Zdravlje
Tri zuba u glavi
U zemlji u kojoj dobar deo stanovništva ne primenjuje ni najelementarniju higijenu, već godinama stručni ljudi vode bitku za uvođenje fluorisanja vode
Ako se išta odomaćilo na ovim prostorima onda je to narodski, onako od srca i bez kompleksa, bezubi, široki osmeh. Viđamo ga i osećamo (zbog zadaha iz usne duplje) svuda, od buvljaka do univerziteta, i apsolutno ne podleže nikakvoj socijalnoj, klasnoj ili obrazovnoj hijerarhiji. Ovde jednostavno zubi nisu na ceni. Na njih se misli samo kad užasno zabole, a onda se nemilice vade. I ne pita se kol'ko košta.
Prema jednom istraživanju, rađenom doduše pre nekoliko godina, beogradski pedesetogodišnjaci su imali prosečno tri zuba u glavi. Da ne bude zabune, statistika se odnosi na one koji su s vremena na vreme ipak posećivali zubara.
OD KOLEVKE...: Najnoviji podaci Zavoda za stomatologiju Stomatološkog fakulteta o stanju oralnog zdravlja stanovnika Srbije u prošloj godini takođe ne ulivaju baš mnogo optimizma da smo u poratnim godinama odlučili da promenimo sopstveni odnos prema zubima: više od 18 odsto stanovnika Srbije između 35 i 44 godine bilo je bezubo. Procenat je više nego duplo veći (49,7) kod onih sa 65 godina pa naviše. Problema sa zubima nisu pošteđena ni deca. U trećoj godini starosti u Srbiji je bilo 12,4 odsto dece sa tzv. cirkularnim karijesom, a na Kosovu taj procenat iznosi čak 24,72 odsto trogodišnje populacije. Samo 36,40 odsto dece koja su prošle godine u Republici krenula u prvi razred imalo je sve zdrave zube. Dvanaestogodišnjaci, koji se po merilima Svetske zdravstvene organizacije uzimaju kao reper zdravlja zuba u jednoj zemlji, imali su u proseku po 2,95 plombirana, karijesna ili izvađena zuba. Stručnjaci sa kojima smo razgovarali tvrde da su poslednjih godina u ovoj populaciji zahvaljujući preventivnim merama stvari krenule nabolje i da je broj obolelih zuba ipak smanjen.
Pre četiri godine Vlada Republike Srbije usvojila je program preventivne stomatološke zaštite, koji se primenjuje u Republici uz nemale teškoće. Sagovornik "Vremena" profesor dr Marko Vulović kaže da primenu izuzetno dobro zamišljenog programa otežava manjak para: "Ne možemo da nabavimo sve što nam treba, da svi domovi zdravlja imaju tableta fluora, fluorne rastvore, polivače. Ljudi koji bi trebalo da sprovode program sve više odlaze zbog malih plata i nemogućnosti da rade normalno. Ima opština u Srbiji gde nema ko da sprovodi preventivni program. Ima entuzijasta, ali i to ima granice."
Pošto novca nema za sve, u centru pažnje u primeni prevencije su trudnice, mlade majke i odojčad, predškolska i školska deca. Dakle grupacije kojima se pruža šansa da spasu zube. Profesor Vulović upozorava da sa preventivom najteže ide kod predškolske dece jer ih samo četvrtina ide u vrtiće gde je moguće primeniti preventivu: "Roditelji ih najčešće dovode kod stomatologa sa akutnim problemima, a to više nije preventiva nego lečenje. Tek odnedavno je prihvaćeno da stomatološki nalaz bude deo lekarskog predškolskog uverenja. Program najbolje funkcioniše kod školske dece, i tu su rezultati vidljivi. Pre deset godina naša deca su u 12. godini imala u proseku po šest obolelih zuba. Prošlogodišnja analiza rađena u 150 opština u Srbiji pokazuje da je prosek kvarnih zuba sveden na 3,5 po detetu.
U
poslednje dve tri godine godine počinje, međutim, opet da raste karijes kod dece. Mi to
tumačimo rđavim jevtinim slatkišima kojima se deca bukvalno bombarduju na svakom
ćošku. Jer, svetske katastrofe poput ratova obično su "štitile" zube zbog
redukcije šećera. Kod nas je obrnuto.
Nevesela priča o zubima - koja nas svrstava, doduše po strogim naučnim kriterijumima, uz afričke zemlje - počinje u porodici. U želji da im dete napreduje i da lepo spava, a ne da dreči po celu noć, majke bebama daju cucle namočene u med ili šećer. Tu su potom šećerne vodice i kašice, ali i prvi kvaran zub, kome se kao mlečnom ne pridaje značaj jer će ionako da ispadne. Sva energija i entuzijazam se troše da se dete nauči na nošu. Zube će prati kad poraste. Ako ga ne zabole zubi, najveći deo dece susreće zubara tek u osnovnoj školi, i to uglavnom kad intervencija na bolesnom zubu znači i bol. Naravno da nastaje bežanija po ordinaciji prouzrokovana strahom od bola i belog mantila.
UDARNI ZUBI: Traume iz detinjstva dovode nas do likova s početka priče. Najjednostavnije je izvaditi zub, i to tek kad užasno zaboli. Onda nestaju traume, a na vađenje se pristaje i bez anestezije. Po pravilu prvo stradaju kutnjaci. Oni su pozadi i ne vide se. Čovek se poput veverice navikne da žvaće na prednje zube, pa dok traju. Sve je bolje nego muka kod zubara.
U opštoj skici naših sugrađana koji su zaboravili na svoje zube, koja ne podleže nikakvoj naučnoj ekspertizi već laičkom zapažanju, ipak ima različitih tipova: oni što "drže" do sebe sačuvali su kako-tako udarne zube i u najvećem broju slučajeva imaju problema sa pomanjkanjem četvorke pa nadalje. Najčešće se prepoznaju po stidljivom osmehu i već uvežbanim pokretima kojima vešto skrivaju svoju bezubost. Kad smognu snage i para i kad im dosadi smejuljenje, oni odlaze kod zubara. I rupa na četvorci nestaje. U beznadežne slučajeve spadaju oni koji hodaju okolo, lagodno se smeju i komuniciraju, bez jedinice ili dvojke. Tu više ni brkovi ne pomažu. Hrabro čekaju da ostanu bez ijednog zuba u glavi, pa onda da ljuljnu pare za proteze.
Dr doc. Radivoje Stevanović, direktor Klinike za dečju preventivnu stomatologiju u razgovoru za naš list pomanjkanje odgovornosti prema zubima tumači pre svega kao stvar kulture: "U manjem procentu zubi ugrožavaju život, i zato su verovatno i na margini brige našeg stanovništva. Ljudi se pojavljuju na televiziji onako bezubi kao da im je petarda pukla u ustima. Pa ništa. U svetu ne možete dobiti posao ako nemate sređene zube, a ovde takvi ljudi zauzimaju istaknute društvene i javne položaje. Kod zubara se ide samo kad se otekne i kad zaboli zub. Jednostavno nema kulture u održavanju, negovanju i lečenju zuba. Higijena usta je na najnižoj tački. Sva deca će vam izrecitovati kako se peru zubi, ali ih ne peru ili ne bar dovoljno. Ne postoji ni kultura ishrane." Što se tiče usađenog straha od bolnog popravljanja zuba dr Stevanović kaže da nema razloga za strah od bola: "Postoje anestezije koje to rešavaju, ali od njih se opet boje pojedini stomatolozi. Naravno, postavlja se pitanje para i mogućnosti da se obezbedi sve što je potrebno za preventivnu stomatologiju, ali sve je jevtinije od lečenja".
U restriktivnim zdravstvenim merama, koje je zbog pomanjkanja para preduzela država proteklih godina, prva se na udaru našla stomatologija. Svi protetičarski radovi, osim totalnih proteza, u domovima zdravlja i na specijalizovanim klinikama koštaju gotovo isto kao u privatnim stomatološkim ordinacijama. Oprema je dotrajala a stomatolozi u domovima zdravlja najčešće nemaju materijala ni za popravku zuba, a kamoli za prevenciju.
Srpska vlada jeste iz sve snage podržala preventivni program, ali ne i njegovo finansiranje. Dobijena sredstva domovi zdravlja raspoređuju po svom nahođenju i prema procenjenim potrebama. U većini slučajeva ne postoji namensko izdvajanje sredstava za preventivu.
Ostaju dakle privatne ordinacije po čijim cenovnicima popravka zuba, na primer, košta najmanje 20 DEM, ugradnja jednog porcelanskog zuba 150 DEM. U njima se retko ko upušta u preventivne zahvate.
FLUOR KAO SPAS: Naši sagovornici kažu da isti oni koji olako vade zube, kad ostanu bez njih a reše konačno da se "doteraju", ne pitaju za cenu. Traže da se baš na njima primene najsavremenije metode ugradnje zuba. Profesor dr Mira Janjanin, direktor Zavoda za stomatologiju pri Stomatološkom fakultetu, naziva to zakasnelom brigom za sopstveno zdravlje: "Ne može se ništa doterati, ono što propadne je trajno".
U zemlji u kojoj tek trećina šestogodišnjaka ima sve zdrave zube, a gotovo petina radno najsposobnije populacije (40 godina) je potpuno bezuba, i u kojoj stanovništvo, ili bar njegov najveći deo ne primenjuje ni najelementarniju higijenu (godišnje se po glavi stanovnika troši tek 1,5 pasta za zube), već godinama stručni ljudi vode bitku za uvođenje fluorisanja vode. To ovde jednostavno ne postoji. Ali zato postoji zakon o obaveznom fluorisanju vode koji je četiri puta u različitim periodima u poslednjih dvadesetak godina verifikovan u Skupštini Srbije. Poslednji put 1994. godine.
Svi naši sagovornici tvrde da bi fluorisanje vode za naše uslove bila jedina prava, najbolja metoda i najjevtinija metoda za zaštitu zuba. Neki od njih su čak izračunali da bi u godišnjoj ceni proizvodnje vode fluorisanje po stanovniku koštalo kao kutija nekih domaćih cigareta.
Profesor dr Mihajlo Gajić podseća u razgovoru za "Vreme" da se sada već daleke 1981. godine krenulo sa obaveznim fluorisanjem vode u 19 gradova Srbije, uz obavezu da novi vodni sistemi obogaćeni fluorom počnu da funkcionišu za dve godine: "Po svetskim standardima i preporuci Svetske zdravstvene organizacije, utvrđeno je da od fluorisane vode nema nikakve štetnosti po zdravlje ljudi. A učinak u zaštiti zuba i sprečavanju karijesa je ogroman, bez obzira na to da li ljudi peru zube. I mi smo se u to uverili. U Užicu, na primer, koje je bilo označeno kao najugroženiji grad po masovnosti kvarnih zuba (kod dvanaestogodišnjaka po 14 karijesa u proseku), posle dvanaestogodišnjeg fluorisanja vode procenat karijesa je smanjen za 50 odsto."
On napominje da po odluci američkog Kongresa 65 odsto Amerikanaca pije fluorisanu vodu. Upotrebom fluora karijes je redukovan od 40 do 80 odsto: zahvaljujući upotrebi fluora, u SAD populacija sedamnaestogodišnjaka u proseku ima manje od jednog karijesa. Racionalni Amerikanci su izračunali da primena ove i drugih preventivnih mera godišnje uštedi između četiri i pet milijardi dolara za lečenje zuba. Fluorisana voda kao preventivni metod ostaće na snazi do 2000. godine u deset najvećih američkih gradova.
Uprkos siromaštvu i evidentno bezubom narodu, kod nas se pomenuti zakon ne poštuje. Fluorisanje vode, sa časnim izuzecima funkcioniše tek sporadično u pomenutih 19 gradova. Za sada meru poštuju Užice, delimično Čačak i Pančevo i Kruševac. U Arilju su posle izvesnog vremena utvrdili da im je to skupo.
Beograd se dve decenije opire uvođenju fluorisane vode. Temeljna studija od pre deset godina o bolestima usta i zuba Beograđana, a upućeni tvrde da se stanje do danas nije bitno promenilo, upozorava da tada već gotovo nije bilo, na primer, osamnaestogodišnjaka sa zdravim zubima, i da se broj obolelih zuba kao i nesaniranih karijesa povećavao sa svakom godinom starosti. Tada je takođe utvrđeno da 60 odsto Beograđana ima oboljenja paradoncijuma (gingivit i parodontopatija). Ova druga se uvek završava ispadanjem zuba. Prema ovom upozoravajućem istraživanju, Beograđani su, uprkos patologiji, retko išli kod zubara (27 odsto stanovnika više od godinu dana nije zatražilo stomatološku uslugu.
Ne pomaže ni konstatacija stručnjaka o delotvornosti fluorisane vode: ako ste u poziciji da od rođenja pijete fluorisanu vodu, i da nikad ne odete kod stomatologa šansa da vam obole zubi umanjuje se i do 80 odsto. Sve druge preventivne mere zahtevaju disciplinu, kulturu, higijenu.
Izgleda da se beogradski problem svodi na nerazdvojenu tehničku vodu i vodu za piće, pa bi se u slučaju fluorisanja takvom vodom zalivale i bašte, prale ulice. Kako sada stvari stoje, Beograđani će i dalje sami brinuti o svojim zubima. A kako to čine - svedoče njihove sve bezubije vilice.
Branka Kaljević
