Izložba – »Kragujevačka tragedija 1941« u Buhenvaldu:
Sećate li se Šumarica?

Zašto da se uzbuđujem koje će podatke saznati stotine hiljada posetilaca Buhenvalda o streljanjima u Kragujevcu, a koje neće? Zašto se ja uzbuđujem što moja zemlja zarad antikomunističke projekcije istorije pokopava antifašističke vrednosti koje deli onaj deo sveta kome težimo i sa kojim hoćemo da sarađujemo? Ne znam više zašto se uzbuđujem, samo znam da sam jedva uspeo da završim svoj govor prilikom otvaranja izložbe, jer mi se plakalo. Plakalo zbog ubijenih Kragujevčana, zbog svih ostalih žrtava i ratova i zbog besa usled sopstvene nemoći da se istinski pobunim protiv laži i prećutkivanja

U memorijalnom centru Buhenvald u Nemačkoj 25. marta 2011. otvorena je izložba "Kragujevačka tragedija 1941" posvećena Kragujevčanima streljanim u Šumaricama 20. i 21. oktobra 1941. godine. Izložbu je inicirao Memorijalni centar Buhenvald, a realizovali su je profesor istorije i kustos kragujevačkog Memorijalnog centra "21. oktobar" Staniša Brkić, istoričarka umetnosti Jelena Davidović i dizajner Nemanja Arsenijević. Direktor Memorijalnog centra Buhenvald Folkhard Knige pozvao je Ivana Ivanjija, bivšeg buhenvaldskog logoraša, da otvori ovu izložbu. Ivan Ivanji za "Vreme" piše o mučnim utiscima koje nosi sa ove izložbe.

Memorijalni centar koncentracionog logora Buhenvald pored Vajmara godišnje posećuje preko 200.000 ljudi. Prošle nedelje parking je opet bio prepun, a iz grada svakog sata može da se dođe specijalnim autobusima. U dvospratnoj zgradi, u kojoj je nekada bio magacin logora, nalazi se stalna postavka izložbe koja svedoči o preko četvrt miliona zatvorenika, koji su između 1937. i 1945. prošli kroz to mučilište. Od 25. marta ove godine tu se nalazi i posebna izložba pod naslovom "Kragujevačka tragedija 1941".

Koncentracioni logor se nalazi na brdu Etersberg, koje je bliže gradu nego što je Avala Beogradu. U Vajmaru danas živi oko 65.000 ljudi. U trećoj trećini XVIII veka jedva da je imao više od 1300 stanovnika, ali među njima su bili pesnici Gete i Šiler, tako da se govori o "zlatnom dobu" nemačke klasike u Vajmaru. Nije mnogo veći bio ni u svom "srebrnom dobu" polovinom XIX veka kada se ovde "kapelmajstor" Franc List izborio za praizvedbe opera Tanhojzer i Loengrin Riharda Vagnera. Posle poraza carevine Nemačke u Prvom svetskom ratu u tom istom pozorištu osnovana je Vajmarska Republika, a nju je za čas uništio Adolf Hitler, zaljubljenik Vajmara, koji je u njemu odsedao preko 25 puta. Mali grad, ali značajan, kulturološki i istorijski. Obilaze ga radoznalci sa svih meridijana, a kada su već tu, svrate i da vide memorijalni centar jednog od najpoznatijih nemačkih koncentracionih logora. A sada tu mogu da se upoznaju i sa "krvavom bajkom", kako je Desanka Maksimović nazvala ubijanje kragujevačkih gimnazijalaca. Njima i ostalim stradalnicima ovih dana se odaje pošta u tom i takvom Vajmaru.

ŠTA JE SPORNO: Pozvali su me da otvorim tu izložbu. I još dok sam se kolebao da li da prihvatim, pročitam da je u kragujevačkoj gimnaziji – onoj istoj iz koje su đake izveli na streljanje – izložen portret "uglednog učenika" te stare srpske škole, generala Milana Nedića. I ne samo to, već da ozbiljni građani Kragujevca, među njima i direktor spomen-parka "Kragujevački oktobar", Vladimir Jagličić, to smatraju prirodnim. Da li bi iko u Francuskoj mogao da smatra "prirodnim" da se u nekoj školi izloži slika maršala Petena – na koga se Nedić čak i lično pozivao? Ili u Norveškoj Vidkuna Kvislinga? Jagličić i drugi srpski istoričari priznaju da je Nedić "sporna ličnost", za razliku od Draže Mihajlovića, koji za njih "nije sporan".

Ništa tu nije sporno. Nije sporno da je Milan Nedić bio predsednik srpske vlade u času kad su iz gimnazije, koju je on nekada pohađao, izveli na streljanje sve učenike starije od 16 godina. Nije sporno da je nemački general Franc Beme nešto pre toga ponudio Nediću da privremeno da ostavku dok se budu primenjivale "oštre mere", a da je to Nedić odbio. Nije sporno ni da je nekih nedelju dana posle masakra u Kragujevcu kapetan nemačke vojno-obaveštajne službe Matl primio usred okupiranog Beograda dva zvanična izaslanika Draže Mihajlovića, koji su nudili saradnju njegovih četnika u borbi protiv komunista, a Draža Mihajlović je vrlo dobro znao za streljanja u Kragujevcu, jer je o tome izvestio kraljevsku vladu u Londonu. Nije sporno ni da su četnici 2. novembra 1941. napali partizane u Užicu. Posle te borbene akcije ne znam ni za jedno ratno dejstvo četnika protiv Nemaca, ali znam za njihovu saradnju sa nemačkim i italijanskim komandama i sa Nedićem.

Ne pozivam se ni na kakvu "komunističku propagandu". Nemački arhivi su sačuvani. Izveštaji vojnih komandanata, visokih esesovskih oficira, gestapoa i vojne obaveštajne službe Abver su pristupačni, često objavljivani, sporno može biti jedino ako se neki srpski istoričari nisu upoznali sa bitnim dokumentima o predmetu o kome govore.

Kažu da je Nedić činio i "mnoga dobra dela", da je "spasao stotine hiljade Srba". Na primer, "primio je" izbeglice iz drugih delova okupirane Jugoslavije. On ih je primao? Morao je, jer su mu to Nemci naredili. Spasavao je ponekog? Jeste, i Gering je spasavao ponekog, pa i sam Hitler je neke Jevreje proglasio "počasnim arijevcima".

LAŽI: Izložba o Kragujevcu, koja je otvorena u Buhenvaldu, nijednom rečju ne pominje ni Nedića ni da je u vreme odmazde "stotinu talaca ubijenih za jednog nastradalog nemačkog vojnika" u Srbiji postojala zvanična srpska vlada sa svojom policijom i žandarmerijom, svojim ministarstvima i svojim poretkom u službi okupatora. Ali ta izložba onako uzgred izjednačava ulogu "kralju vernih četnika" i "komunističkih partizana" u borbi protiv okupatora.

Zašto se ja uzbuđujem? Šta me se tiče? Moju su majku verovatno ubili u kamionu dušegupki koji ju je vozio do Sajmišta – koje je tada, doduše, bilo Hrvatska, ali preko Terazija kroz Beograd – da bi je ugušenu pokopali negde nadomak Nedićevog Beograda. Mog oca su verovatno iz Topovskih šupa odveli na streljanje. Kažem "verovatno", jer o tome ništa pouzdano ne znam, imam samo neke njihove poslednje poruke sa tih mesta... Pouzdano znam, jer danas stanujem 200 metara daleko od Topovskih šupa, da se tamo nalazi spomen-ploča na oronulom zidu, niko to mesto ne održava, ne neguje se, zbog takvog pristupa pretvara se u mesto za odlaganje otpada. Zašto da se uzbuđujem koje će podatke saznati stotine hiljada posetilaca Buhenvalda o Kragujevcu, a koje neće? Zašto se ja uzbuđujem što moja zemlja zarad antikomunističke projekcije istorije pokopava antifašističke vrednosti koje deli onaj deo sveta, kome težimo i sa kojim hoćemo da sarađujemo?

Ne znam više zašto se uzbuđujem, samo znam da sam jedva uspeo da završim svoj govor prilikom otvaranja izložbe, jer mi se plakalo. Plakalo zbog ubijenih Kragujevčana, zbog svih ostalih žrtava i ratova i zbog besa usled sopstvene nemoći da se istinski pobunim protiv laži i prećutkivanja.

Ivan Ivanji