Kriza u Portugalu:
Pojas za spasavanje

Migel Mana, mladi inženjer iz Lisabona, kaže: "Kupio sam audi, a imao sam za punto. Kupio sam luksuzan stan na obali, a nisam imao ni za garsonjeru, izgledalo je lako." Kako za Migela tako i za državu, došlo je vreme suočavanja sa posledicama prekomerne potrošnje i života iznad sopstvenih mogućnosti. Finansijska pomoć Brisela od 80 milijardi evra uslovljena je oštrim paketom štednje koju Lisabon mora da sprovede

Za "Vreme" iz Lisabona

Marija Luiza i njen suprug Paolo došli su pre sedam godina u Portugal iz brazilskog grada Manausa u nadi da će im život biti izvesniji i lakši. Jezik znaju, klima im odgovara, ljudi su prijatni, jednom rečju osećali su se kao kod kuće i još bolje. Oboje su brzo našli posao, ona je frizerka, a frizerski zanat u Portugalu drže Brazilci, pa se Marija Luiza lako zaposlila u salonu jedne zemljakinje. Fernando je radio kao vozač u transportnoj firmi. Posle dve godine Marija Luiza je zatrudnela, ali i izgubila posao. Od jedne plate jedva su preživljavali, ako plate kiriju ne ostane im za struju i vodu. Za sedam godina plata se stalno smanjivala, a cene rasle. Ispisali su dete iz obdaništa. Počeli su da razmišljaju o povratku u Brazil. Od komšija su čuli da postoji Međunarodna organizacija za migracije i program koji pomaže strancima da se vrate u svoju otadžbinu, neka vrsta službe za spasavanje, jer oni koji ovu pomoć zatraže nemaju više mogućnosti da prežive u Portugalu. Marija Luiza se prijavila. U sredu uveče 6. aprila, kada se portugalski premijer u ostavci Žoze Sokrateš obratio naciji rečima: "Vlada je odlučila da zatraži pomoć Evropske komisije. Moja obaveza i moja odgovornost su da mislim na nacionalni interes", Marija i njena porodici bili su u avionu za Brazil. Mnogi od skoro jedanaest miliona Portugalaca će ironično reći da su oni bar imali gde da odu.

Finansijska kriza od Grčke i Irske do Portugala i Španije nastala je usled prekomernog trošenja omogućenog inostranim zaduživanjima. Sve države u krizi imaju višegodišnji deficit i to je najjasniji pokazatelj prekomerne ukupne potrošnje. Ova kriza je pokazala da javni sektor nema monopol na finansijsku neodgovornost. Finansijske nevolje mogu doći i iz bankarskog sektora, iz sektora privrede ili stanovništva. Grčka je ušla u krizu pre svega zbog nekontrolisanog trošenja države, ali je Irska dopala muka zbog prevelike potrošnje privatnog sektora i zbog neodgovornosti banaka. U Portugalu su trošili ono što nemaju i država i stanovništvo. Migel Mana, mladi inženjer iz Lisabona, kaže:" Kupio sam audi, a imao sam za punto. Kupio sam luksuzan stan na obali, a nisam imao ni za garsonjeru, izgledalo je lako." Kako za Migela tako i za državu, došlo je vreme suočavanja sa posledicama prekomerne potrošnje.

PROTIV PAKETA ŠTEDNJE: Demonstracije u Lisabonu

POZIV U POMOĆ: Vlada u Lisabonu se dugo opirala da traži pomoć i cele prošle godine se ponavljalo kako država može da ispuni svoje finansijske obaveze, uprkos zabrinutosti tržišta zbog solventnosti zemlje i približavanju rokova za otplatu duga. Naime, Portugal treba da vrati 4,252 milijarde evra 15. aprila i 4,899 milijardi evra 15. juna.

Kada je iz Lisabona put Brisela upućen zvaničan apel za pomoć portugalskoj državi kojoj je potrebno oko 80 milijardi evra kako bi izbegla bankrot, ministri finansija zemalja Evropske unije suočili su se sa još jednim problemom. Portugal je pred bankrotom, a u zemlji je nedavno izbila i politička kriza izazvana odbijanjem Parlamenta da prihvati plan Vlade i premijera Sokrateša o štednji. Plan koji je on uspešno predstavio u EU i dobio podršku za njega, trebalo je "gorkim ali neizbežnim merama" stezanja kaiša da obezbedi zemlji izlazak iz krize bez pomoći Unije. Sokrateš je bio spreman na to da još snizi životni standard građana, iako je Portugal već imao visoku stopu nezaposlenosti sa slabom perspektivom za zapošljavanje mladih i obrazovanih ljudi. Zemlja ima privredni rast manji od jedan odsto već skoro celu deceniju, dok su socijalni programi i troškovi vlasti bili gotovo jednaki onima u bogatijim članicama EU. Njegov plan nije naišao na odobravanje javnosti, a Parlament je odbio da mu pruži podršku.

Gotovo istog dana pale su akcije portugalske države, a kamate na sredstva koja su joj potrebna za život skočile su na finansijskom tržištu. Premijer je podneo ostavku, a izbori su zakazani za 5. jun. Nije bilo druge nego po povoljnijim uslovima tražiti novac od Brisela. Međutim, da bi taj novac i došao do Lisabona, ključni preduslov su, pogađate – usvojene mere stezanja kaiša. E sad, od trenutka kada je Portugal uputio zvaničan poziv za pomoć, sve se dešava kao na filmu. Predsednik Evropske komisije i bivši portugalski premijer Žoze Manuel Barozo poručio je u saopštenju da će zahtev Portugala "biti prosleđen i obrađen što je najbrže moguće". Tako je i bilo. U petak 8. aprila sastaju se ministri finansija EU u Budimpešti, a glavna tema tih razgovora je spas Portugala. Jedan izvor AFP-a sa tog sastanka rekao je: "Jedno je sigurno: evrozona neće ostaviti Portugal da potone." Time je Portugal, posle Grčke i Irske, postao treća zemlja evrozone koja će dobiti finansijsku pomoć Evropske unije i Međunarodnog monetarnog fonda.

S KIM DA SE PREGOVARA: Politički sukobi dodaju nove sumnje u sposobnost Portugala da se izvuče iz finansijske krize. Zemlju očekuju najmanje dva meseca političke paralize, upravo kada je neophodno doneti ubedljivu strategiju smanjenja dugova. Postoji i ustavna nedoumica da li je privremena, tehnička vlada uopšte imala mandat da traži spasavanje od EU i MMF-a. Ispostavilo se da i Portugal i ministri finansija Evropske unije na sastanku u Mađarskoj imaju apsurdan problem: ne samo da Portugal nema novca, nego nema ni vladu koja bi odgovarala za pomoć Evrope. Jer novac bez obaveza niko ne želi da dâ.

Luksemburški premijer Žan-Klod Junker je ukazao na to: "Novca ima dovoljno, to nije problem. Pravi problem je političke prirode: s kim možemo da pregovaramo o dodatnim političkim merama u Portugalu? To moramo da utvrdimo na ovom sastanku tokom dana."

Svi su shvatili da Lisabon zapravo želi trenutnu pomoć bez mnogo uslova kojim bi premostio razdoblje do izbora i do "pravih" pregovora o zadacima koje Portugal mora ispuniti da bi stao pod "evropski kišobran". Tako i vršilac dužnosti ministra finansija Teišera duš Santuš ne žuri da prihvati evropske uslove nego radije sluša kako Evropska unija zamišlja da Portugal izvede na pravi put.

Ipak, rezultate sastanka ministara finansija članica EU u Portugalu ocenjuju kao ohrabrujuće. Trogodišnji program pomoći koji se procenjuje na mogućih čak 90 milijardi evra, zbog aktuelne političke krize odobren je uz uslov da ga osim vlade u ostavci prihvate i opozicione stranke.

Uz to, obaveza je da se budžetski deficit sledeće godine smanji na 4,6, a 2013. na tri odsto. Zvaničnici EU nadaju se da će odobrena pomoć staviti tačku na jednogodišnju dužničku krizu koja je ozbiljno uzdrmala Evropu.

U ponedeljak 10. aprila rano ujutru u sedište portugalske centralne banke mini-busom je stigla delegacija EU i MMF-a da bi dobila prave informacije o razmerama makroekonomske situacije u zemlji i na osnovu toga predložila strukturne reforme.

Čini se, međutim, da lošu atmosferu koja je zahvatila Portugal neće promeniti ni finansijska pomoć iz Brisela. Jedno nedavno predstavljeno istraživanje urađeno među stanovnicima Portugala kaže da njih 81 odsto nezaposlenost smatra glavnim problemom u zemlji. Njih 78 odsto veruje da zemlja ide u pogrešnom smeru, a više od polovine, tačnije 53 odsto, da će ekonomska i socijalna situacija u zemlji za deset godina biti još lošija. Istraživanje pokazuje da postoje velike nedoumice stanovništva kada je reč o političkom aparatu. Njih 84 procenta nema poverenja u političke partije, sudstvo, Parlament. I na kraju, oko 54 odsto stanovništva kaže da nije spremno da preuzme rizik za pokretanje sopstvenog biznisa. Jedan od istraživača, Hoze Marija de Brito, rekao je da rezultati istraživanja pokazuju koliko je društvo depresivno i pesimistično. Dodaje da po svemu sudeći među Portugalcima politika i političari nemaju kredibilitet, da je zemlja duboko konzervativna, da je prisutna ogromna averzija prema riziku, ali i velika očekivanja od države.

Tatjana Vrhovac