Arapsko proleće – Sirija:
Na rubu građanskog rata

Dosadašnji bilans "arapskog proleća" ne opravdava ushićenje koje je širom sveta propratilo početak "buđenja naroda". U Tunisu i Egiptu su Ben Ali i Mubarak sišli sa vlasti, ali korenitih promena nema na vidiku. Sporadični protesti u Tunisu traju i dalje, na trgu Tahrir u Kairu demonstranti traže sprovođenje onoga za šta su se borili; u Libiji besni građanski rat, u kome zapadna koalicija bombardovanjem podržava pobunjenike; u Jemenu i Bahreinu vlast se brutalno obračunava sa demonstrantima, trese se i Jordan, a došao je red i na Siriju

Protesti u Siriji su počeli 15. marta u Deri, gradu na jugu zemlje, na granici sa Jordanom. Od tada gotovo svakodnevno stižu vesti o sukobima snaga bezbednosti i demonstranata u tom gradu, ali do nemira je posle toga došlo i u drugim gradovima, poput Damaska, Alepa, Hame, Latakije…Vlast i demonstranti daju različite podatke o broju poginulih i povređenih, ali je mrtvih prema svim izvorima više od 60.

Demonstranti koji daju izjave stranim agencijama kažu da traže političke slobode, iskorenjivanje korupcije, ubrzanje reformi; vlasti optužuju demonstrante da su islamski ekstremisti. Demonstrirali su i Kurdi na severu zemlje, ali i pristalice predsednika Bašara el Asada, koje su se u mnogim mestima sukobile sa njegovim protivnicima.

Bašar el Asad je nakon početka protesta obećao veće slobode i napredak zemlje, okončanje vanrednog stanja koje je na snazi od 1963. godine, preispitivanje statusa oko 300.000 Kurda koji žive u Siriji. Međutim, posle dalje eskalacije sukoba vlast tvrdi da je Sirija na meti strane zavere.

U zaista oštroj konkurenciji u regionu, Sirija je možda zemlja sa najviše potencijalnih problema. Veći deo tih problema je sadašnji predsednik nasledio od svog oca Hafeza el Asada. Stariji Asad je Sirijom vladao 30 godina, sve do svoje smrti 2000. godine. Tu vladavinu su obeležili kombinacija žestoke represije i ustupaka na domaćem terenu, i gotovo neprekidni sukobi sa susedima.

Odmah po dolasku na vlast 1970. godine, Hafez el Asad podržao je palestinske gerilce koji su se u susednom Jordanu sukobili sa jordanskom vojskom. Mada su u početku delili istu ideologiju i predvodili partije istog imena (BAAS), Asad je kasnije bio u neprijateljstvu i sa Sadamom Huseinom, pa je podržao koaliciju zapadnih zemalja u prvom zalivskom ratu protiv Iraka 1991. godine.

Posle šestodnevnog rata sa Izraelom 1967. godine Sirija je izgubila Golansku visoravan. Pokušaj da se 1973. Golan povrati bio je još neuspešniji, Izraelci su bombardovali Damask, stigli u kontranapadu na 35 kilometara od glavnog grada Sirije. Gubitak Golana je i danas težak psihološki teret za Sirijce, u Deri su demonstranti pre nekoliko dana poručivali vlastima da se ne bore protiv njih, već da pošalju vojnike da oslobode Golan.

Bar deo problema je u Siriju ugrađen još politikom kolonijalnih sila. Mada je posle Prvog svetskog rata bilo predviđeno da jednu od novih država koje su nastajale na Bliskom istoku čine današnji Sirija i Liban, Francuska je 1920. ovu teritoriju podelila na dve zemlje, što Sirija nikada nije priznala. Kada je u Libanu 1975. godine počeo građanski rat, Sirijci su u ovu zemlju poslali svoju vojsku, prvo da bi pomogli Palestincima, potom se boreći protiv njih, ostajući aktivno uključeni u rat koji je trajao do 1990. i u kome su se savezništva sklapala i raskidala preko noći. Sirijci su ostali u Libanu i posle okončanja rata čineći većinu u trupama za održavanje mira, sve do 2005. godine kada je u Bejrutu, u eksploziji automobila bombe, ubijen bivši libanski premijer Refik Hariri. Sirija je ekspresno optužena za taj zločin, a Damask je tada povukao vojsku iz Libana.

SUNITI, ŠIITI, ALAVITI, HRIŠĆANI: Sirija je multinacionalna i multikonfesionalna zemlja. Mada je od 17 miliona stanovnika 90 odsto muslimana, pored većinskih sunita tu je i veliki broj šiitskih sekti poput alavita, druza, ismailita, koji čine 16 odsto stanovništva. Alaviti su kroz istoriju često bili progonjeni i činili siromašniji deo stanovništva, ali su svojih pet minuta dočekali kada je na vlast došao Hafez el Asad, i sam alavit. Tada je mnogo alavita, kojih je u zemlji oko milion, zaselo na važne državne, vojne i policijske pozicije. Protiv toga su, naravno, većinski suniti, a osim te konfesionalno-plemenske podele, radikalne islamiste je iritirao i "socijalistički islam", koji je Asad sprovodio gvozdenom rukom. Vrhunac sukoba bio je 1982. u Hami. U tronedeljnim borbama vojske i pripadnika organizacije Muslimansko bratstvo poginulo je između 30.000 i 40.000 ljudi, a stari deo grada je potpuno razoren. Na malobrojnim preostalim starim kućama i danas su vidljivi ožiljci tadašnjih okršaja. Bez obzira na priče o fundamentalizmu, strani posetioci su se prethodnih godina mogli uveriti u prijateljsko raspoloženje stanovnika Hame, ali i da ulicama ovog grada veliki broj žena hoda i danas potpuno prekrivenih lica, što je prizor koji se u drugim sirijskim gradovima gotovo ne može videti. Protiv sirijskih vlasti je mnogo puta govorio i Osama bin Laden, čija je majka iz ove zemlje.

TROJICA VELIČANSTVENIH ŠIITA: Predsednik Irana Ahmadinežad, sirijski predsednik Bašar el Asad i lider Hezbolaha Libana Hasan Nasralah

U Siriji živi i deset odsto hrišćana. Takva konfesionalna mešavina teško se može naći na drugom mestu – hrišćansku zajednicu čine jakobiti (sirijska pravoslavna crkva), jermenska pravoslavna crkva, grčka pravoslavna crkva, grčki katolici (melehiti), sirijski katolici, a kao jezici pri bogosluženju u tim crkvama koriste se arapski, jermenski, aramejski, grčki. Stari Damask je prepun crkava i svetih hrišćanskih mesta, tu je i crkva Sv. Ananija u kojoj je u hrišćanstvo preobraćen Savle, koji je kasnije postao apostol Pavle. U veličanstvenoj džamiji Omajada u Damasku se, po predanju, nalazi glava Jovana Krstitelja koga i muslimani poštuju kao proroka, a jedan od minareta na džamiji zove se Isusov minaret, jer muslimani veruju da će se tu Isus spustiti na dan strašnog suda.

IZMEĐU SAD I IZRAELA: Zbog svog položaja, uticaja koji ima na susede, nerešenih problema sa Izraelom sa kojim je u nekoj vrsti neobjavljenog rata, Sirija je jedna od najvažnijih delova bliskoistočnog mozaika, tako da nikome u regionu nije svejedno što unutrašnji pritisak u toj zemlji raste. Taj pritisak dolazi od armije mladih koji žele više posla i para, od pripadnika drugih konfesija koji smatraju da malo alavita drži mnogo vlasti u rukama, radikalnih islamista željnih osvete, naroda frustriranog zbog okupacije Golanske visoravni. Deo tog pritiska sigurno dolazi i spolja. U prvom zalivskom ratu 1991. Sirija se nije protivila napadu na Irak, posle napada Al kaide 11. septembra 2001. je dostavila Sjedinjenim Američkim Državama mnoge značajne podatke o teroristima. Međutim, o vlastima ove zemlje su se u Vašingtonu retko kada mogle čuti lepe reči, Amerika je Damask optuživala da daje utočište vođama radikalnih palestinskih grupa, pomaže Hezbolah u Libanu, da se preko njene teritorije u Irak ubacuju članovi Al kaide. SAD su osudile nasilje koje vlast sprovodi prema demonstrantima u Siriji, a američka administracija pozvala je svoje državljane da napuste ovu zemlju. Mnogi zvaničnici Stejt departmenta već porede Asada sa Gadafijem, a neki ističu da bi promenom vlasti u Siriji šiitski Iran izgubio saveznika preko kojeg je širio svoj uticaj na Liban i Hezbolah.

Bašar el Asad se školovao za oftamologa u Londonu, ali je posle smrti njegovog starijeg brata u saobraćajnoj nesreći nasledio oca na vlasti. Od njega su mnogi, i u zemlji i na Zapadu, očekivali otvaranje zemlje i brze promene. Bašar je na početku svoje vladavine obećao reforme, dosta toga je i učinjeno, ne samo time što je internet postao dostupan svima. Posle 11 godina, nade u korenite promene mnogima verovatno izgledaju izneverene, ali pitanje je da li je on sa teškim nasleđem koje je dobio u ruke i mogao da učini više. Sirija je relativno siromašna zemlja, nema mnogo prirodnih bogatstava, osim nafte i gasa kojih je mnogo manje nego u većini drugih arapskih zemalja, a na Bliskom istoku, gde se prepliću mnogi interesi, nijedna zemlja ne odlučuje potpuno samostalno o svojoj sudbini.

U miru, Sirija je fascinantna mešavina religija i naroda koji žive tolerantno jedni sa drugima, mada će poneki hrišćanin sa gorčinom reći da su oni u toj zemlji samo kap vode u moru. Uz sva nezadovoljstva koja postoje, mnogo toga je Siriju razlikovalo od drugih arapskih zemalja, počev od položaja žena čija prava su u "socijalističkom islamu" bila izjednačena sa pravima muškaraca, do relativne stabilnosti koja je vladala poslednjih decenija. Za strance, Sirija je bila potpuno sigurna zemlja, sa vrlo prijateljski raspoloženim ljudima. Šta će od svega toga ostati i kako će Sirija izgledati u budućnosti ako se demonstracije pretvore u haos nalik onom u Libiji ili Jemenu, u ovom trenutku nemoguće je predvideti.

Momir Turudić