Koncert:
Zlatni kalem

Sting, Beogradska arena, 8. VI 2011.

Imamo sreću da nam poneko od zaista značajnih i vrhunski kvalitetnih svetskih protagonista popularne kulture, kao Sting, poslednjih sezona navraća razmerno često i – ne manje važno – uvek u drugačijem izdanju. Za pet god. u Srbiji je uživo gostovao sa svojim ogoljenim rokerskim kvartetom na Petrovaradinu, s trijumfalno obnovljenim triom Police na ušću Save u Dunav, u kamernom duetu s lautistom Edinom Karamazovim na ušću Save u Centar, i prošle nedelje u simfonizovanom ruhu u Beogradskoj areni. Svaki od tih koncerata bio je odlično posećen u svom prostoru, pa se tako i u Arenu ovom prilikom slilo preko 10.000 ljudi, s ulaznicama po 3300-6500 d, a prvi put pojavila se i ‘ekskluzivna kategorija’ koja za 17.500 između ostalog uključuje i prigodne poklončiće (mada ne i noć sa zvezdom večeri na pr.).

G.S. Sting već više od decenije nije na svom kreativnom vrhuncu, ili bar nije u stvaralačkom naponu kao u najboljim danima, i to je sasvim OK – posebno dok nove materijale objavljuje ređe, ali bez urušavanja kvaliteta. No, ono što Stinga (r. ‘51) drži iznad većine rok-zvezda njegovih godina i statusa, tj. iznad njihovih prostih recikliranja sopstvenih uspeha, jesu opšta kultura i stil, primenjeni u uzgrednim, hobističkim projektima čiji se niz postepeno pretvorio u glavni tok karijere nekadašnjeg nastavnika engleskog jezika i poluprofesionalnog džez-kontrabasiste iz Njukasla.

Stingov ‘ulaz’ u tzv. klasičnu (pravilno: umetničku) muziku za širu publiku postao je očit njegovom ulogom u Peći i vuku Prokofjeva (‘91. pod palicom Klaudija Abada), a do sada obuhvata i ‘radove na’ Stravinskom, Šumanu, i naravno, najveći uspeh u tom rukav(c)u delatnosti, CD Songs From The Labyrinth (2006, Deutsche Grammophon) s Karamazovim. Ovo

tumačenje trubadurskih tačaka kasnog XVI veka i elizabetanske ere donelo im je takav plasman na odgovarajućim top-listama i festivalima (kod nas, Guitar Art 2009) da nije čudo što je Sting zanemario obećavajuću glumačku/filmsku karijeru i posvetio se ‘klasici’. Usledili su 2009. šmekerski CD If On A Winter’s Night i DVD A Winter’s Night...Live from Durham Cathedral, tematski/zimski (ne nužno Božićni) opusi standardno britanskih formi/vrednosti među koje je Sting skromno utkao i neke sopstvene radove, tek da bude zaista i Englishman in England.

No, na dugom putu od radnoklasnog odrastanja kraj reke Tajn do gospodske kupovine lepote u Toskani, normalno ima i stranputica. Pa je i Sting uradio nešto bregovićevski cinično, tj. samo zato jer mu se može i jer to donosi pare. Dok naš najveći nosilac belog odela (posle J.B. Tita, naravno) metodom dr. Frankenštajna svako malo istu šačicu svojih numera ‘presvlači’ u svakojake etno-odore, s prividom da putuju po svetu i kroz kulture, Gordon Samner zvani Sting ovog puta opredelio se za jednostavno kalemarstvo, odabranim pesmama doslovno prikačivši aranžmane za simfonijski orkestar. Prošlogodišnji studijski album Symphonicities i koncertni CD/DVD Live in Berlin k.g. B. Marsalis (Deutsche Grammophon/Cherry Tree) sa zemljacima Kraljevskim filharmonijskim orkestrom (dirigent Stiven Merkurio, jedan od aranžera) svakako su vrhunski profesionalni, ali svetska turneja s istim partiturama u izvođenju lokalnih simfoničara mnogo je bliža rasprodaji i otkriva sve slabosti tog poduhvata.

Obrazac za profit je prost: zvezda programa putuje s par odabranih saradnika/kosturom benda koji osigurava platformu za ‘aj’mo svi e-joo refrene, većinu repertoara čine hitovi Polica i njegove bogate solo-karijere, i time su zadovoljeni neophodni – mada ne i dovoljni – uslovi. Sting je, srećom, u veoma dobroj pevačkoj (a po svoj prilici i svakoj drugoj) formi, štaviše ova uloga mu je lakša od bilo koje u malim sastavima. Povremeno zasvira i usnu harmoniku (kao u If I Ever Lose My Faith In You), akustičnu (Roxanne) ili električnu (u banalnoj She’s Too Good For Me) gitaru, mada je za 6-žične instrumente zadužen njegov po stažu najstariji saradnik, klasično obrazovani Argentinac Dominik Miler (Dominic Miller, još od albuma Soul Cages ‘91). Kontrabasista Ajra Koulmen (Ira Coleman) najpoznatiji je kao dugogodišnji muzički direktor/vođa trija prvorazredne džez-pevačice Di Di Bridžvoter (Dee Dee Bridgewater), ali kvazioperska prateća pevaljka poslužila je samo za preispoljni kič-duet.

Kad smo kod toga, ‘umetnički’ orkestrirani rok retko je opravdavao taj zahvat, dobacujući uglavnom tek do razblaživanja balada ili pompeznih oblandi za pretenciozne autore. Apsurdno, ali češće su potencijalnu dinamiku i tenzije probranih rokerskih numera prepoznali i preneli neki simfo-orkestri bez mešanja samih tvoraca tih pesama, no kad orkestar/aranžmani nisu prvoklasni – ostaje samo kič-po-definiciji. Tako je Stingova ukupna pratnja u Beogradskoj areni zvučala kao revijalno proširen hard-rok, ono čega smo se u mladosti grozili kao prisile estrade nad ‘pravim buntovnicima’ koji ipak učestvuju na šlagerskim festivalima; današnjim rečnikom, kao zvučna kulisa za Eurosong. Tek poneki aranžman zaista je doprineo, kao za Roxanne ili Lost Without You. U umetničku muziku ne razumem se ništa više nego Mr. Ministar Vee Jay (VJ) u tenis... ili spoljnu politiku, ako ćemo pravo; ali, čuo sam ovde izvikani orkestar Camerata Serbica u rasutom stanju, čak nedovoljno uvežban. Očigledan izbor Russians (zbog citiranja Prokofjeva, još na Stingovom debi-albumu Dream Of The Blue Turtles ‘85) za simfo-tretman pokazao se kao najveći promašaj, prvi sat dokrajčila je nategnuta Next To You, a kad se posle nepotrebne pauze Sting pojavio bez odela, i orkestar se kao opustio pa trapavom dramatizacijom ‘lajao’ na Moon Over Bourbon Street. Bez razmahane (dirigentkinje) Sare Hiks verovatno ne bi bilo ni bolje ni gore.

Drugi, nesrazmerni deo trajao je samo 35 min. pa smo uz manje poznate/ređe izvođene kao Why Should I Cry (Sting objasnio da ju je davno napisao, povodom smrti svog oca) ipak čuli i desetak min. iznuđenog bisa, uključujući gotovo turbo-nakićenu Desert Rose, da bi pravi finiš za ovacije prisutnih obezbedila Message In A Bottle, tj. Sting sam s akustičnom gitarom. Kako ga je ovogodišnji produžetak njegove simfo-turneje besramno sve-za-pare srozao i do gostovanja kod I.I. na Prvoj TV, dobro nije u Areni zavapio Mesečina, bato.

Synchronicity iz ‘83. ostaje najprodavanije izdanje Police/Stinga, Symphonicity nije ni približno dometima koje je potonji imao sa džezom, no nema posebnog razloga da brinemo za njega – tačnije, za ono što bi nam još mogao kreativno pružiti. G. Samner je obrazovan, svestran, razmerno kasno (u svojim poznim dvadesetim) se proslavio, i ostao normalan. Pa nek mu bude i nešto s orkestrom; al’ da se ne ponovi.

Dragan Kremer