"'Atlantis', priča o profesiji"; VREME 1058

Hvala uredniku koji je uz članak postavio fotografiju Radio Beograda – neodoljivo podseća na Vavilonsku kulu iz koje su proterani Atlantiđani.

Redovno sam slušao "Atlantis", pratio sam reakcije oko ukidanja, ali me je ovaj članak fascinirao veštinom zamene teza i porukom koja nije upućena nama, slušaocima, već tamo gde treba. Pokušaću da obrazložim.

Fakte trenutne zabrane "Atlantisa", mimo redovne procedure, autor ne može lako da zabašuri. Zato se legitimiše kao žrtva u "ona vremena kada je belo bilo crno, a crno belo". On nije "oduševljen" načinom zabrane, ali će "razgovarati u ponedeljak".

Zatim u celom tekstu provlači notu – veži konja gde ti gazda kaže: odgovorni su oni koji potpisuju (a ne autor), procenjuju relevantnost (već) odabranih saradnika i kakav sadržaj da pošalju slušaocu, novinar nema pravo da zaboravi gde radi...

Sve te floskule tako lepo prikazuju prostor za manipulaciju, da se zaboravlja suština javnog servisa.

Druga linija je profesionalizam, ili da se čuje i druga strana ("analize nema!"). Mora da sam sanjao, ali sam upravo u "Atlantisu" slušao civilizovano sučeljavanje i dijalog Muslimana i Srba o slučaju Srebrenice, koji autor navodi kao primer jednostranosti. Ali imam i drugih sličnih iskustava iz te emisije.

Autor ceo događaj definiše kao pravljenje slučaja: krene slučaj, piše se svašta, priča dobija širi kontekst, usledili su tekstovi, javljaju se Dmitrović i Vučelić, Koštunica dobio 36 minuta na radiju, a brani "Atlantis", mic po mic priča dobija drugi smisao. Svakako, ako se zabrana ne može argumentima braniti, neko fabrikuje "slučaj".

Autor bira časopis "Vreme" u kome se nije o zabrani "Atlantisa" pisalo, baš kao Malavrazić "Politiku", da ne bi direktno polemisao argumentima u medijima i sa autorima i slušaocima koje nipodaštava ("marginalci"). Posebno je nespretno spojio pisanje veb-novina "Balkan Magazin" i interesovanje lista "Svedok".

Ovde bih autoru ukazao da su sva domaća udruženja novinara, kao i Međunarodna asocijacija novinara, nedavno pisali predsedniku Republike o neslobodi medija. Zato je prostor za manipulaciju u sferi informisanja tako veliki.

To mi marginalci i te kako osećamo i iskreno mislimo da se time ukida i poslednji ventil. Pri tom smo, po Raduloviću, "hitlerovsko kvislinški" nastrojeni.

A tek kad govori o slučaju "Račak". E, tu je autor u pravu. Priznajem, žrtva je marginalca koji je slušajući "Atlantis" došao na ideju da se štampa knjiga "Politika genocida", autora E. S. Hermana i D. Petersona sa predgovorom Noama Čomskog. Tu je objašnjeno da je "Račak" mitski genocid. Postavljena je i zamka sa posvetom srpskog izdanja izdajnicima Srbije i obelodanjeno da se do ideje za izdavanje knjige došlo slušanjem "Atlantisa".

A onda je sve počelo. Prvo je reagovao poslanik koji je predlagao da se u Rezoluciju o Srebrenici ubaci reč – genocid. Pitao je da li se posveta odnosi na njega. Drugi je reagovao gl. urednik "Politike", zaustavivši beogradsko izdanje dok se prikaz knjige ne izbaci iz novina. Treći je bio prof. Mićunović, a uloga rukovodstva radija je da nekako "opere" i sebe i svoje gazde.

Nisu oni za dijalog. Oni hoće da se vidi da su reagovali, makar u medijima gde polemike nije ni bilo.

Ubeđen sam da je medijski mrak gušći nego u doba Miloševića. Rečnikom autora – crno je mnogo belje, a belo je mnogo crnje. Zato je za nas, slušaoce "Atlantisa", on toliko važan, ma kako nas ponižavali, "kontrolišući sadržaj koji nam se šalje".

Slobodan Srećković, elektronskom poštom