Vox populi:
Virtuelni optimizam i komentari

Tekst "Reklamersko forsiranje vedrog duha" Jovane Gligorijević ("Vreme" br. 1062) izazvao je oštre reakcije i polemike na brojnim domaćim blogovima i forumima, a određeni broj je pristigao i na poštu "Vremena". U ovom broju prenosimo odabrane reakcije i odgovor Jovane Gligorijević

Rđavi i dlake

Čini se da autoru teksta treba baš injekcija optimizma da bi manje "naricao" nad nama jadnima, koji eto na silu uživamo u životu. Da ne budem vulgarna i upotrebim čuvenu "Rđavom... i dlaka smeta", reći ću samo da kako mislimo o sebi i drugima, mi odlično živimo... Ne osećam se prozvano, kao jedna od autorki tekstova na ovom sajtu. Ne živim bajno, imam prosečnu, mizernu novinarsku platu, kao majka, građanka i novinarka sam na raznim stranama omalovažena, bez perspektive i mogućnosti. Ali?

Ali, ne dam se! Čekam svoje treće dete, ovde, baš tu u Srbiji (iz koje nisam otišla, iako smo moj muž i ja fakultetski obrazovani i realno smo mogli da odlepršamo). I želim mrvu optimizma, želim razlog da svaki dan ustanem i budem vedra, nasmejana, uporna i jaka majka svojoj deci, žena svom mužu, ne želim da se kljukam antidepresivima i da se žalim kako mi je život loš.

Vaš tekst nije samo (možda i opravdana) kritika "elitizma" koji internet sa sobom nosi (jer zaboga samo trećina Srbije ima taj luksuz da uživa u čarima interneta) i "izveštačenog" optimizma, on je mirenje sa statusom quo i kolektivni poziv na sindrom kuvane žabe – sedite u loncu, ćutite i kuvajte se (što, čini mi se, radimo još od početka devedesetih).

To što su ljudi koji su na ovom sajtu ostavili svoje misli uglavnom predstavnici "bolje" situiranih – priznajte možda nije slučajno – dok jedni sede i kukaju kako je eto nepravedno što se tajkuni bogate, Ceca nepravedno prolazi nekažnjeno, nemaju, država pljačka i "uzima iz očiju", neki drugi rade 12+ sati, obrazuju se, ne libe se da uče iako su davno završili fakultete, ne libe se da volontiraju, da pokušavaju, padaju i ustaju... Možda je baš takav njihov pogled na svet doprineo da piju takvu kafu, imaju iznadprosečne plate i pokušavaju da uživaju u životu i – ovde u Srbiji.

Angelina Radulović, novinarka "Večernjih novosti"

Higijena u Aušvicu

U prvi mah pomislih da ste sami izmislili projekat i aktere u njemu jer mi je poznato da novinarska mašta ponekad nema granica. Kada sam ugledao stranicu, prosto nisam verovao. Kao da je neko u Aušvicu držao lekcije deci o pravilnom pranju ruku. Pretpostavljam da je za njih 365+ moguće da imaju 365 lepih dana u Srbiji, ali za 1.000.000+ to je svakako samo san koji nemaju ni hrabrosti da sanjaju jer ih ujutru čekaju rata za kredit, neplaćeni računi ili otkaz. Tekst je značajan jer pokazuje koliko je vladajuća elita prekinula odnos sa realnošću. Ipak, nadam se da će se dogoditi u našim životima jedan srećan dan posle koga ćemo imati i mi 365 srećnih dana.

Sveta Matić, elektronskom poštom

Ono je krofna, tamo gde vi vidite rupu

Novinarka nas poziva i proziva da nešto uradimo, i da se manemo elitističkog mlaćenja prazne slame iz fotelje, argumentovano, ali i tendenciozno koristeći, za šta stvarno nije potrebno mnogo istraživanja, stanje stvari sa terena. Cvetići sa sajta vs. slike gladnih i obespravljenih ljudi, jezivo, u pravu ste. Kafa od 700 dinara vs. gubitak posla pred penziju? U pravu ste. Šljapkanje po baricama vs. život u žabokrečini? U pravu ste. Ljubav prema sopstvenom jeziku vs. poražavajući broj nepismenih? U pravu ste. Plamen ljubavi vs. dogorelo do nokata? U pravu ste.

Vaš kontekst i čvrst koncept kojeg ste se uhvatili, gotovo da bi spočitnuo elitizam i pravo slikaru da slika i pesniku da piše, dok neko u Srbiji nema hleba da jede, ili nekome da se nasmeje, zato što u tom trenutku u Srbiji neko plače.

Evo te elite

Iako nismo ni psiholozi, ni sociolozi, nismo svi ni stručnjaci za komunikacije, PR eksperti, nikakva elita koja pretenduje da bude bogzna šta, kako je sve to novinarka želela i u toj želji uspela da predstavi, od naslova do zaključnog paragrafa, omalovažavajući ličnosti autora i namere idejnih tvoraca projekta, mi nismo naneli nikakvu štetu ovoj zemlji. Već smo probali da ličnu štetu pojedinca smanjimo. Niko ne može da uradi sve. Ali svako može da učini makar ponešto, da život u ovoj zemlji bude manje loše mesto.

Da je novinarka istražila, naišla bi na iscrpan tekst "365lepihdana više od 365lepihželja". Saznala bi da ekipa okupljena oko BlogOpena planira da iz ovog projekta napravi prvu digitalnu fondaciju čiji cilj je i te kako da menja stvarnost. Pre svega talentovane i vredne dece Srbije čiji roditelji nemaju uslove da taj talenat finansijski prate. Saznala bi da će iz prikupljenog fonda te fondacije biti obezbeđeno 111 đačkih godišnjih stipendija i 55 putovanja naših talentovanih učenika na svetska takmičenja. Da li je to, po novinarkinom ukusu, dovoljno dobro menjanje stvarnosti jedne porodice, koja će godinu dana dobijati (još) jednu prosečnu platu kroz stipendiju za školovanje svog dobrog i vrednog deteta?

Saznala bi (ili jeste saznala, ali je prećutala) da će fondacija raditi transparentno, od prvog do poslednjeg dinara, i da će koristiti snagu onlajn zajednice da tu ideju predstavi široj javnosti i obezbedi pažnju medija, donatora, ali i mapiranje stvarnih potreba na terenu, izvan (ali ne i uprkos) institucija sistema socijalne pomoći. Da li to, po novinarkinim visokim kriterijuma, jeste dovoljno dobro da bi se stvarnost učinila boljom?

Da je novinarka istraživala, ali nije, jer bi joj teza teksta pala u vodu, ili jeste, ali je prećutala opet zato što ne bi imala tezu, saznala bi takođe da su organizacija BlogOpen i pojedinačno autori 365lepihdana.rs do sada više puta zasukali rukave:

1. Da je 2007. godine osnivala biblioteku u Sigurnoj dečjoj kući i pomogala onlajn vidljivost Sigurne ženske kuće u Novom Sadu.

2. Da je iste godine pokretala akciju "David", kojom je traženo od gradskih vlada da ne troše ogromna sredstva na preskupe novogodišnje zabave na trgovima, već da ta sredstava delom usmere na stvarne, egzistencijalne probleme svojih građana.

3. Da se ova zajednica organizovano upisivala u donatore kostne srži naredne godine.

4. Da je 2010. ova zajednica, odmah po nastanku potrebe, pokrenula akciju "Saglasni" da se iz budžeta za novogodišnje zabave na trgovima iz svojih/naših budžeta delom pomogne razrušeno Kraljevo, što je nekoliko opština u Srbiji i učinilo.

5. Da je podržala inicijative drugih članova zajednice u projektu JaZaKraljevo, kada je prvi put u Srbiji korišćena platforma Ushahidi za mapiranje stvarnih potreba ugroženih područja i pojedinaca.

6. Da je podržala inicijative drugih članova online zajednice u pozivu mobilnim operaterima da obezbede SMS za pomoć Japanu, kroz pritisak na Tviteru JaZaJapan.

7. Da je podržala fonda za pomoć Japanu, pronosom informacije i stvarnom kupovinom majica iz projekta "Majice za Japan".

8. Da je prošlog meseca BlogOpen organizovao humanitarnu akciju PechaKucha – Inspiracija za Japan u Novom Sadu, čime se ovaj grad i ovaj napor u ime Srbije pridružio globalnom projektu više od 400 gradova na svetu koji su učinili isto za podršku Japanu, prikupljajuću tom prilikom i finansijska sredstva.

Da se među autorima "forsiranja optimizma reke" na 365lepihdana, imenom i prezimenom nalaze svi ti ljudi, između ostalih, koji nisu samo lepo pričali i lepo pisali već su i ranije uzimali stvar u svoje ruke.

I da je to sve činjeno iz sopstvenih resursa, od sopstvenog vremena, iz sopstvenog osećaja za empatiju i stvarne potrebe da se pomogne drugom, bez ikakve reklame i reklamerstva.

Kao pojedinci u zajednici, svako od nas živi od nečeg drugog, ali ne zaboravljajući na druge.

Tako da, uz malo istraživanja – a iz nekog razloga nije ga bilo, ili jeste – ali je onda iz nekog razloga odlučeno da se ta saznanja ignorišu, novinarka bi jako dobro saznala da je ova zajednica više nego jedanput, pokušavala, ponekad i uspevala, da popravlja, ne da izvrće, stvarnost. I da planira da to čini i dalje. Da racionalni pesimizam zameni racionalnim optimizmom.

Ignorisanjem svih gore pobrojanih stvari, novinarka je, za širu publiku koja je ostala uskraćena za pravu sliku, kreirala jedno kritičko mišljenje koje bi stvarno malo ko mogao da ospori: Reklamiraju optimizam, ma gle čuda! Imaju plate, domove i porodicu i primećuju suncokret na vojvođanskim poljima, i plavo nebo iznad Srbije, pa su meni, koji ostadoh bez posla i nemam para ni za hleb ni za pristup internetu, našli da reklamerski forsiraju vedar duh.

Ali, kako ćemo nazvati sve ono što ste sada pročitali i što je čitalac "Vremena" upravo sada saznao?

Reklamom?

Pravo da vam kažem, niti smo je kada tražili, niti smo je ikada dobili, ni od "Vremena", niti bilo kog drugog tradicionalnog medija. I to nas nije sprečavalo da radimo i dalje. Jer nam ne treba reklama da bismo nešto učinili. Radimo to zato što verujemo da svako može da uradi makar nešto, da bi život u ovoj zemlji bio manje vašljivo mesto, kako bi rekao pesimista, ili bolje mesto, kako bi rekao optimista. Ili da glasno kažemo "ono je krofna", tamo gde vi vidite samo rupu.

Tatjana Vehovec, idejni kreator 365lepihdana.rs, saosnivač i predsedavajuća konferencije BlogOpen