ne može osporiti, i dalje se ne može posmatrati izolovano od moguće i potrebne nove ili nove-stare strategije upravljanja državnim kapitalom, to jest javnim preduzećima. Ako se Srbija vrati na koncepciju "nacionalne privrede", a napusti projekat "internacionalizovane privrede", onda nema puta u Evropsku uniju i nema onakve finansijske "zaštite" MMF-a kakvu sada imamo, već nam ostaje da pomno čuvamo "našu zlatnu koku" dok "panslaveni" tehnološki i finansijski ne izađu na kraj sa navodno samo "pritajenim" kolonijalnim pretenzijama "Svetog rimskog carstva" na zapadu kontinenta – pa ako mi dotle ne izdržimo, izdržaće Srbija.
NEPRIJATELJSKO OKRUŽENJE: No, vratimo se na naše ovce, kako kažu Francuzi, pa ponovimo naše početno pitanje, na nešto drugačiji način. Zašto je srpski telekom ispao roba za koju je navodno bilo zainteresovano šest svetskih kompanija, a na kraju se prijavila samo jedna – a prijavila se ne sa traženom cenom, nego da se pogađa o ceni? Na to pitanje nudi se nekoliko odgovora: da globalna kriza još traje i niko nema dovoljno novca za kupovinu, jer ne vidi ni svoju sopstvenu stabilnu budućnost; da je cena Telekoma Srbija u datim okolnostima "naduvana" i da kupci i njihove banke ne veruju da on može odbaciti onaj profit koji bi bio dovoljan za servisiranje kredita potrebnih za njegovu akviziciju; da će njegova cena sutra biti još niža, a potreba Srbije za novcem još veća – pa evropski telefonski kartel procenjuje da ne mora da žuri; da je otpor protiv prodaje Telekoma Srbija u samoj Srbiji prevelik i da će snage otpora sutra možda zasesti na vlast, pa bi se kupac brzo našao u neprijateljskom državnom okruženju; da Srbija nema stabilnu ekonomsku perspektivu niti su na vidiku društvene snage koje bi je mogle stabilizovati (već nadiru upravo one koje će je nadalje destabilizovati), pa je reč o ulaganju sa prevelikim političkim rizikom; da Dojče telekom preko suvlasništva nad grčkim OTE-om indirektno drži u šahu sve druge potencijalne investitore u Telekomu Srbija. Ima još, ali nema svrhe dalje nabrajati varijacije na već naznačene teme.
Sve su to odgovori na osnovno pitanje koji "mogu da bidnu, ali ne mora da znače". Važnije je danas razmisliti kakve će biti ovdašnje posledice odluke Vlade Srbije koja je saopštena prekjuče – da se i dalje traži ono što se verovatno ne može dobiti. Reč je, naravno, o priči, zasad, bez bajkovitog kraja, a ako se on ipak nekako namontira – svakome će biti jasno da su scenario ovog filma sačinili nevešti dramaturzi, a dobri lovci na zaradu. Jer katarza je nelogično stavljena na početak, a, kako kaže poslovica, pare se broje na kraju, što je, dakako, logično, ali nije filmično.
Dimitrije Boarov
| Alo, ovde politika Kako god da se završi priča o tenderu za prodaju Telekoma, to će biti velika izborna priča. Prodala vlada ili ne prodala državni udeo u ovom akcionarskom društvu, operacija će biti ocenjivana kao dokaz slabosti ili snage onih koji o tome odlučuju. Te karte nameštene su i pre nego što su detalji o tenderskoj prodaji obelodanjeni. Imamo barem tri vrste peticija i protesta protiv prodaje poslednjeg blaga iz porodične kase. Sindikalnu, razumljivu i utoliko što njih gotovo deset hiljada zaposlenih u Telekomu zna da su dobrim delom višak, strukovnu, mahom predvođenu onom vrstom inženjerske pameti koja se ugradila u razvoj i opstanak Telekoma, i stranačku, očekivanu, zato što njima izgleda glupo sve ono za šta stranke na vlasti misle da je pametno. Plus, sve organizatore i promotere srpskih guča, egzita, teniskih turnira, folklornih i estradnih grupa i pojedinačnih poduhvata, tušta i tma onih koji po raznim osnovama crpu novac iz Telekoma preko rođačkih i partijskih veza, za razliku od NIS-a, koji barem pošteno kaže da sada u medijskom i sponzorskom smislu podržava samo one koji jačaju rusko-srpske veze, pa se broj takvih umnožio od kada Rusi broje i dele naše pare za kupovinu benzina i nafte. Ako prodamo stvar Austrijancima, ovi naši će morati da nauče da "jodluju", a takav ton je previsok za violinu s jednom žicom (gusle). Svima njima se čini da je bolje da Telekom ostane naš i njihov. Razvoj događaja otvara prostor za svaki oblik špekulacije. I sama okolnost da je stvar odlagana prvo za 24 časa, a onda još za 15 dana galamdžijama na srpskoj političkoj sceni, a takvih je najviše, dalo je sasvim dovoljno povoda da vladu optuže, pod a) ako tender ne uspe, za nesposobnost; a pod b) koruptivnost, masnu proviziju i prevaru ako tender u direktnim pregovorima sa jedinom zainteresovanom stranom nekako dogura do cifre koju je vlada odredila kao cenu minimalnu za ovu prodaju. Strasti oko ove akvizicije prerasle su mogućnost racionalne ekonomske analize. Prodaja Telekoma postala je politička tema, a u takvim okolnostima ekonomski aspekt priče je na maloj ceni. Nižoj nego što je austrijska ponuda.
D.Ž.
|
Čitave prošle godine jedan broj domaćih medija "tipovao" je da će Telekom Srbija biti prodat nemačkom telekomunikacionom gigantu Dojče telekomu (Deutsche Telekom). Išlo se dotle da se spekulisalo i o ceni, međutim, ova najveća telekomunikaciona kompanija u Evropi nije dala nikakvu ponudu za kupovinu Telekoma Srbija. Osim uveravanja novinara da je stvar između države Srbije i Dojče telekoma ugovorena, bilo je logično pretpostaviti da Nemci imaju interes da posluju u Srbiji jer bi time na neki način zaokružili regionalnu priču – oni već poseduju slične kompanije ili njihove delove u okolnim zemljama: Italiji, Turskoj, Crnoj Gori, Albaniji, Grčkoj, Makedoniji, Bugarskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Austriji, Hrvatskoj, kao i u nekoliko zemalja zapadne Evrope. U Srbiji preko vlasništva nad grčkim OTE-om Dojče Telekom poseduje 20 odsto akcija Telekoma Srbija. Posluju i u Africi, Aziji, u SAD i Južnoj Americi. Sve u svemu, rade u oko 50 država u kojima imaju skoro 200 miliona korisnika i zapošljavaju oko 250.000 ljudi. Prošle godine ostvarili su prihod od 62,4 milijarde evra. Kompanija je 1996. godine osnovana u Bonu, kada je privatizovana pošta, Dojče bundespost. Država i danas poseduje 15 odsto akcija, i plus još 17 odsto kroz državnu banku KfW. U Hrvatskoj, na primer, Dojče telekom je vlasnik nekadašnje državne telekomunikacione kompanije koja objedinjuje fiksnu, mobilnu telefoniju i internet, i danas se naziva T-Hrvatski Telekom (T-HT). Deonice su od države otkupljivane u dva navrata, tako da je Dojče telekom postao većinski vlasnik T-HT 2001. godine. U to vreme, često se u medijima govorilo da je T-HT cene telekomunikacionih usluga podigao nerealno visoko, a da je sličnu poslovnu politiku imao i konkurent Vipnet, u vlasništvu Telekoma Austrija.
Telekom Austrija je znatno manja kompanija od Dojče telekoma, mada posluje u brojnim evropskim državama: pod nazivom A1 u Austriji, Mobiltel u Bugarskoj, Velkom u Belorusiji, Vipnet u Hrvatskoj, Si.mobil u Sloveniji, Vip operator u Makedoniji i kao Mobilkom u Lihtenštajnu. U Srbiji je Telekom Austrija vlasnik operatora Vip mobile, koji ovde posluje četiri godine kao treći operator mobilne telefonije. Imao oko 1,4 miliona korisnika i tržišno učešće od oko 14 odsto. Sve ukupno, Telekom Austrija ima oko 2,3 miliona korisnika fiksne telefonije i 19,8 miliona korisnika mobilne telefonije. Grupa ima više od 16.500 zaposlenih, a prošle godine ostvarila je prihod od oko 4,65 milijardi evra.
M. Vidić
|
