Sto godina od rođenja Milovana Đilasa (1911–1995):
Jedini Titov disident

Revolucionari i konvertiti, mučitelji i mučeni, prošlost i sadašnjost sažeti u jednom opusu

Obeležava se stota godišnjica rođenja Milovana Đilasa (12. juna 1911), našeg najpoznatijeg stranog pisca, kako je za njega rekao Matija Bećković, s kojim je Đido bio u takvom prijateljstvu da je pred kraj života odredio da se uz njegovog sina Aleksu brine o njegovoj sahrani i u rodnom mestu Podbišću blizu Mojkovca.

Milovan je umro 20. aprila 1995. i, opevan sa četiri sveštenika, sahranjen je u grobnici svojih roditelja, pored njega, kasnije je sahranjena njegova supruga Štefica i žena koja je više godina pomagala u kući Đilasovih, koja je jednom, čuvši razgovor o sahrani, rekla da ona nema nikoga i ne zna ko će je sahraniti, pa su Milovan i Štefica zastali, pogledali se, i Milovan joj je ponudio da bude sahranjena u grobnici sa njima.

Kažu da i prijateljstvo četničkog sina, pesnika Matije Bećkovića i komunističkog revolucionara, disidenta i pisca Milovana Đilasa simbolizuje duboke ponore koje je Đilas svojim životom prekoračavao. Matija, čuvši u čaršiji da se sprema novo hapšenje 5. jula 1980. napisao je Đilasu pismo: "Dragi moj Đido, bojim se da nailaze one subote kada nećete moći dolaziti kod mene... Niko ne veruje da ste bili na robiji onoliko koliko ste bili. A bili ste samo kod svojih drugova – devet godina, a za veći broj ne zna ni naša narodna poezija... Ako ni Vaš sin – koji je kao dete 126 puta posetio oca u tamnici ne bude više mogao ni da Vas posećuje – možda ću moći ja. A znam da već postoji neki dečak u čijoj ćete duši iskrsnuti i sada kao što ste nekad iskrsli u mojoj. Blago Vama, a teško nama i Vašim sudijama." Mora da su plakali i Milovan kad je čitao ("A mislio sam da raskida prijateljstvo"), i Matija kad je pisao.

Đilas je bio predratni mladi književnik, komunistički ilegalac, robijaš, član Politbiroa KPJ, jedan od najbližih Titovih saradnika, oštar kao sablja i tokom rata i neposredno posle rata, general, ministar, šef Agitpropa i predsednik savezne skupštine.

Na Sedmom kongresu Saveza komunista Jugoslavije, održanom od 22. do 26. aprila 1958. u Ljubljani, Tito Đilasa naziva luđakom, izdajnikom, renegatom, čovekom koji pljuje na dostignuća revolucije.

U Sovjetskom Savezu i zemljama Istočne Evrope Đilas je dobijao nazive "kralj antikomunizma", "potpaljivač Hladnog rata", i "marioneta u rukama američkih imperijalista".

On je tačno dijagnosticirao da komunizam u sebi nosi klicu sopstvene propasti, a do samorazaranja komunizma došlo je mnogo pre nego što je predvideo – krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina dvadesetog veka, četiri decenije posle smrti Staljina – koga je Đilas, kad je bio staljinista, opisao kao revolucionara većeg od sunca, a posle, 1962, u Razgovorima sa Staljinom kao čoveka čija savest nije opterećena ničim, uprkos milionima koji su uništeni u njegovo ime i po njegovoj naredbi i hiljadama njegovih saradnika koje je ubio kao izdajnike zato što su posumnjali da vodi zemlju i ljude u sreću, jednakost i slobodu.

Đilas je bio najzapaženiji ideolog u jugoslovenskom sukobu sa Kominformom, čiji je inače suosnivač bio i u kome je pre sukoba učestvovao u osudi skretanja italijanskih i francuskih komunista. Šesti kongres KP – SKJ održan u Zagrebu od 2. do 7. novembra 1952. bio je rekapitulacija tog antistaljinističkog kursa. "Ništa nije toliko sveto da ne može biti promenjeno!", piše u tada usvojenom programu SKJ. Prihvaćene su Đilasove ideje o neophodnosti diskusije i borbe mišljenja, o tome da svi članovi partije treba da imaju pravo da slobodno raspravljaju javno o stavovima drugih članova partije, čak i ako imaju najviše funkcije. U diskusiji Đilas se između ostalog založio da se ne sme zabranjivati ljudima različitih shvatanja, čak ni "reakcionarnih i antimaterijalističkih", da objavljuju svoje radove, i da se treba boriti pre svega "političkim i idejnim argumentima", a ne policijskim i sudskim progonima.

PROCES I ANATOMIJA: Već juna 1953, na Drugom plenumu CK, održanom u Titovoj rezidenciji na Brionima, taj kurs se dovodi u pitanje, ali Đilas pokušava da ga održi i razvije. U "Borbi" od 11. oktobra 1953. do 7. januara 1954. on objavljuje seriju članaka u kojima kritikuje partijsku birokratiju.

Članci su izazvali veliko interesovanje, tiraž "Borbe" skočio je na tri stotine hiljada primeraka, a u redakciju je stiglo oko trideset hiljada pisama podrške.

Đilas je januara 1953. bio pokretač i antidogmatskog mesečnika "Nova misao", u čijem su redakcijskom kolegijumu bili Dobrica Ćosić, Miroslav Krleža, Skender Kulenović, Oskar Davičo, Mihajlo Lalić... U poslednjem broju "Nove misli", koji nosi broj I za 1954, uz odlomak iz Andrićeve Proklete avlije i tekstove Anice Savić–Rebac, Borislava Mihajlovića Mihiza, Milana Bogdanovića, Boga Grafenauera, objavljena je Đilasova Anatomija jednog morala, u kojoj je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izložene izrugivanju žena ostalih partijskih funkcionera (vidi odlomke Anatomije jednog morala).

Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa 7. januara 1954. godine, "Borba" je objavila saopštenje Izvršnog komiteta CK SKJ da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima SKJ, a već za 16. i 17. januar 1954. sazvan je Treći (vanredni) plenum CK SKJ (slučaj Milovana Đilasa). Đilas je o plenumu obavešten na dan zasedanja – došao je pešice sa suprugom Šteficom s jedne i Dedijerom s druge strane, a u konferencijskoj sali niko mu nije pokazao mesto. Pre toga plenumi su držani kod Tita u Belom dvoru, sada u zgradi Centralnog komiteta uz radio-prenos.

Protiv Đilasa govori 39 od 106 članova CK. Tito ga je optužio za "revizionizam", pa onda oni teški tone vlasti Kardelj, pa Stambolić, Pucar, Marinko, Blažo Jovanović, Maslarić, pa onda, kaže Đilas, partijski slabići kao Čolaković, pa patetično samokritični Vukmanović, Dapčević, Vlahović, Crvenkovski, "čak i Pijade – da, takođe, Pijade, koji je do samog plenuma slatko oblizivao usne nad mojim člancima".

Brani ga samo Vladimir Dedijer od čijeg govora je ostala upamćena rečenica: "Koji od ovih četiri prsta da odsečem? Đido, Leka, Moša, Bevc..." Po anegdotama, Moša dobacuje: "Sva četiri, budalo!" Đilas se prvog dana branio, a drugog dana se ponašao pokajnički. Kasnije je pisao da se uzalud potajno nadao da ga CK neće isključiti iz partije, možda ni iz plenuma. Kaže da je to bio staljinistički proces čist i prost, beskrvan možda, ali zato ne manje staljinistički u svakoj drugoj dimenziji – intelektualnoj, moralnoj i političkoj.

Po slobodnoj volji istupio je iz partije 19. aprila.

Đilas u Usponu i padu opisuje poslednji razgovor s Titom, Kardeljem i Rankovićem u Belom dvoru. Kad je seo, zatražio je kafu, žaleći se da nije spavao, Tito je ustao da naruči kafu, pa, prostrelivši ga pogledom, dobacio: "Nismo spavali ni mi."

Đilas je počeo nešto da filozofira o tome da je Tito mnogo toga stvorio što brani, a da on, Đilas, počinje nešto što mora da brani. Drug Đido kaže da je njegova jedina namera da unapredi socijalizam.

Tito, međutim, opominje da je reakcija još jaka i da kritičari svih vrsta jedva čekaju da napadnu.

Pominje Sokrata iz satire Branka Ćopića, u kojoj su glasači izabrali psa koga zovu Sokrat, naivno uvereni da je on dobio mandat "odozgo". Na Đilasovo objašnjenje da je ipak reč o nevinoj šali Kardelj kaže da je nekoliko dana ranije na sahrani nekog političara starog režima prisustvovalo nekoliko stotina građana!

Jedini komentar Rankovića, koji je sedeo u sumornoj tišini, bio je da Đilas mora sam da sredi to sa ostavkom na mesto predsednika Narodne skupštine da ne izgleda da je to iznuđeno pritiskom, a Tito kaže samo: "Što mora biti, mora biti!"

Đilasa opominje da njegov slučaj ima najveće inostrane reperkusije još od konfrontacije sa SSSR. Ovaj veli da nije čitao izveštaje Tanjuga, pošto mu ih više ne šalju. Tito mu preporučuje da ide u Tanjug da se sam uveri, što će ovaj kasnije istog dana i učiniti – biće istovremeno impresioniran i ohrabren, ali i zabrinut zbog toga što zapadna kapitalistička propaganda toliko navija za njega.

Na rastanku iz Titovog pogleda izbija mržnja i osvetoljubivost.

Kad se vratio kući, Đilas potpisuje ostavku, s gorčinom. Vozaču Tomi kaže da odveze kola u Beli dvor, a imao je dvoja – "mercedes" i "džip", za udaljenija mesta. Dva dana kasnije, Đilasov telohranitelj Luka Leskošek dolazi po kofer, koji se duži uz "mercedes", a na kome su bili izgravirani Đilasovi inicijali...

TRAG RUKOPISA: Nije zaćutao, što je u to vreme očekivano od "grešnika". Zbog intervjua "Njujork tajmsu" u kome je kritikovao političko stanje u Jugoslaviji i istakao potrebu postojanja opozicione partije kao činioca demokratizacije, Đilas je 24. januara 1955. osuđen na kaznu zatvora od osamnaest meseci, uslovno na tri godine.

Ponovo je uhapšen 19. novembra 1956. i već 12. decembra, po članu 118, stav 1, Krivičnog zakona o "neprijateljskoj propagandi" osuđen na tri godine strogog zatvora – zbog kritike jugoslovenskog stava neutralnosti kao faktičke podrške sovjetskoj vojnoj intervenciji kojom je ugušena revolucija u Mađarskoj.

Dok je bio u Kazneno-popravnom domu u Sremskoj Mitrovici kao kažnjenik broj 6880 (koji će 28. aprila 1958. biti promenjen u broj 1732), objavljena je u SAD njegova Nova klasa. Uprava kaznionice se uzrujala, jer je u stranoj štampi bilo objavljeno da je knjigu proturio iz zatvora i već sutradan ga je obišao neki udbovac Marković, koga je umirio rekavši da će potvrditi i na sudu da je rukopis upućen u inostranstvo, dok je on bio na slobodi.

Na suđenje su ga odvezli rano ujutro 4. oktobra 1957. sporednim putevima, kroz kukuruzište u Okružni sud u Sremskoj Mitrovici gde je 5. oktobra osuđen na sedam godina zatvora – u zbiru s ranijom kaznom, na devet godina.

Za Novu klasu dobio je francusku nagradu "Prix de la Liberte" za 1958. godinu.

Leta 1958. godine ukinut mu je ćelijski režim i u njegovo prizemlje dovedeno je oko trideset zatvorenika sa kojima su funkcioneri Udbe razgovarali pojedinačno upozorivši ih da se prema njemu odnose pristojno, ali i da saopštavaju šta kaže ili šta čini...

MOLBA S DOPUNOM: Krajem zime 1960. godine dobio je napad slepog creva i odvezli su ga u bolnicu. Sa njim u sobi je spavao, kao "pacijent", neki Raka, pomoćnik šefa kaznionske Udbe.

Zamenik komandira straže ga je nagovarao da piše "drugovima gore" da ga puste iz zatvora. Napisao je pismo Kardelju, ali su mu posle nekoliko dana rekli da nije trebalo pisati Kardelju, pošto on nije za to nadležan, pa je napisao pismo Rankoviću. U decembru je došao Vojin Lukić iz SUP-a Srbije, navodio ga na razgovor, ali je otišao jer je Đilas bio uzdržan.

Posle toga, došao je Slobodan Penezić Krcun, predsednik vlade Srbije. Kada mu je Đilas prebacio da je potpisao i davanje i ukidanje njegove penzije, on je odvratio: "Nego šta! Ti bi hteo i penziju i slobodan neprijateljski rad!"

Podneo mu je da potpiše već otkucanu molbu, sastavljenu vešto iz delova pisama Kardelju i Rankoviću. Sadržala je i obećanje da Đilas neće ubuduće štampati Novu klasu. Potpisao je molbu, ali kada su mi kasnije u ćeliji dali kopiju molbe, na početku je bila rečenica koje se nije sećao, a na koju ne bi pristao: "Imajući u vidu da su sama praksa i naš celokupni posleratni razvitak, kako u unutrašnjoj tako i spoljnoj politici, opovrgli sve ono čime sam izazvao otvaranje krivičnog postupka i izricanje sudske presude nada mnom, očekujem da će Savezno izvršno veće pozitivno rešiti moj izlazak iz zatvora."

Nekoliko dana posle Krcunovog dolaska, 20. januara 1961. godine, oslobođen je uslovno. Po povratku u Beograd, u septembru ili oktobru 1961. godine, pozvao ga je Vojin Lukić da bi ga opomenuo da od njegovih susretanja sa stranim novinarima "može lako da se oformi krivično delo", pošto su ti strani novinari agenti obaveštajnih službi. Preti: "Mi ćemo uz druge mere objaviti i vašu molbu za pomilovanje. Vi se u njoj odričete i kajete...!"

STARA TAJNA: Krajem februara u "Njujork tajmsu" kolumnista Sulzberger najavljivao je novu Đilasovu knjigu Razgovori sa Staljinom. Lukić je opet pozvao Đilasa, pa ga molio da mu da tekst knjige. Ovaj se predomišljao i domišljao: oni, šefovi Udbe, u nezgodnoj su situaciji pred Titom, kako to da su prespavali i nisu došli do teksta na vreme, a on i nije u sukobu sa Udbom, ona vrši posao koji joj nalažu Tito i Ranković, on je u sukobu sa Titom... Lukić je uzeo sa stola otkucani tekst i potvrdu da su rukopis primili od Đilasa.

Nekoliko dana posle razgovora sa Lukićem pozvao ga je Slobodan Penezić: "Opet si počeo, malo ti je bilo što si odležao? Ovog puta nećeš se izvući! Povezao si se sa beogradskom reakcijom i stranim špijunima. Ko su ti prijatelji? Veljko Kovačević i Boja Grol, čisti reakcionari! Nisam te zvao da se s tobom natežem! Nego da ti povučeš tu knjigu, inače ti ovog puta ne gine desetak, dvadesetak godina robije. Nije ti dosta što si revizionista, no sad izdaješ i državne tajne. Ono o Albaniji je nezgodno, veoma nezgodno... Sad možeš ići, čuo si šta treba da znaš!"

Dva-tri dana posle razgovora s Penezićem, 7. aprila 1962. godine, u Đilasov stan su došli agenti i sudija. Đilas je 14. maja osuđen na pet godina zatvora zbog odavanja državne tajne iz perioda kada je bio na funkciji, iznete u knjizi Razgovori sa Staljinom. Tajna se odnosila na raspravu s Rusima o ujedinjenju Jugoslavije s Albanijom. Član 320. Krivičnog zakonika po kome je Đilasu suđeno za odavanje službenih tajni uveden je inače 17. marta, dve nedelje pre Đilasovog hapšenja i u svetskoj javnosti podrugljivo je nazivan "Lex Djilas". Ova kazna mu je sabrana s prethodnim kaznama, tako da je konačna osuda bila: kazna zatvora od trinaest godina.

Oslobođen je 31. decembra 1966. bez uslova, osim petogodišnje zabrane da daje bilo kakve izjave ili bilo šta objavljuje, čega se Đilas nije pridržavao. Godine 1967. piše Titu pismo u kome ga, obraćajući mu se za Ti, poziva da razmisli o svojoj ulozi u istoriji s obzirom na krizu koja se rasplamsava (vidi okvir.)

Đilas je zatim davao javnu podršku demokratskim reformama nazvanim "socijalizam s ljudskim likom" i "praško proleće" u Čehoslovačkoj pod vođstvom Aleksandera Dubčeka koje su prekinule države članice Varšavskog ugovora, koje su vojno okupirale Čehoslovačku u avgustu 1968.

FREEDOM HOUSE: Tog avgusta Đilasu daju pasoš i on od 4. do 13. oktobra 1968. boravi u Velikoj Britaniji – objavljuje dva članka u "Tajmsu" i daje TV intervju o sovjetskom imperijalizmu kao opasnosti za Jugoslaviju, drži predavanja, uključujući i jedno na Univerzitetu Oksford. Zatim putuje u SAD, gde je od 16. oktobra do 20. novembra gostujući profesor na "Vudrou Vilson" školi javnih i međunarodnih poslova na univerzitetu Prinston.

Američki "Freedom house" ("Kuća slobode" koju je osnovala Elenora Ruzvelt) 10. novembra 1969. dodeljuje mu Nagradu slobode, koju su ranije dobili Volter Lipman, Vinston Čerčil, Vili Brant, Žan Mone i Pablo Kasals.

Zajedno s Andrejom Saharovim, Aleksandrom Solženjicinom, Eženom Joneskom, Josifom Brodskim i drugima Đilas je 1974. bio jedan od pokretača časopisa "Kontinent", posvećenog književnim, socijalnim, političkim i religijskim temama zemalja Istočne Evrope i Sovjetskog Saveza, koji je izlazio u Zapadnoj Evropi na engleskom, nemačkom, francuskom, ruskom, i još nekim evropskim jezicima.

Posle čehoslovačke krize, Tito je ponovo počeo zbližavanje sa SSSR, Đilasu je oduzet pasoš 3. marta 1970, a zahtevi da mu se ponovo izda biće nekoliko puta odbijeni – dobio ga je tek 19. januara 1987.

U međuvremenu, još jednom su ga hapsili – 20. aprila 1984, zajedno sa dvadeset sedam slušalaca "Slobodnog univerziteta", koji su se godinama bez tajnosti sastajali u privatnim stanovima. Đilas je trebalo da održi predavanje o predratnom stavu KPJ o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji. Stan mu je detaljno pretresen i privremeno mu je oduzeto oko pedeset raznih knjiga i kompleta članaka, kao i neki njegovi rukopisi. Ujutro je pušten kući, ali mu je zaprećeno da mu može biti suđeno. Suđeno je šestorici, a tehničar Radomir Radović, inicijator formiranja nezavisnog radničkog sindikata, nađen je mrtav u vikendici.

Od 1954. do 1988. Đilas nije mogao da objavi u Jugoslaviji nijedan svoj politički ili literarni tekst, pa čak ni prevod engleskog speva iz sedamnaestog veka Izgubljeni raj Džona Miltona. Rešenjem saveznog sekretara za unutrašnje poslove od 3. oktobra 1969. zabranjeno je unošenje i rasturanje u zemlji Đilasovog Nesavršenog društva, štampanog u SAD maja 1969, a 29. juna 1981. bilo je zabranjeno unošenje i rasturanje u Jugoslaviji nemačkog, engleskog, francuskog, švedskog i italijanskog izdanja Đilasove memoarske knjige o Titu.

Časopis "Savremenik" je prihvatio u leto 1972. da objavi njegovu pripovetku "Gubavac", ali je zbog političkih pritisaka morao da odustane. Slično se dogodilo i sa studijom "Njegoš", koju je početkom sedamdesetih godina nudio izdavačkim kućama Prosveta, Obod i Nolit.

Njegove knjige počeli su da štampaju tek u vreme raspada Jugoslavije: Nesavršeno društvo: i dalje od Nove klase u Beogradu izdaje Narodna knjiga 1990, Druženje s Titom Zaslon 1990, Vlast i pobunu Književne novine 1991, Razgovore sa Staljinom Književne novine 1990, Revolucionarni rat Književne novine 1990, Novu klasu Narodna knjiga, 1990...

Desimir Tošić, jedan od vođa omladine Demokratske stranke pre Drugog svetskog rata, po povratku u zemlju biće među retkima koji će ukazivati na zaboravljenog Đilasa.

Na retoričko pitanje treba li da se mirimo s Đilasom, Tošić u jednom tekstu negativno odgovara. "Ne, ne treba da se mirimo s Milovanom Đilasom jer je on sam u svojoj sveobuhvatnosti pomirenje s prošlošću. On je u sebi i u svojim stradanjima sažeo revolucionare i konvertite, mučitelje i mučene, prošlost i sadašnjost." I pored tih reči, u kakofoniji raspada nije se video uticaj tih dela ni na tadašnju vlast ni na tadašnju antikomunističku opoziciju. Onoga koga je nova klasa uvređeno i osvetnički odbacila nije rado prihvatila ni ova najnovija klasa.

A kako li sada stoji stvar s Dedinjem i balerinama? Da li će o tom pitanju ponovo održati plenum? Nama su ga održali...

Milan Milošević