1.

Uspomena – Arhitekta Mihajlo Mitrović (1922–2018): Drama građenja (Vreme 1462)

Da je živeo u nekoj bogatijoj, kulturnijoj i otvorenijoj zemlji, on bi dosegao vrhove arhitekture. Ali ovde u Srbiji, gde je uglavnom gradio, često je nailazio na nerazumevanje i otpor
 

2.

O ljudima i prilikama: Beleške pisane čekajući voz koji kasni neograničeno (VREME 1408-1409)

Da bi se govorilo o uzrocima moralnog, istorijskog, društvenog i ekonomskog sloma srpskog naroda, potrebno je uporediti zapažanja, analize, iskustva i upozorenja onih ljudi koji su iz ugla psihologije, antropologije, istorije, sociologije i književnosti slali svoja upozorenja i opomene. Zbog toga su njihova mišljenja bila osnova i nekih mojih zapažanja koja želim da ovom prilikom istaknem. Ubeđen sam i nepokolebljiv u svojim uverenjima da ovom našem stanju mora postojati neki dubok uzrok i da su osnovni uzroci pre svega u nama samima. Zbog toga sam se odlučio da u ovom tekstu ne iznosim samo svoja razmišljanja nego da ih argumentujem i mišljenjima nekih naših istaknutih ljudi, pre svega Jovana Cvijića, Ive Andrića, Slobodana Jovanovića, Jovana Skerlića, Vladimira Dvornikovića i Vladimira Velmara Jankovića
 

3.

In memoriam – Ljuba Popović (1934–2016): Zlatna grana Ljube Popovića (Vreme 1337)

4.

Povodom desetogodišnjice smrti Frana Cetinića (1947–2006): Otmica Evrope (Vreme 1314)

U ružmonovskom smislu, Frano Cetinić je bio čovek anganžmana: učestvovao je u Studentskom pokretu ‘68, bio je svedok događanja oko Korčulanske škole, osnovao je 1989. Jugoslovensko veće evropskog pokreta, štitio pravo anganžmana u svojoj novinarskoj profesiji na Francuskom radiju (RFI), a posebno kao prevodilac Ružmona, Suvarina, Bezansona, Vidal-Nakea, Kastorijadisa, Morisa Žolija..., i kao pisac važne knjige Pozovi NATO radi umorstva, knjige-dnevnika o bombardovanju Srbije povodom koje je trpeo neljudske, nemoralne, neprofesionalne napade, pre svega u Beogradu i Zagrebu, a i u ostalim ludim kućama onog i ovog vremena. Ali uprkos napadima i osporavanjima svim primitivnim i neargumentovanim metodama, on se dosledno držao onoga što je od gorepomenutih mislioca saznao: da se čovek uvek mora braniti osnovnim pravilom da je "istodobno slobodna i odgovorna osoba, ne samo kolektivizirani pojedinac"
 

5.

Pisci o umetnicima – O Mariji Dragojlović: Ruža slikarstva (Vreme 1304-1305)

6.

In memoriam – Đorđe Stojanović, knjižar (1946–2015): Odlazak velikog Knjižara (Vreme 1287)

Đorđeva ideja je bila – kao ideja onog čudesnog francuskog izdavača i knjižara Žozea Kortija – da se svaka knjiga proda: neka za 25 dana, a neka za 25 godina. Kakav optimizam i poverenje u svet!
 

7.

Sećanje: Milenko Pajić (1950−2015): Umetnik u plamenu (VREME 1256)

Među ovdašnjim stvaraocima sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Milenko Pajić je bio jedan od najvatrenijih i najradoznalijih. Njegova potreba da menja i meša medije i žanrove u umetnosti govori o njegovom posebnom pogledu na svet ili, bolje reći, pogledu na svet sa svih strana istovremeno. Njegova ideja je bila da su život i umetnost jedinstveni, da su celina, a da su izdvojeni delovi samo trenuci u kojima naša imaginacija i naš um zastaju, kao na nekoj železničkoj stanici, da predahnu, popiju vode i da se olakšaju
 

8.

Povodom izložbe u galeriji Haos i nagrade »Mića Popović«: Red i fantazija Mila Grozdanića (Vreme 1229)

Baveći se istovremeno i grafikom i dizajnom, Mile Grozdanić zaokružuje poseban svet stvaranja, svet koji je jedan od drugog nerazdvojan, jer potiče iz istog korena, s tim što je jedan prastar, gotovo da pripada iskonskom čoveku, a drugi sadašnji i moderan, koji pripada ovom ovde i budućem čoveku
 

9.

Podsećanje – Dušan Matić (1898–1980): Mislim, dakle postojiš (Vreme 1220)

Dušan Matić je bio ostrvo jednog doba i jedne književnosti, ali ostrvo sa posebnom umetničkom florom, faunom i mikroklimom
 

10.

Slikarstvo – Mihajlo Đoković Tikalo: Izbacivač iz Pakla (Vreme 1206)

Niko ne zna šta se na Tikalovim slikama događa. Ko su ljudi-prilikovi i utvare na njima? Šta traže, koga traže, kuda idu, šta nameravaju? Kada gledam te slike, osećam se kao da čitam Gogolja: vidim sklepane zapurnjale prostorije pune spodoba, poluljudi, hermafrodita, naopakonasađenih, zvjerova, zombija i homunkulusa, rupara i ostalih sektaša, zlih duhova, inkvizitora, rusalja i babetina našeg života, letećih mrtvih duša, sumnjivih lica, revizora i izvršitelja poslednjeg suda... Tikalov svet razumem kao nekakve donje radove koje izvode kamuflirani likovi suludim alatima, presipajući ništa u ništa i mereći ništa ničim nekakvim alhemijskim atanorima, potpomognuti pometenim i sipljivim arhivarima...