Lični stav – Srbi van Srbije Da li nam je potreban popis u dijaspori Beč sa ukupno 116.516 građana srpskog porekla, odnosno 80.105 sa srpskim pasošem i zvanično je najveći srpski grad izvan Srbije

piše: Miodrag Kreculj

Oktobarski popis prilika je za sređivanje demografskog knjigovodstva, definicije socijalnih i ekonomskih trendova i odgovora na pitanje koje već dugo implicira različita tumačenja srpskog rasejanja pre svih lažne politizovane dileme Srbi ili državljani kao popisne ciljne grupe. Ministar Srećković na početku svog mandata u julu 2008. apostrofirao je izradu zakona o dijaspori i zakona o evidentiranju (popisu) kao apsolutne prioritete, ali samo par meseci kasnije Ministarstvo odustaje od najavljenog evidentiranja, a samim tim i od zakona kloneći se svesno rizika povrede suvereniteta domicilnih država etničkih Srba nacionalnih manjina obuhvaćenih trapavom, tada važećom definicijom srpske dijaspore. Uprkos zajedničkom etničkom imenitelju nacionalne manjine razlikuju se po mnogo čemu od dijaspore pre svega formalnim statusom i odnosom prema Srbiji što opravdava odustajanje od evidencije Srba u regionu, ali ne i dijaspori. Državne potrebe i međunarodne obaveze ne dopuštaju delimično popisivanje državljana i eufemistički rečeno čudna odluka Republičkog zavoda za statistiku Srbije ili koga već: "Da neće biti organizovanog popisa u inostranstvu osim za službena lica jer popis stanovništva nije popis dijaspore", u direktnoj je koliziji sa domicilnim i međunarodnim interesima. Sve ovo naročito u smislu upozorenja šefa misije EU u Srbiji Vensana Dezera: "Sa državama u kojima ne bude sproveden popis neće biti moguće otpočeti pregovore o pridruživanju Evropskoj uniji." Uobičajeno licitiranje veličine rasejanja od tri do pet miliona ili zvanično po popisu iz 2002. 414.839 (Amerika 16.240, Nemačka 102.799 itd.!) državljana samo su potvrda aljkavosti kao loše navike i štete ugledu državnih institucija. Više od toga zabrinjava činjenica da je na svim dosadašnjim izborima izlaznost pogrešno vrednovana zamenom nominalnog (ukupan broj građana sa pravom glasa) faktičkim biračkim telom realno prisutnim u zemlji. Mogućnost od ponovljenih predsedničkih izbora 2004. da 1,4 miliona birača u rasejanju glasa u konzulatima nije mnogo uticala na ukupnu izlaznost zbog nedovoljnog interesa i simboličnog odziva. Hronično "niska izlaznost" i nepotrebno ponavljanje predsedničkih izbora 2003. (zvaničan odziv 38,79 daleko od potrebnih 50 odsto po tada važećem izbornom zakonu, u stvari faktička izlaznost biračkog tela u tom trenutku bila je oko 52 odsto, a time i osigurana pobeda Tomislava Nikolića u drugom neodržanom krugu protiv skromnog rezultata Dragoljuba Mićunovića i propuštena šansa Nikolića da postane predsednik Srbije) doveli su do ukidanja cenzusa na ponovljenim izborima 2004. iako je izlaznost na predsedničkim do tada u proseku iznosila 52, odnosno 66 odsto i na parlamentarnim izborima 62, odnosno 79 odsto. Isti problem prisutan je i kod izračunavanja nezaposlenosti u odnosu na ukupan broj radno sposobnih u Srbiji zvanično je 19,2 odsto što ne odgovara faktičkom stanju na tržištu rada realno manjem za broj radno sposobnih u rasejanju i veća je od 33 odsto. Takođe i zaposlenost iskazana sa 36,6 u stvari je preko 57 odsto u prihvatljivom zaostatku u odnosu na 64 odsto proseka EU. Pored pogrešnih izbornih, makroekonomskih, BDP/GDP i drugih pokazatelja veliku nepoznanicu čine birači u rasejanju u predizbornoj godini aktuelizacije centralnog biračkog spiska na osnovu čijih izvoda dijaspora realizuje svoje biračko pravo. Zašto je popis rasejanja bauk? Reč je samo o neodgovornoj, pasivnoj državi navikloj da dijaspora upumpava milijarde u finansijski sistem održavajući ga kako-tako u operativnom stanju bez obaveze da bilo šta čini koliko god to bilo apsurdno i neprihvatljivo. Boravak dijaspore u zemljama visokih statističkih standarda omogućava jednostavan pristup informacijama o sopstvenim građanima od uzrasta, pola, bračnog stanja, obrazovanja, radno sposobnih, broja zaposlenih i broja penzionera, promeni državljanstva itd. Dovoljno je da ambasade zatraže podatke od domicilnih statističkih zavoda i dobiće ih bez problema i novčane nadoknade. Kako to izgleda u praksi najbolje se vidi na primeru Austrije. Na kratko formulisana pitanja dobijeni su (Bundesanstalt Statistick Österreich – Savezna ustanova za statistiku) u najkraćem roku aktuelni i precizni odgovori. 1. Koliki je ukupan broj građana srpskog porekla, odnosno državljana? 215.026 (0-17 godina 28.663 i stariji od 18 godina 186.363) / 141.898 (0-17 godina 26.319 i stariji od 18 godina 115.579). 2. U Srbiji rođeni srpski državljani ukupno 115.895 (0-17 godina 8586 i stariji od 18 godina 107.309). 3. U Austriji rođeni srpski državljani ukupno 26.003 (0-17 godina 17.733 i stariji od 18 godina 8.270). 4. U Srbiji rođeni austrijski državljani (uzeli austrijsko državljanstvo) ukupno 73.128 (0-17 godina 2.344 i stariji od 18 godina 70.784). Beč sa ukupno 116.516 građana srpskog porekla, odnosno 80.105 sa srpskim pasošem i zvanično je najveći srpski grad izvan Srbije. Klasifikacijom dobijenih podataka nije teško ustanoviti koliko građana poseduje srpsko biračko pravo ili koliko je dece pred i školskog uzrasta itd. Istim postupkom moguće je sabiranjem podataka iz drugih zemalja odrediti veličinu srpske evropske kao i dijaspore prekomorskih zemalja Amerike, Kanade, Australije... U ponedeljak 9. maja krenulo je 80.000 popisivača u Nemačkoj metodom slučajnog uzorka (prethodno određenog) da intervjuišu deset odsto populacije. Ostatak će biti evidentiran na osnovu podataka iz Saveznog statističkog zavoda, pokrajinskih registara, Centralnog biroa za zapošljavanje i drugih službi koje se bave evidencijom građana. Za one koji ne žele susret sa anketarom ostaju dve mogućnosti – popunjavanje i slanje formulara internetom (gde god da se nalaze www. zensus. 2011. de ) i pismom (formulari se dobijaju i šalju popunjeni poštom). Popis je zakonska obaveza svih građana da tačno odgovore na sva pitanja osim o konfesionalnoj pripadnosti pod pretnjom novčane kazne od 300, a u slučaju upornog izbegavanja do 5000 evra. Evidentiranje građana internetom i pismom prepolovilo bi broj potrebnih popisivača i smanjilo troškove oktobarskog popisa u Srbiji, povećalo efikasnost i skratilo rok obrade popisnog materijala, dalo pouzdan demografski rezultat, korektne makroekonomske pokazatelje, tačniju izbornu statistiku i konačno odgovor na pitanje kolika je srpska dijaspora, ali i Srbija kod kuće.