Većina mojih poznanika višnje i ne smatra nekim voćem: em su sitne, em kisele, em imaju košticu, a kad prsnu nikako se ratosiljati fleka. Ne znaš da l’ su gore one po odeći ili one po telu, naročito posle par sati ozloglašenog "cepanja za zamrzivač". Veterani ove discipline tvrde da se one prve skidaju potapanjem odeće u mleko čim se isflekaš (ajd sad: još i u mleku da se kupam zbog višanja), a onih drugih se, navodno, možeš rešiti limuntusom. Nije baš, ali uz redovno pranje ruku tokom celog dana, iste možete komotno da izlažete očima javnosti već sutradan posle podne.

Kad malo bolje razmislim, možda je moja surevnjivost spram višanja i genetski predodređena. Sećam se jedne porodične priče, gotovo u rangu lokalnih legendi. U dvorištu kod mog dede i bake bila je jedna relativno mlada višnja, ali su ipak bile potrebne merdevine kako bi se obrala. Međutim, na mladu voćku se teško prislanjaju merdevine i uvek postoji opasnost da se polomi. Pošto je moja majka bila onako – kako to ovdašnji svet kaže – temeljne građe, opasnost je bila još veća ukoliko bi ona brala višnje. (Da l’ za baku il’ višnju – to je već bilo pitanje. Baka je tvrdila da je višnja osetljiva, mada smo svi slutili da je njoj od višnje ipak preče njeno sopstveno zdravlje, što je i bilo sasvim razumljivo, ali nam nikada nije bilo jasno zašto je od tako proste činjenice trebalo praviti toliku halabuku.) Povrh svega – ma koliko da je višnja rodila – ona je uvek gunđala da je podbacila, ili se bojala da će jako uzreti, a "gre’ota je da rod ode u štetu."

Pod tim okolnostima bilo je za očekivati da će ovaj većini ljudi mrski posao dopasti dedi, koji ga je, gunđajući što "mora da radi žensko pos’o", ipak obavljao tolike godine. Jednog junskog dana negde početkom osamdesetih sećam se dede kako, nakon jednog ovakvog razgovora, izlazi iz šupe i noseći testeru govori:

"Ne boj se, neće jako uzreti! Sa’ću je ja obrati!"

A potom je namignuvši mi promrmljao sebi u bradu:

"Va vjeki vjekova."

Začuđeno sam gledala kako deda pod višnju donosi i ostale rekvizite: veliku korpu od vrbovog pruća, sekiru, baštenske makaze i šamlicu. Sledeće čega se sećam je jedno gromoglasno "Iiii-ju!" kada je baka izašla u dvorište i ugledala beli komšijski zid namesto krošnje koja je do tada bila tamo. Spustivši pogled videla je dedu kako sedeći na šamlici bere višnje sa krošnje koja mu je bila u krilu. Na bakine histerične proteste deda je samo mirno odgovorio da ta višnja sigurno više neće jako uzreti.

Možda bi se višnje u mojim očima i dalje nisko kotirale da mi moja prijateljica Margita sasvim slučajno nije otkrila jednu njihovu posebnu vrstu. Višnje prljuše – ime dovoljno kontroverzno da bi bilo zanimljivo – rode na jednom starom drvetu kraj njene vikendice u naselju Prljuša kraj Banoštora, na sremskoj strani Dunava, nekih četrdesetak minuta vožnje uzvodno od Novog Sada. Sa ovim višnjama sam se prvi put srela pre nekoliko godina istim povodom kao i ranije, u sezoni branja, a nakon priličnog broja godina apstinencije od njihovog konzumiranja u presnom stanju. Još kada sam videla koliko je drvo, odmah mi se smrklo.

Pri podeli poslova tada započete, a danas gotovo tradicionalne, višnjeve mobe meni je zapalo da kuvam za celo društvo, što je značilo da višnje nisam morala ni da pipnem. Kako je sunce upeklo, roštilj se zajapurio pod svojim mirisnim teretom, a berači na mobi ožedneli. Prvo sladostrasno "mmmmmmm" začulo se sa vrha drveta, a da se nakon par minuta proširilo i na niže grane uz nečiji komentar da "ovaki’ višanja nigdi nema." Vreme je odmicalo, a kofe sa višnjama u silaznoj putanji su se proredile, valjda i stoga što se većina berača još ranije spustila sa drveta. Seli su u krug, kao pri nekom obredu, svako sa po vanglicom višanja u krilu, a u sredini je bila kofa za pljuckanje koštica koja je sve manje zvečala kako se punila dok su oni uzdisali u transu posle svakog zalogaja. Nisam odolela: probala sam te rajske višnje i od sezonskog radnika na višnjama naprasno postala njihova obožavateljka. Očekujući poznati kiseli ukus od koga čovek, kako bi moj deda rekao, "na rođenu mater namiguje", nesvesno sam već bila u poznatom "fuj" grču. Onoga trenutka kada se slatki ukus razlio mojim nepcem, grč je popustio i ja sam se pridružila onom obrednom horu u transu, sa ritualno crvenim rukama koje su letele između gajbica i usta, dok se roštilj pušio...

Margita kaže da od te sezone roštilj stalno "malko vuče na zagoreno", ali da su zato višnje prljuše postale brend. Proredile su se od sledeće sezone zbog nužne amputacije jedne od dvaju najvećih grana, ali je to drvo i dalje mesto našeg godišnjeg gastronomskog hodočašća. Gre’ota je da višnje odu u štetu. Bolje da odu uz priču...

Ankica Dragin