Štrajkovi glađu:
Gandi, Đilas, Vuk

Štrajk glađu je, kažu hronike, nekada bio sredstvo političke borbe anarhista. Kasnije je postalo poznato po Mahatmi Gandiju. U novije vreme to je sredstvo političke borbe političkih zatvorenika (ovih dana se inače odigrao štrajk zatvorenika u Centralnom zatvoru u Beogradu). Godine 1981. irski nacionalisti su u zatvoru Mejz u Belfastu obustavili protestni štrajk glađu protiv britanskih vlasti, posle sedam meseci, tokom kojih je umrlo 10 štrajkača.

Dva nemačka advokata su 1974. podnela krivičnu prijavu protiv zatvorskih lekara zbog nasilnog hranjenja Ulrike Majnhof, Gudrun Enslin, Andreasa Badera, Holgera Majnsa i Jana Karla Raspea, pripadnika Frakcije crvene armije (RAF) koje je optužnica teretila za pet terorističkih ubistava. Godine 1980, štrajkovali su glađu politički zatvorenici u Turskoj, 1987. tamilski tigrovi u Šri Lanki, 2005. zatvorenici u zatvoru Gvantanamo; tokom Olimpijade u Kini 2008. pripadnici pokreta mladih na Tibetu...

KOMUNISTI: Uhapšeni komunisti u Kraljevini Jugoslaviji pribegavali su štrajku glađu, o čemu je nekad bilo dosta u čitankama. Drugovi Tito, Moša... Nakon što su ga krajem 1934. islednici nekoliko puta zatvarali u samicu i tražili da otkrije partijsku liniju, Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je započeo štrajk glađu i, nakon što je imao srčanih problema, na predlog lekara prebacili su ga u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama.

Svetozar Vukmanović Tempo je posle desetodnevnog štrajka glađu predat Sudu za zaštitu države i prebačen u zatvor na Adi Ciganliji, a kasnije je oslobođen svih optužbi zbog nedostatka dokaza i pušten na slobodu.

ŠEZDESETOSMAŠI: Juna 1970. na Filozofskom fakultetu u Beogradu štrajkovala je glađu grupa studenata nakon što je iz Kaknja u Skupštinu BiH bila krenula delegacija rudara da se žali na to što su im nadnice toliko male da meso mogu priuštiti samo dva puta mesečno. "Skinuti" su sa voza i prebijeni. U organizaciji Dušana Kuzmanovića, Vasiljke Raičević i Ljiljane Mijanović u štrajk glađu stupilo je desetak studenata koji su se solidarisali sa gladnim rudarima i njihovim isprebijanim predstavnicima. Štrajk je trajao desetak dana. Pridružio im se i glumac Zoran Radmilović. Ležali su u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja. O protestu je izašao samo jedan tekst u NIN-u.

Kad je počeo progon šezdesetosmaša, Vladimiru Mijanoviću zvanom Vlada Revolucija stavljen je na teret i taj štrajk glađu u dvorištu Filozofskog fakulteta u kome on i nije učestvovao, zbog čira, međutim, Dušan Kuzmanović se na sudu pojavio kao svedok i rekao da je on, a ne Mijanović inicijator štrajka.

Nakon jednogodišnjeg zatvora Mijanović je osuđen 1984. godine, u "procesu šestorici".On i Pavluško Imširović su stupili u štrajk glađu zahtevajući da se brane sa slobode, desetak dana nisu ih dirali, a onda su im prisilno davali infuziju.

DISIDENTI: Pre toga u zatvoru je nekoliko puta štrajkovao glađu Mihajlo Mihajlov.

U Mitrovici su štrajkovali glađu pripadnici tzv "Barskog kongresa" izborivši pravo da se viđaju, da slušaju radio, da čitaju strane novine i, kako je pisao Mirko Mlakar u "Vremenu" 1993, da puštaju bradu i ne nose kape.

...Vojislav Šešelj

Vojislav Šešelj je štrajkovao u zatvoru u Zenici, u kome je proveo 22 meseca, od čega više od šest meseci u samici. Na ranije puštanje iz zatvora 1986. uticali su brojni protesti i peticije, protestna pisma intelektualaca iz svih krajeva Jugoslavije, među kojima i puno njegovih kasnijih oštrih političkih protivnika, ali i njegov štrajk glađu

Vojislav Šešelj je štrajkovao i tokom suđenju u Hagu.

9. MART: Poslanička grupa SPO-a stupa u štrajk u prostorijama Skupštine Srbije 9. marta 1991. posle hapšenja Vuka Draškovića, a njima se pridružuju i poslanici iz opozicionih klubova, ali događaji se brzo razvijaju pa je na taj štrajk zaboravljeno. U našim hronikama (Dragoslav Grujić, "Godišnjice: 9. mart, četiri godine kasnije") pominje se da se tom štrajku bio pridružio i Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratske stranke i šef poslaničke grupe DS-a u Skupštini Jugoslavije...

JUN 1993: Posle hapšenja i prebijanja Vuka i Danice Drašković juna 1993, Vuk Drašković je u zatvoru 1. jula stupio u štrajk glađu do smrti o kome je obavestio svoju stranku, domaću i svetsku javnost tajno napisanim pismom. U zatvoru ga je posetio Dobrica Ćosić, u nameri da ga odvrati od njegove namere. Tadašnji portparol Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić je dao izjavu da bračni par Drašković ima bolju medicinsku negu od ostatka stanovništva u Srbiji.

U znak solidarnosti s Vukom i Danom štrajkovali su poslanici SPO-a. Kad je Aleksandra Janković, tada poslanica SPO-a, saopštila novinarima u Skupštini Srbije da je grupa poslanika SPO-a u srpskoj skupštini odlučila da započne štrajk glađu, književnik Mladen Markov, njen stariji kolega, pomerio se sa stolice i rekao da je to samo inicijativa o kojoj stranka treba da donese odluku, da se treba čuvati radikalizma i da treba čuvati stranku kojoj preti zabrana. Dok je u Skupštini, u mučnoj atmosferi koja je tada bila nastala, iz ruke u ruku išla fotokopija Draškovićevog pisma, Bidža Budimirović, poslanik SPS-a iz Svilajnca, je, naslonjen na dovratak zadnjeg ulaza u skupštinsku dvoranu, u poluzagrljaju s nekim koga reporter nije prepoznao pevao nešto razvučeno što je zvučalo kao "Oj, Moravo, moje selo ravno!". Tok skupštinskog zasedanja je prekidan svaki put kada bi poslanici SPO-a pomenuli pismo Vuka Draškovića u kome se govori da će štrajkovati glađu do smrti. Tadašnji radikal Tomislav Nikolić je predložio isključenje direktnog prenosa, što je glasačka mašina prihvatila, sa obrazloženjem da se skupštinska govornica ne upotrebljava u partijske svrhe...

Grupa poslanika SPO-a je potom počela štrajk glađu kod spomenika knezu Mihailu "na Trgu Slobode, kod časnoga Knjaza". Sutradan ujutru stotinak metara odatle održana je trka kelnera. Usledila je neka oluja, sklanjali su se najpre iza spomenika, pa po okolnim automobilima. Reakcije su se kretale od oholog nipodaštavanja do pretnje silom. Trg je posle nekoliko dana opkolila policija i rasterala najupornije...

Slobodan Milošević, tadašnji predsednik Srbije, 9. jula 1993. godine doneo je odluku da se Vuk i Danica Drašković oslobađaju krivičnog gonjenja, tzv. aboliciju. Kasnije je Milošević izjavio u razgovoru sa Draškovićem da o njihovom zatvoru i batinama ništa nije znao, a Drašković je, kako je sam izjavio u emisiji "Raspakivanje" Antonele Rihe na RTS-u, odgovorio ironično: "Ne, gospodine predsedniče, to su pretukli nekog drugog i vi ste amnestirali nekog drugog..."

1996: O učešću u štrajku zbog pokušaja socijalista da prekroje izborne rezultate 1996. Zoran Đinđić je govorio i u intervjuu Nenadu Lj. Stefanoviću za "Vreme": "Počeli smo štrajk glađu u Skupštini kada još nisu bili poništeni rezultati..."

Mada je predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić bio sazvao sednicu za 3. decembar, Informativna služba republičke Skupštine je 2. decembra saopštila da se sednica odlaže zato što "nadležni skupštinski odbori nisu uspeli da iz poznatih razloga (protestni skupovi u Beogradu i u drugim gradovima Srbije) razmotre prispele predloge zakona koje je dostavila Vlada Srbije". Poslanicima koalicije "Zajedno", koji su štrajkovali u zgradi Skupštine, saopšteno je najkasnije do 15.30 da moraju da napuste prostorije, jer će zgrada srpskog parlamenta biti zatvorena do 6. decembra, zbog "dezinfekcije, dezinsekcije i deratizacije svih prostorija i objekata i uklanjanja otpadnih voda i drugih otpadnih materijala". Oni su inače već bili napolju sa šetačima koji su posle 78 dana izborili priznavanje izbornih rezultata.