Šta je zajedničko Hosniju Mubaraku, Gadafiju i Rajanu Gigsu, fudbaleru Mančester junajteda? Ih, pa to je jednostavno pitanje, sva trojica mrze Tviter. Uništio im je živote iako su režimi u kojima žive dali sve od sebe da tu pošast uguše. Najviše se trudila Velika Britanija.

Dakle, za Mubaraka i Gadafija je do sada svima jasno, ali kako se među osvedočenim diktatorima našao velški loptaš? I kako je moguće da se u kolevci demokratije borci za slobodu govora služe Tviterom baš kao i studenti u, recimo, Iranu?

Moguće je zato što u Britaniji postoji nešto što se naziva sudska "superzabrana" (superinjunction). Obična zabrana koristi se kada nasilnika treba sprečiti da prilazi osobi koju maltretira, kada optuženog treba onemogućiti da proda spornu imovinu i tome slično. Superzabrana se koristi da zabrani medijima da izveštavaju o nečemu, a najčešće se izriče u slučajevima preljube koju počine javne ličnosti. Mediji ni ne pomišljaju da je prekrše, kazne su drastične, u parama pa i u zatvoru. Kada saznaju za superzabranu, novinari pokušavaju da je obore na sudu (uglavnom bezuspešno).

Nedavno je BBC-jev novinar Endrju Mar sam ukinuo superzabranu izrečenu da spreči kolege da pišu o njegovom vanbračnom izletu i potom izjavio da se stidi što ju je tražio.

A onda su neki korisnici Tvitera u petak zapretili da će otkriti identitet nekih javnih ličnosti kojima je dodeljena ova superzaštita. Odgovor je bio brz, jedan neindentifikovani fudbaler sa pseudonimom CBT naložio je svojim advokatima da tuže Tviter, što je prouzrokovalo pravni haos. Kako tužiti sajt koji ne odgovara britanskim zakonima i koji nikada nije tražio dozvolu za rad od britanskih vlasti? Prvi sudija Velike Britanije (Lord Justice) izjavio je da su "socijalne mreže van pravne kontrole".

Zanimljiva situacija se razvila. Šuškalo se da je u pitanju Gigs, ali niko nije smeo to da objavi. Onda su se ohrabrile jedne škotske novine, pa celokupna španska štampa. Londonski listovi su na svojim sajtovima preneli da je "jedan škotski list, koji ne smemo da imenujemo niti linkujemo, objavio ime dotičnog fudbalera", što je izazvalo lavinu pretraga po internetu. Potom je ime Rajana Gigsa izgovorio u parlamentu jedan poslanik i tako omogućio britanskim medijima da ga i oni pomenu. U parlamentu ova zabrana ne važi, mada postoji i takozvana hiperzabrana, koja se odnosi na sve.

Slučaj Rajana Gigsa ući će tako u istoriju interneta kao izvesna prekretnica. Sloboda medija, za koju su se svi toliko zalagali kada je reč o Bliskom istoku, (svaki istok, reklo bi se) veličajući Fejsbuk i Tviter, sada je odalamila šamar zapadnjačkom pravnom licemerju.

Britanski sistem je popustio, nemojte sumnjati da je sledeći na redu onaj u SAD. Doduše, Tviter odgovara tamošnjim sudovima, pa će ta bitka biti kudikamo zanimljivija.

Zoran Stanojević