Lisica i ždral Protestna nota Da proćerdaju sigurnu pobedu, da osramote zemlju u kojoj su rođene, to mogu samo žene!

piše: Ljubomir Živkov

Eh, što nisam pravozastupnik Teniskog saveza Slovačke za jugoistočnu Evropu, tužio bih zasad nepoznatog počinioca koji je na radio-talasima, neću reći pogrdno, ali sa omalovažavanjem govorio o izgledu moje štićenice, a reprezentativke u tenisu Dominike Cibulkove.

Inkriminisanu govoranciju čuo sam upravljajući motornim vozilom; zbog sunca i činjenice da čitati mogu uz pomoć odgovarajućih naočara nisam na displeju uspeo da vidim koja je stanica u pitanju, siguran sam je bio 18. april između pola četiri i četiri popodne, po dobroj čujnosti u centru naše prestonice rekao bih da se sportski reporter oglasio iz Radio Beograda. Pažnju mi je privuklo dirljivonesvesno gomilanje metafora ("našoj kući košarke to je kamen oko vrata"), pa nisam menjao stanicu. I zaista. Ushićen onim što su srpske teniserke postigle u borbi sa Slovakinjama poznavalac belog sporta likovao je: "Izgubiti prvi set, gubiti u drugom sa pet jedan, i na trideset ništa preokrenuti taj meč, a samim tim i kompletan rezultat dvodnevne kolektivne borbe – to mogu samo žene, to mogu samo žene!"

Dečko, rodna ravnopravnost ti još nije prirasla za srce, kako možeš na osnovu jednog događaja izdići ceo jedan pol, a na uštrb drugoga čiji su pripadnici takođe umeli da preokrenu rezultat! Uvredio si nekoliko stotina igrača Premijer lige, zar nisu toliko puta ustajali iz pepela i pretvarali poraz u pobedu, zar su jednom pobedili u utakmici koja se svima činila izgubljenom?! Vređaš fudbalere koji u mnogoj utakmici engleskog prvenstva, ali i u drugim ligama, vode sa tri nula, protivnicima pođe za rukom da izjednače pa na krilima toga izjednačenja jurišaju bestidno i na pobedu, a ovi koji su vodili sa tri nula smognu snage te u zaustavnom vremenu daju gol i ipak pobede!

I šta je rekao tvoj kolega u Slovačkoj ako je nalik tebi?! "Da proćerdaju sigurnu pobedu, da osramote otadžbinu, ali i zemlju u kojoj su rođene, a koja je dala Hašeka i Hrabala – to mogu samo žene!" Pa bi ga tamošnje feministkinje i borci za rodnu ravnopravnost (koji mogu biti kojeg im drago pola) već na Veliki ponedeljak razapeli.

Dok sam se pitao je li misao o nesumnjivoj nadmoći pripadnika kojeg bilo pola politički nekorektna ili je prosto nedotupavna, dođe vreme da reporter porazgovara sa g. Armenulićem, nekoć uspešnim teniserom i bivšim selektorom naše reprezentacije. Oduševljen svojom krilaticom da tako nešto mogu samo žene i razgovor sa gostom otpočeo je time: "Svi smo videli kako su naše devojke iz već izgubljenog meča izašle kao pobednice, gubiti u drugom setu sa pet jedan i trideset ništa pa pobediti, ne znam da li ćete se složiti sa mnom, ali to samo žene mogu!"

Gost ga je, što bi mladež ispravno rekla, iskulirao, nije hteo da sportski uspeh svede na premoć hormona, drugo, šta se desilo u finalu Dejvis kupa sa Francuzima, je li isti reporter tada uskliknuo: "Videste li ovo, dragi gledaoci, ovako nešto mogu samo muškarci! Nikad žene nemaju ni samopouzdanja, ni energije ni dovoljno dobru tehniku da se izvade iz čabra u koji su svojom krivicom, svojim lošim servisima i još gorim riternima same i dospele. Muškarci su zakon, ne možda u streljaštvu gde Jasna Šekarić još gazduje, ali u belom sportu im ni žene ni hermafroditi nisu ni prineti!"

Ne budi cepidlaka, pravozastupniče, rekoh sebi, ovim nije poljuljano Noletovo samopouzdanje, pa čak ni Kizino ili Pantino! Koji se nisu polakomili na novac i slavu nego igraju amaterski, plaćajući iz svog džepa termine u Gemaksu i drugde... Reporter nakon razgovora sa gostom, međutim, nastavlja: "Naše devojke ne samo što su bacile protivnice na kolena i štitnike, i to na terenu njihovih predaka, nego su i lepše od Slovakinja!"

Tu sam ušao u raskrsnicu i nisam baš razabrao koja je od naših igračica nadgornjala koju nesrećnu kćer Republike Slovačke, ali sam uhvatio njegov volej: "A od Cibulkove je zasigurno i pogotovo lepša!"

Pa nisi ti Miroslav Lazanski i nije ovo izbor mis Evrope, ne možeš da rangiraš takmičarke po izgledu i umetničkom dojmu! I šta misliš, da je domet radija tako mali, a da je jezička barijera između slovačkog i srpskog tolika – da te niko od njih neće čuti niti razumeti?! Ne misliš da Slovaci imaju ovde ambasadu, atašea možda baš i za sport ili kulturu, koji po službenoj dužnosti sluša radio i šalje depeše u centralu?! Da ne govorim o slovačkoj manjini u Srbiji koja odlično razume srpski! Kao poštovalac industrije i književnosti ponikle u Čehoslovačkoj (vlasnik "škode" i suvlasnik dva "zetora"), pa i kao poklonik lepote i šarma upravo turistkinja iz ČSSR koje su se među prvima sunčale na nekad našem Jadranu neću i ja ovo da oćutim.

Ako ne grešim dušu, tj. ako je zaista u pitanju pripadnik RTS-a, javnog dakle servisa, onda on okreni-obrni predstavlja trijumfalizam sviju nas koji plaćamo pretplatu! Šta mislite, koliko će telegrama nepodrške reporteru stići u Hilandarsku? Naše je pravo da znamo sve, pa i ono što nije moguće naučno niti praktično proveriti, i što sa sportom nema nikakove veze?

Još nešto! Ovakav ispad moguć je pre u štampi ili na radiju, gde publika ne vidi kako novinar izgleda! Ali sve i kad bi radio na televiziji, i kad bi shodno tome lično bio baš lep (što mu je pored prijatnog glasa, savršene dikcije te dokazane visoke opšte naobrazbe i pomoglo da pobedi na javnom konkursu), zar poraženim devojkama, koje su pobednicama čestitale i povukle se da odboluju svoje, mora preko srednjih talasa poručiti da nisu ni lepe?! Zar se toliko raspojasao u svom jezičkom i etničkom zabranu i prenebregao mogućnost da ga može čuti i neko s druge strane plota ili da i neko iz njegovog stada može misliti drukčije nego on?