Bijenale savremene umjetnosti u atomskom bunkeru u Konjicu (27. maj – 27. septembar 2011):
Vremenska mašina u utrobi fantazma

Država kojoj možemo zahvaliti postojanje atomskog bunkera u Konjicu nestala je u jednom "običnom", konvencionalnom ratu: puške i noževi okončali su jugoslovensku zajednicu, a ne rakete s nuklearnim glavama. Sâm bunker predstavlja "vremensku mašinu" koja nam omogućava putovanje u prošlost koliko i u budućnost – naime, ona je sada oruđe za istraživanje i savremenu interpretaciju sfera uticaja, ravnoteže sila, politike straha i "sigurnog međusobnog uništenja". O tome, pored ostalog, govori Bijenale savremene umetnosti koji je nedavno otvoren u ovom prostoru

Dvadeset sedmog maja 2011. na ekskluzivnoj ceremoniji održanoj na ulazu u nekadašnju Atomsku ratnu komandu JNA u Konjicu otvoren je prvi Bijenale savremene umjetnosti (s produkcionim sedištem u Sarajevu). Time Machine je naslov celog bijenalnog projekta, a kustos ovogodišnje izložbe "No Network!" je Branislav Dimitrijević, istoričar umetnosti iz Beograda.

Na ceremoniji otvaranja prisutnima su se obratili direktor Bijenala Edo Hozić, načelnik opštine Konjic Emir Bubalo, ministar kulture i sporta Kantona Sarajevo Ivica Šarić, ministar kulture i sporta Federacije BiH Salmir Kaplan, ambasador Turske Vefahan Odžak i ambasadori partnerskih zemalja u projektu, Srbije (Grujica Spasović) i Crne Gore (Dragan Đurović).

Direkcija za kulturno-istorijsko nasleđe Saveta Evrope proglasila je Bijenale savremene umjetnosti u Konjicu Kulturnim događajem Evrope za 2011. godinu, kao prvi projekat iz regiona Jugoistočne Evrope koji je dobio ovo zvanje. Ispred Saveta Evrope na otvaranju je govorila Meri En Henesi, rukovoditeljka Kancelarije Saveta Evrope u BiH, a Bijenale je zvanično proglasio otvorenim Bakir Izetbegović, član Predsedništva BiH.

BUNKER: Priča o Atomskoj ratnoj komandi u blizini Konjica započinje 1953. godine, kada JNA počinje izgradnju ogromnog podzemnog kompleksa u kome su – u slučaju nuklearne katastrofe – trebali da borave Josip Broz Tito, glavna armijska komanda i najviše državno rukovodstvo SFRJ. Odabranih 350 ljudi moglo je da živi (i neometano radi) u ovom prostoru šest meseci. Kao najveće atomsko sklonište u bivšoj Jugoslaviji, kompleks je mogao da izdrži nuklearni udar od 20 kilotona (nekoliko puta jači od onog koji je zadesio Hirošimu).

"Kamuflirano" neuglednim ulaznim objektima, u utrobi jednog brda u podnožju planine Prenj, sklonište je ukopano do dubine od 280 m (vert.) i oko 200 m (horiz.). Prostire se na oko 25.000 m2, od čega oko 6000 m2 čini stambeni prostor organizovan u 12 blokova. Ovde se nalazi više od stotinu prostorija – od Titove spavaće sobe do konferencijskih sala za državno rukovodstvo. Izgradnja kompleksa pod tajnim nazivom "Istambul" trajala je punih 26 godina (od maja 1953. do septembra 1979) i na nju je utrošeno 4,6 milijardi američkih dolara. Ovo je bila treća po redu najskuplja investicija u SFRJ, nakon podzemnog vojnog aerodroma Željava u Bihaću (8,5 milijardi dolara) i splitske vojne luke Lora (5 milijardi dolara). Inače, podzemni objekti građeni su i u drugim republikama SFRJ: Hrvatskoj (pet), Sloveniji (tri), Srbiji (sedam), Crnoj Gori (tri) i Makedoniji (dva).

Radovi na kompleksu izvođeni su u najvećoj tajnosti. Oni koji su učestvovali u građevinskim radovima nisu odavali na čemu rade ni članovima svojih porodica. Tek 1992, tokom ratnog povlačenja JNA, građani Konjica saznali su za sklonište. Za vreme ratnih dejstava u BiH pretila mu je opasnost od miniranja, ali je kompleks ipak preživeo u gotovo netaknutom stanju. Sa svim karakteristikama "promašene investicije", danas je u nadležnosti Ministarstva odbrane i Oružanih snaga Bosne i Hercegovine i otvoren za javnost uz najavu i posebnu dozvolu. Tokom 2010. objekat je obišlo oko 10.000 posetilaca. Bunker se može posetiti i "virtuelno", na adresi www.ark-d0.info.

ANDERGRAUND: Inicijativa za "oživljavanje" objekta D-0 ARK koji se nalazi na listi "neperspektivnih vojnih objekata" potekla je od Jasminke Džumhur, saradnice Opštine Konjic za kulturno-istorijsko nasleđe. Njenu ideju s velikim entuzijazmom prihvatila je grupa umetnika i kulturnih poslenika iz Sarajeva, s Jusufom Hadžifejzovićem i Edom Hozićem na čelu. Ovaj tim (u kome su se nalazili i Radoslav Tadić, Edin Numankadić, Ninoslav Verber, Enver Hadžiomerović i dr.) stajao je iza ‘poslednjih jugoslovenskih izložbi’ Jugoslovenska dokumenta 1987. i 1989, kao i formiranja Muzeja savremene umetnosti Ars Aevi u Sarajevu, čija je izuzetna kolekcija nastala kao manifestacija solidarnosti vrhunskih svetskih umetnika i muzejskih institucija s građanima Sarajeva tokom rata u BiH. Ova kolekcija danas se nalazi u drugoj vrsti bunkera, jer još uvek nema dovoljno sredstava za njenu adekvatnu javnu prezentaciju. Bijenale savremene umjetnosti "Time Machine" tako je nastalo kao odgovor na potrebu formiranja relevantne internacionalne manifestacije posvećene vizuelnoj umetnosti u BiH, ali i na potrebu lokalne zajednice da ovaj jedinstveni prostor inkorporira u postojeću kulturno-turističku ponudu Konjica (reka Neretva, Jablaničko i Boračko jezero, planine Bjelašnica, Prenj i Treskavica, kanjon Rakitnice, nekropole i stećci, Stara kamena ćuprija…).

Naišavši na razumevanje Ministarstva odbrane i Oružanih snaga BiH, organizatori Bijenala od 2009. godine rade na "terenu" i sklapaju savezništva s institucijama koje su podržavale projekat. Kao produkcioni partneri u organizaciju Bijenala uključili su se Centar za kulturnu dekontaminaciju iz Beograda i SCCA (Centar za savremenu umetnost) iz Ljubljane. Šesnaestog februara 2011. ministri kulture Bosne i Hercegovine, Republike Srbije i Crne Gore potpisali su Deklaraciju o podršci Bijenalu savremene umjetnosti D-0 Ark Underground.

Promovišući "međukantonalnu" razmenu u oblasti kulture, Bijenale je uspostavio saradnju i s Muzejom savremene umjetnosti Republike Srpske (Banja Luka), OKC "Abrašević" (Mostar), Centrom za savremenu umjetnost (SCCA) i Galerijom Collegium artisticum iz Sarajeva. U evropsku promociju projekta uključile su se zemlje Višegradskog fonda (Slovačka, Češka, Mađarska, Poljska) i Republika Turska: u kulturnim centrima ovih zemalja širom Evrope postavljeni su info-punktovi Bijenala.

Na lokalnom nivou, kao projekat koji nije "značajan isključivo za akademsku publiku nego, pre svega, za publiku uopšte" i kao rezultat entuzijazma malobrojnog tima saradnika, Bijenale se u znatnoj meri oslonio na pomoć Udruženja "Volonteri i prijatelji Konjica". Grupi od 53 mlada aktivista i volontera povereno je "puno učešće i doprinos ispred lokalne zajednice" u organizaciji izložbe i pratećih programa.

KOEGZISTENCIJA: Kako nas podsećaju i selektori Bijenala (Branislav Dimitrijević iz Srbije i Petar Ćuković iz Crne Gore), država kojoj možemo zahvaliti postojanje ovog kurioziteta "nestala je u jednom ‘običnom’, konvencionalnom ratu: puške i noževi okončali su jugoslovensku zajednicu, a ne rakete s nuklearnim glavama". Sâm bunker predstavlja "vremensku mašinu" koja nam omogućava putovanje u prošlost koliko i u budućnost – naime, ona je sada oruđe za istraživanje i savremenu interpretaciju sfera uticaja, ravnoteže sila, politike straha i "sigurnog međusobnog uništenja".

Na izložbi učestvuje preko četrdeset umetnika i umetničkih kolektiva (Blue Noses, Bunker Research Group, Museum of American Art, Grupa Spomenik, Sz.Berlin, Škart…). Među njima su renomirani umetnici iz Bosne i Hercegovine (Šejla Kamerić, Maja Bajević, Alma Suljević, Nebojša Šerić Šoba, Braco Dimitrijević), zemalja bivše SFRJ (Dragoljub Raša Todosijević, Milija Pavićević, Marko Peljhan, Marko Lulić, Igor Grubić i Lana Čmajčanin, Tina Gverović i Siniša Ilić, Ivan Petrović, Erzen Shkololli…), Evrope (Hüseyin Bahri Alptekin, Allard van der Hoek, Karsten Konrad, Tim Etchells, Villu Jaanisoo, Wolfgang Thaler, Pravdoliub Ivanov, Römer + Römer) i drugih zemalja (Jim Finn, Lisi Raskin, Basim Magdy…).

Naslov ovogodišnje izložbe "No Network" potiče od jednostavne opaske jednog od učesnika: dok se nalazite u bunkeru mobilni telefoni nemaju mrežu: dok ste unutra, vaša komunikacija sa spoljnim svetom je prekinuta. Insistirajući na psihološkoj klimi "predapokaliptičnosti" kustos Branislav Dimitrijević pred umetnike postavlja izazov da istražuju savremene implikacije ovakvog "međuprostora između života i smrti" koje mogu da pokrenu relevantna pitanja o budućnosti čitave planete. Okosnicu izložbe čine site-specific intervencije u prostoru atomskog skloništa (objekti, instalacije, zvučni radovi itd.). Kao što uviđa i Dimitrijević, "radovi ne mogu da se takmiče s prostorom, ali mogu da s njim ‘aktivno koegzistiraju’" (izraz preuzet iz hladnoratovske terminologije).

U skladu s kustoskim konceptom, ovogodišnji Bijenale ne bavi se isključivo događajima koji pripadaju periodu u kojem je građeno atomsko sklonište u Konjicu, niti se njegov program odvija isključivo za vreme trajanja izložbe. U periodu decembar 2010. – septembar 2011. u Sarajevu, Konjicu, Mostaru, Beogradu i Banja Luci, kao svojevrsna kontekstualizacija izložbe odvija se program "Hladni rat – prošlost, sadašnjost, budućnost". Do sada su realizovana dva tematska seminara (Hladni rat 1– Država i Hladni rat 2 – Društvo). U pripremi je treći seminar (Hladni rat 3 – Pojedinac) koji će se odvijati krajem septembra (u vreme zatvaranja Bijenala), fokusiran na pitanje ljudskih prava u hladnoratovskim prilikama. U ovim seminarima više od 70 istoričara i stručnjaka različitih profila bavi se analizom nasleđa Hladnog rata, nastojeći da uspostavi okvire za tumačenje njegovih političkih koncepata, ali i društvenih i kulturnih uticaja na svakodnevni život. Cilj ovog programa nije samo refleksija istorijskih i teorijskih pitanja podstaknutih Hladnim ratom u njegovom istorijskom okviru, već i "razumevanje gramatike sadašnjih i budućih tenzija u politici, društvu i kulturi".

Budućnost Bijenala savremene umjetnosti u Konjicu je neizvesna, ali izvesno podložna tenzijama na različitim nivoima. Umetnički radovi proizvedeni u ARK-u ostaju u vlasništvu Bijenala. Pitanje da li će oni postati deo neke buduće kolekcije i stalne postavke "muzeja u bunkeru" za sada, međutim, ostaje otvoreno.

Irena Šentevska