Igre na sreću:
Siromašni rasipnici u potrazi za bogatstvom

Koliko država nedeljno zarađuje od igrača lutrije, sportske prognoze i televizijskih kvizova, kakva je zakonska regulativa i šta su sve posledice ovih igara

U državi u kojoj većina stanovništva jedva sastavlja kraj s krajem i u kojoj ima gotovo milion nezaposlenih – san je dobiti na lutriji, a država taj san svakodnevno propagira. Bogatu lutrijsku sedmicu ponedeljkom najavljuje Bingo, utorkom i petkom nastavlja Loto, a svakodnevno upotpunjuju Toto sportska prognoza, "greb-greb" srećke i mnogobrojni televizijski kvizovi. Sve skupa samo u toku jedne sedmice potencijalni dobitak od igara Državne lutrije i televizijskih kvizova iznosi oko 75 miliona dinara (bez "greb-greb" srećki), a građani naše zemlje samo su na Bingo i Loto protekle nedelje uplatili oko 45 miliona. Snovi se, međutim, retko ostvaruju, a na sigurnom dobitku je samo državni budžet koji je, prema zvaničnim podacima Uprave za igre na sreću, protekle godine oporezivanjem potencijalne "sreće" zaradio 4,7 milijardi dinara. "Imao sam pravi haos u glavi, osećaj potpaljen adrenalinom koji nikome ne bih poželeo. Noću dugo ne mogu da zaspim, sanjam brojeve, dobitke, imam košmare. Ujutru se budim pod pritiskom, razmišljam gde da pronađem novac, kako da vratim dugove – i tako iz dana u dan", priseća se dvadesettrogodišnji A.J. iz Beograda, koji je na igrama na sreću u periodu od novembra prošle do aprila ove godine izgubio između 15.000 i 20.000 evra. "Sve počinje kao zabava, kao posledica viška slobodnog vremena, kao jedna sasvim bezazlena igra. Iz sedmice u sedmicu to postaje sve ozbiljnije. Tako sam na početku igrao na sitno, vremenom prešao na sisteme, da bi u poslednjem periodu na Loto uplaćivao između 50.000 i 100.000 dinara po kolu", nastavlja A.J., koji se već dva meseca nalazi na programu odvikavanja od klađenja u SOS centru. Najčešće je igrao sisteme, odnosno birao 10 brojeva koje je uplaćivao u svim mogućim kombinacijama. Trudio se da odlazi na "skrivena" uplatna mesta, a radnicima, kako kaže, nikada nije bilo čudno to što je nekada i po 100.000 dinara uplaćivao odjednom. Kada su roditelji uvideli da im ušteđevina nestaje, okrenuo se zelenašima, od kojih je u dva navrata pozajmio ukupno 10.000 evra. Ovo, međutim, nije usamljen slučaj. U toku cele protekle godine SOS centar je primio 852 poziva, a samo do kraja aprila ove već 912, što ukazuje da broj onih kojima je potrebna stručna pomoć drastično raste. Još problematičniji je podatak da je među patološkim kockarima sve veći broj mladih, kao i da se savetovalištima po pravilu javljaju tek kada počnu da pozajmljuju velike svote novca od zelenaša, ugrožavajući egzistenciju čitave porodice. Inače, prosečan zavisnik počinje upravo sa klasičnim igrama na sreću, nastavlja klađenjem u sportskim kladionicama, a završava na pokeru i ruletu.

Iako se igre na sreću koje priređuje Državna lutrija smatraju "lakim", za razliku od sportskih kladionica ili kazina, zabluda je da su one po pravilu i manje opasne, naročito ukoliko se propagiraju na sve moguće načine, kao što je trenutno slučaj u našoj zemlji. Tako se na domaćim televizijama sa nacionalnom frekvencijom svakodnevno reklamiraju najpopularnije igre, priređuju se specijalne emisije, smišljaju "nove mogućnosti", bez ijednog upozorenja o štetnosti kockanja. Štaviše, propagiranje ovih igara zastupljeno je do te mere da se na drastičan način krši i sam Zakon o igrama na sreću, po kome Državna lutrija Srbije najviše dva puta nedeljno može da organizuje izvlačenje dobitaka u televizijskom prenosu, dok se u ovom trenutku samo Bingo i Loto emituju tri puta nedeljno. Iako ovakva situacija nije novost, niko od nadležnih već duže vreme ne čini ništa po ovom pitanju. Stoga ne čudi što uprkos sve težoj ekonomskoj situaciji u zemlji zarada od igara na sreću ne izostaje, a broj onih koji imaju problema sa kockom konstantno raste. "Kada je zemlja siromašna, a ogroman broj stanovništva bez posla, svi po automatizmu traže neko lako rešenje. Ako se u takvoj situaciji kroz medije razne igre na sreću konstantno nameću upravo kao rešenje, kao put do stana, automobila, letovanja – onda se kockanje propagira kao poželjan model ponašanja. Igre poput Lotoa i Binga smatraju se društveno prihvatljivim, igra ih veliki broj ljudi i niko u tome ne vidi problem. Međutim, upravo su te igre generator problema, prva karika u lancu koji dovodi do zavisnosti", kaže za "Vreme" Jelena Manojlović, psiholog SOS centra.

DRUŠTVENA ODGOVORNOST: Mada su iz Državne lutrije više puta isticali da je posebna pažnja posvećena upravo društveno odgovornom poslovanju, ostaje nejasno kako se zakonom ni jedan jedini procenat prihoda ostvarenih od igara na sreću ne odvaja za prevenciju i pomoć patološkim kockarima. "Mi smo zahvaljujući Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja došli do podataka da su sredstvima ostvarenim od igara na sreću finansirana određena udruženja pčelara ili neki manji košarkaški klubovi i ne dovodim u pitanje da li su oni zaslužili ta sredstva, verujem da jesu, ali se pitam gde su tu ljudi koji su ostavili taj novac, koji su stradali zbog kockanja? Kod nas ne postoji lista prioriteta kao u drugim zemljama, ne postoji zakonom utvrđen procenat koji se odvaja za prevenciju i pomoć patološkim kockarima, tako da je društvena odgovornost u tom pogledu na minimalnom nivou, ako je uopšte ima", smatra Dejan Stanković, direktor fonda za prevenciju patološkog kockanja "Herc". I Jelena Manojlović takođe ukazuje na ovaj problem, naglašavajući da se ne postavlja pitanje da li bi igre na sreću trebalo da postoje, već da moramo biti svesni posledica koje propagiranje ovakvih igara može da proizvede. "O odgovornosti naše države dovoljno svedoči podatak da je sa SOS centrom, koji se nalazi u Beogradu, kontaktirala uprava za igre na sreću Republike Srpske, Crne Gore i Hrvatske, a da to domaća uprava još uvek nije učinila", kaže Jelena Manojlović. Zanimljivo je i to što je, primera radi, maloletnicima zabranjeno klađenje u sportskim kladionicama i kazinu, dok je u slučaju igara koje organizuje Državna lutrija naznačeno samo da se preporučuju starijima od 18 godina, ali striktne zabrane za maloletnike nema. Ako se to donekle može razumeti u slučaju igara poput Binga i Lotoa, postavlja se pitanje zašto maloletnicima nije zabranjeno klađenje na Toto sportskoj prognozi koju organizuje Državna lutrija, ako je to već učinjeno u slučaju sportskih kladionica? Koordinator Udruženja priređivača igara na sreću, Zoran Milošević, naglašava da je evropska praksa sasvim drugačija. "Regulativa koja se odnosi na takozvane lake igre ne sreću je čak stroža, jer maloletnici mnogo lakše dolaze do tih igara. Ako se zaista vodi računa o prevenciji, onda se to čini već na samom startu, jer je dobro poznato da su koreni zavisnosti upravo u tim lutrijskim i ‘greb-greb’ igrama", objašnjava Zoran Milošević.

LOŠA REGULATIVA: I dok s jedne strane država čini sve da ostvari što veću dobit od igara na sreću koje sama priređuje, s druge strane zbog loše regulative koja se odnosi na privatne priređivače gubi ogromne svote novca. Samo se na onlajn igrama milioni evra na godišnjem nivou sliju u strane kompanije mimo zakona, a državni budžet ne naplati ni jedan jedini dinar na osnovu poreza, jer po zakonu klađenje u stranim kladionicama nije dozvoljeno. Međutim, poreski sistem ipak predstavlja najslabiju kariku. Već dugo predlagan model Velike Britanije, koji podrazumeva oporezivanje dobiti koju privatni priređivači ostvare niko ozbiljno ne razmatra, već se i dalje oporezuje celokupna uplata, a o efektima takve politike svedoči pad vrednosti domaćeg tržišta za oko 30 odsto, ali i sve veći broj ilegalnih kladionica. Čak je i većina zemalja u regionu shvatila značaj ovog modela, pa se oporezivanje dobiti već primenjuje u Crnoj Gori, Makedoniji i Republici Srpskoj. I dok u Upravi za igre na sreću navode da važeći zakon nema adekvatno rešenje za daljinsku kontrolu prometa kladionica i automata zbog čega je trenutni poreski sistem jedino rešenje, u Udruženju priređivača igara na sreću tvrde da ne postoji volja i zainteresovanost da se prihvati model koji odlično funkcioniše širom Evrope i koji je u interesu i države i privatnih priređivača.

"Tehnički preduslovi za prelazak na novi model oporezivanja ne postoje, tako da su troškovi ravni nuli. Da bi država obezbedila svoje prihode, mi smo predlagali da svako uplatno mesto plaća fiksni deo i pet odsto ukupne dobiti, ali su oni to usvojili samo za aparate, dok se kladionice i dalje oporezuju po starom modelu", kaže za "Vreme" Zoran Puhač, koordinator UPIS-a. On ističe da zbog takve poreske politike srpska industrija igara na sreću nikada nije bila u težoj situaciji nego danas, iako je jedna od najrazvijenijih u Evropi i lider u regionu.

O slabostima trenutnog sistema svedoči i nedavno hapšenje pet inspektora Uprave za igre na sreću tokom akcije "Amfiteatar", koji se sumnjiče za primanje mita od vlasnika pojedinih kladionica koji su određene igre na sreću organizovali nezakonito. Kladionice su na taj način izbegavale plaćanje poreza i državni budžet oštetile za nekoliko miliona evra. Ako se tome doda i gubitak na internetu, koji se takođe meri u milionima evra, ali i sve veći broj ilegalnih kladionica, stiče su utisak da bi država mnogo veću korist imala od dobre regulative i njenog poštovanja, nego od povlastica i konstantnog propagiranja igara Državne lutrije. U svakom slučaju, kladioničarska manija se nastavlja po receptu koji je i do sada postojao, a u kome su građani samo siromašni rasipnici u poteri za srećom, a država, uprkos svim propustima, jedina na dobitku.

Marko Nedeljković