Jubileji
Živ je Staljin, umro nije
Kako su novi jugoslovenski komunisti proslavili rođendan Velikog Vođe
Beogradska proslava 119. rođendana velikog vojskovođe i ništa manjeg
teoretičara i državnika Josifa Visarionoviča Džugašvlija, neumrlog druga Staljina,
nije bila masovna kao u njegovom rodnom mestu Goriju u Gruziji, gde je povorka od oko
hiljadu ljudi, noseći Njegove slike, prošla Njegovom avenijom do Njegovog spomenika. U
Jugoslaviji je slavlje bilo neuporedivo skromnije, ali svečano i dostojanstveno, a sala
na trećem spratu zgrade u Nemanjinoj 34 jedva je uspela da primi sve poklonike Njegovog
lika i dela. U jednom trenutku ponestalo je stolica, ali je i tada Branko Kitanović, prvi
čovek Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ), organizatora ove Svečane akademije,
pokazao svoje operativno-organizacione sposobnosti: na njegovu inicijativu, grupa
SKOJ-evaca, (Savez komunističke omladine Jugoslavije, podmladak NKPJ) za tili čas je
donela rezervne stolice i svi su nekako uspeli da se smeste.
NA NOGAMA: U dnu sale, nad predsedničkim stolom dve velike zastave: jugoslovenska s petokrakom i ona crvena, proleterska, sa srpom i čekićem. Između njih dva plakata NKPJ, jedan sa panjem iz koga niču grančice i porukom: "Naši su koreni neuništivi", i drugi sa pečatom koji ostavlja otisak "Ne" upućen privatizaciji i NATO- okupaciji. U sredini Njegova slika. Na bočnom zidu vise ostali velikani: Lenjin, Mao i, naravno, Če sa šmekerskom beretkom. Unutra se naguralo pedesetak, možda i više članova i simpatizera. Sve zajedno, brat-bratu, jedno tri hiljade godina starosti, tri milenijuma borbe za bolji svet i otpora svetskom imperijalizmu i hruščovljevsko-brozovskom revizionizmu, uključujući i pokoju deceniju na onom nepošumljenom jadranskom otoku. Prosek je kvarila nekolicina skojevaca, naročito dve preslatke sedamnaestogodišnjakinje u pank fazonu, kao ispred SKC-a pre skoro dve decenije. Samo, one nekadašnje su osim petokraka, nosile još kojekakve bedževe sa imenima imperijalističkih rok-bendova, ili slovom "a" u krugu, a i, ruku na srce, uglavnom su bile dozlaboga grdne. A ove su lepe i svesne. Biljana je u SKOJ-u od prošlog marta, Kaća već godinu dana. Veli, nisu je povezali drugovi iz kraja ili iz razreda, došla je sama.
Rođendanske torte nije bilo, ni kafe, ni kisele. Verovatno objašnjenje da pravi komunisti nemaju para sasvim je prihvatljivo, ali je omaškom došlo do nedopustive plebiscitarne podrške imperijalističkom modelu "političke korektnosti" - na dva podugačka konferencijska hastala nigde nijedne piksle. Niko ne puši u sali!
Svečana akademija posvećena 119. rođendanu druga Staljina otpočela je naglo, intoniranjem "Internacionale". Svi na zemlji kleti ustaše tako revnosno, da se u vazduhu odmah raširi setni miris vojničkih dana, kada u učioni počne "Druže Tito, mi ti se kunemo", a kapetan Bošković ispodočno merka one koji nedovoljno energično đipaju, sve u nameri da im odreže jedno tri prekoredna požarstva za kaznu. Samo, ovog 21. decembra nije se slavio bivši jugoslovenski diktator, već Onaj koji je mogao da tog samozvanog maršalčića makne jednim potezom malog prsta, samo da je hteo!
Završi se "Internacionala", prisutni taman da sednu, kad - "Hej, Sloveni". Opet na noge, prođe i himna, a odmah posle nje začuše se poznati zvuci u prvi mah nepoznate skladbe. Identifikacija i protiv volje izaziva ukus gorčine: to se sviralo u Seulu 1988. godine, kad je Divac trebalo da se proda u NBA, Dražen glumio trudnu muvu, a mi u finalu pukli od Rusa (mahom Litvanaca, tačnije Sovjeta), mada smo ih u predtakmičenju zgazili k'o plitak potok. Da, gospodo, te večeri svirala se (i u stavu "mirno" ponosno slušala) "Himna Sovjetskog Saveza" Aleksandra Aleksandrova, ona ukinuta, ali nezaboravljena.
KLEVETE I LAŽI: Svečanost otvara Vesna Milunović, član CK NKPJ, i odmah daje reč članu sekretarijata CK NKPJ Dragutinu Vukičeviću koji je prisutnima na samom početku objasnio da se tek sada vidi koliko je Staljin bio čovek "ne svoje epohe, nego svih epoha", jer je sprečavao imperijalizam da, kao što to danas čini, nesmetano udara po raznim zemljama. Drug Vukičević je naglasio da ni čitavi naučni timovi, formirani jedino radi dokazivanja navodnih Staljinovih zločina, nisu uspeli da dokažu monstruozne optužbe buržoaske propagande i da čak i zvanični, Jeljcinovi (ergo izdajnički i preuveličani) podaci govore o "nekih 720.000 žrtava za sve to vreme". Tu govornik bi prekinut dobacivanjem iz publike: "Ne, ne, tačno 664.000". Govornik se odmah ispravi i dodade da u taj broj treba uvrstiti i belogardejce i kulake, jer "i sami znate s kim je sve Staljin ratovao".
Onda konferansje Vesna Milunović oceni da je Staljin jedan od najznačajnijih i najklevetanijih ljudi u istoriji sveta, i pobroja velikane koji su o Njemu pisali (Man, Rolan, Gorki...) ne zaboravivši, naravno, Lenjina koji Ga je nazivao "vatrenim Kelhiđaninom". (Nenamerna omaška, htela je da kaže "Kolhiđaninom", pošto je Kolhida antičko ime za teritoriju današnje Gruzije, al' 'ajde.) Zatim prvi sekretar SKOJ-a Gojko Vlaović, mlad plavušan sa naznakama lenjinske bradice i naočarima, u hipu i bez zamuckivanja pročita svoj perfektno urađeni domaći o Staljinovom životu i delu. Iz referata treba izdvojiti podatak da je Staljin već na bogoslovskoj akademiji bio revolucionar, a posle nje "profesionalni revolucionar", da je posle Njegove smrti, Hruščov pribegao falsifikatima i lažima, koje su dovele do onoga na 20. Kongresu KPSS-a, da bi izdaja kulminirala dolaskom Gorbačova i Jeljcina. "Ali, On je neuništiv", reče dečko i naglasi da je na 31. Kongresu KPSS-a doneta odluka o Njegovoj rehabilitaciji koja je obavezujuća za sve kompartije sveta.
Finale večeri, naravno, bilo je izlaganje Branka Kitanovića, koji je, pre
nego što počne da čita odlomke iz svoje knjige "Istina o Staljinu", odlučio
da se osvrne na 1924. godinu, period neposredno nakon Lenjinove smrti i čuveno pismo sa
negativnim ocenama o drugu Kobi koje je Krupskaja donela. Pismo, po Kitanoviću, nije bilo
skrivano, naprotiv, bilo je objavljeno 1927. godine; osim toga, gde to ima da vođa
partije određuje naslednike; čak i u tom pismu, uz opaske o Staljinovoj grubosti, Lenjin
je ocenio Staljina pozitivno, kao komunistu, za razliku od Trockog ili Buharina; Krupskaja
je imala nešto lično protiv Staljina; autentičnost tog pisma "najnovija naučna
istraživanja" dovode u sumnju... Kitanović je još pomenuo i sporazum
Staljin-Hitler iz 1939. godine, ocenivši ga kao potez vrhunske državničke mudrosti u
trenutku kada je Zapad gurao Hitlera ka SSSR-u, kome je trebalo vremena da se pripremi za
neizbežni Hitlerov napad koji je, za razliku od ukorenjenih zabluda, došao iznenada, ali
ne i neočekivano. "Rat je odlučila bitka za Moskvu 1941. godine", uskliknuo je
Kitanović, zapitavši se da li je četiri meseca dovoljno da se zemlja pripremi za rat,
odgovorivši da nije i zaključivši da Staljinovoj dalekovidosti treba zahvaliti što je
slomljena kičma fašističkoj nemani.
Onda drug Branko uze da čita odlomke sa nežnim naglaskom na detinjstvo druga Staljina, rekavši da je On sam za života zamerao biografima na suvišnoj glorifikaciji svoga detinjstva, uz opasku da je bio bistro, ali u svemu obično dete. Prisutni su saznali da je mali Josif u šestoj godini života preležao velike boginje koje su Mu na licu ostavile sasvim male, majušne, gotovo neprimetne ožiljke, a ne kao što neki, koji pitaj boga dal' su ga uopšte videli uživo, posle pišu "uočljive, vidljive" i slično. Drug Kitanović je odvojio dobrih pet minuta da se pozove na razna svedočanstva Njegovih savremenika i rođaka kao na krunske dokaze da su se ožiljci mogli videti samo ako se baš zagleda. Pa onda trovanje krvi i delimična ukočenost leve ruke, niža bogoslovska škola, završetak sa najboljim uspehom u klasi, upis na Akademiju tri godine pre roka po posebnoj dozvoli Sinoda, čitanje zabranjenih dela Darvina, Puškina...
"Još, kao učenik u Goriju, Staljin je magnetski privlačio svoje vršnjake, koji su ga izabrali za vođu, mada je On bio sin obućara i pralje, dok su oni uglavnom bili deca iz bogatih porodica", reče Branko Kitanović, a ekipa "Vremena" odjednom oseti magnetsku odbojnost prema nastavku slušanja njegovog nesumljivo nadahnutog govora i ustremi se na Gojka Vlaovića koji je načas izašao iz sale.
SIBIRSKA NOĆ: Pokazalo se da je prvi sekretar SKOJ-a imao spremne odgovore na sva pitanja koja može da smisli liberalno-buržoaska štampa. Ne, NKPJ nije članica JUL-a, jer JUL smatra partijom građanske levice socijaldemokratske orijentacije, dok je NKPJ, kao marksističko-lenjinistička partija, na dijametralno suprotnoj strani. NKPJ ne može da podrži nijednu buržoasku vladu, pa ni vladu nacionalnog jedinstva, sa kojom se ipak slaže po pitanjima otpora imperijalizmu i o Kosovu. Vlaovićeva partija, inače, podržava svaki otpor svetskom imperijalizmu i hegemonizmu (uključujući i Sadama) i sebe smatra "jedinom sistemski opozicionom partijom u zemlji", jer se protivi postojećem ekonomskom sistemu zalažući se za plansku ekonomiju, državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju, prekidanje eksploatacije tuđeg rada. Privatni sektor može, ali samo ako nema eksploatacije.
Vlaović je još ocenio da se na Zapadu ne živi tako dobro kao što se prikazuje, povećanje nadnica i skraćenje radnog vremena važi samo u državama gde deluju snažni prokomunistički sindikati (Francuska, Italija...), dok u Americi toga nema. U Istočnoj Evropi ljudi sve više uviđaju da posle prelaska na kapitalistički sistem žive sve gore, okrećući se polako proverenim vrednostima. Dokaz: najjača stranka u ruskoj Dumi je KP Rusije, a dobre pozicije imaju i SKP-KPSS i druge kompartije. NKPJ izlazi i izlaziće na izbore, ali neće da ulazi u koalicije jer je usamljena kao jedina marksističko-lenjinistička partija u zemlji. Sa Partijom rada Vlada Dapčevića (čovek koji nikad nije revidirao, a u zatvorima i logorima je proveo tri godine pre rata i 21 godinu i dva mjeseca posle rata ,"piši ta dva mjeseca, ne znaš ti koliko je dva mjeseca na Golom otoku", prim. aut., cit. V.D.) NKPJ ne sarađuje jer im je oprečan stav oko Bosne, pošto Dapčević podržava ostanak NATO snaga, a NKPJ ih tretira kao okupatore koji treba da odu. "Vreme" je još saznalo da se sprema obnavljanje Kominterne i da je na čelu pripremne komisije upravo drug Kitanović!
U tom trenutku, salom se prolomio gromki aplauz jer je drug Branko upravo završio jednu i počeo da na ruskom recituje drugu pesmu koju je u mladosti napisao drug Staljin. Jedna se zove "Jutro", a drugu, neimenovanu, drug Kitanović nazva po početnim stihovima: "Kada mesec svojim sjajem...". Na kraju Branko Kitanović reče da je iz Moskve doneo kasete sa pesmama o Staljinu, zamoli da se puste, ali kad pustiše - opet sovjetska himna, samo ovoga puta sa tekstom. Još jedna pesmica, i tu beše kraj.
Za nepunih sat i po, valjda prizvan sovjetskom himnom, u Beogradu je sneg napadao "momku do koljena". Učesnici Svečane akademije izađoše iz istorije drito u ledenu zimsku noć. Onu pravu, sibirsku.
Uroš Komlenović
