Zajednička prošlost

Tamna strana meseca

"Strah porađa nesreću za nesrećom. Onaj koji se boji postaje slep i opasan, a njegova opasnost rađa novi strah", zabeležio je u noveli, izabranoj za moto aktuelne izložbe, disident Edvard Kocbek

Pod okriljem Muzeja novije istorije, usred Ljubljane je, u tzv. Cekinovom dvorcu, postavljena neobična izložba (otvorena sve do kraja januara), koju obilaze ne samo posetioci-domoroci, već i hodočasnici iz bivših "bratskih republika". Izložba je neobična već i zbog same činjenice da ju je postavio i dizajnirao jedan pisac, a ne etabliran istoričar ili kustos. Naslov izložbe "Tamna strana meseca" (preuzet iz istoimene Kocbekove novele) upućuje na pokušaj da se jednim poduhvatom osvetli mračna strana političkog (i svakog drugog) života u bivšoj Jugoslaviji; ukratko, i izložba i knjiga, koju je istim povodom izdala Nova revija, posvećeni su "tamnoj strani meseca", odnosno "istoriji totalitarizma u Sloveniji".

"Strah porađa nesreću za nesrećom. Onaj koji se boji postaje slep i opasan, a njegova opasnost rađa novi strah", pisao je disident Edvard Kocbek. U tom duhu je sastavljena cela izložba, koja posetioca vodi u polutamu iz koje se polako, u dodiru sa dokumentima, fotografijama i predmetima (na primer - zatvorenička kapa Vitomila Zupana), vraćamo u doba komunističkih likvidacija političkih protivnika i posleratnog terora. Slede dokumenti i slike o "vansudskim ubistvima", nasilnim razvlašćenjima, montiranim procesima, zabranama pisane reči, nasilju u zatvorima, ideologizaciji školstva, proganjanju Crkve (katoličke, naravno), nadzoru emigracije i represiji nad umetnicima. Izložba je zaključena primerima procesa koje su organi progona vodili protiv novina i pojedinaca zbog uvrede države; u to ulaze zabrane radikalne mariborske "Katedre" i nešto mekše ljubljanske "Mladine", te najpoznatija "provokacija" iz osamdesetih, plakat *SK "Noje Sloveniše Kunsta" odnosno "rimejk" slike mišićavog bakljonoše iz knjige Riharda Klajna "Treći rajh", za koji su autori isprva nagrađeni (za najbolji plakat povodom proslave "Dana mladosti"), a potom zaradili kaznene prijave "zbog vređanja SFRJ".

OD PISCA - ISTORIČAR?: Ideja za "Tamnu stranu meseca" iskrsla je u momentu kada je slovenački pisac Drago Jančar, nezadovoljan nedavnom izložbom "Slovenci u XX veku", napisao furiozno pismo i poslao ga novinama. Smatrao je da pomenuta izložba prikriva mračnu stranu slovenačke istorije i "lakira totalitarni sistem": "A šta ako bi, pitao sam se, pored starih radio-aparata i sličnog pokazali i mikrofone nađene u zidovima Kocbekovog i mnogih drugih stanova, ćelije za saslušavanje zatvorenika ili radne logore za žene osuđene zbog političkih delikata? Glasno sam pomislio da bi trebalo postaviti alternativnu izložbu, na kojoj bi se pored slavlja na ljubljanskim ulicama video i logor u Teharjama, jame u Rogu, a pored bisti Kardelja, Tita i Mačka i fotografije osuđenika sa dahauskih procesa; pored bombona sa crtom i magazini puni posleratne političke elite; pored štafete i parada - zabranjene revije i časopisi!? Tako nekako."

Jančarov bes je naleteo na plodno tle - Muzej novije političke istorije ponudio mu je da sâm sakupi saradnike i postavi svoju viziju alternativne posleratne izložbe novije slovenačke istorije. "Priznajem - našao sam se u neprilici; ponuda je bila, blago rečeno, neobična. Kao kada bi virtuoz na klaviru ustupio svoje mesto za klavirom kritičaru ili čak gledaocu, i rekao: 'Ajde, ti sviraj, kad kažeš da ja ne sviram kako treba.'" I tako je Jančar okupio šarenoliko društvo od par poznatijih istoričara i prijatelja, koji su se bacili na skupljanje istorijske građe. Cilj je bio jednostavan - obračun sa prošlošću. "Narod koji ne poznaje svoju prošlost osuđen je da je ponovi", citira Jančar natpis iz logora Dahau i potišteno konstatuje da Slovenci još nisu spremni da se suoče sa sopstvenom istorijom i da je u njihovim glavama (uprkos demokratskim izborima) još uvek mutna crta između totalitarizma i demokratije. Kao dokaz Jančar navodi činjenicu da je baš u trenutku kad je njegova radna grupa obrađivala "potpuno neverovatne dokumente o teroru, cinkarenju, zastrašivanju, zabrani i cenzuri" slovenački parlament odbio Rezoluciju o antipravnom delovanju komunističkog totalitarnog režima u Sloveniji.

TEROR MANJINE: Dokumenti predstavljeni na izložbi uglavnom ponavljaju činjenice koje su dobrim delom već rasvetljene (ili potpiruju, po vrednost poduhvata degradirajuće, već poznate predrasude na koje se lože pojedini slovenački "intelektualci" i njihova publika, a u kojima su strahote komunističkog totalitarizma jednake strahotama koje su slovenački "mislioci preživljavali po zatvorima u južnoj Srbiji"); uprkos tome nas istorijski detalji i brojne lične beleške, koje su predstavljene ne samo na izložbi nego i u pratećem Zborniku te u podebljoj knjizi (849 strana, pod istim naslovom, cena - oko 170 nemačkih maraka), uverljivo suočavaju sa duhom slovenačke, ali i jugoslovenske totalitarne prošlosti.

Jedan od prvih, zloslutnih znakova u kom pravcu kreće (upravo oslobođena) država bio je Titov govor na Kongresnom trgu (u Ljubljani) krajem maja 1945. godine: "Ruka pravde, ruka osvetnica našeg naroda sustigla je već ogromnu većinu, dok se samo manjem broju izdajnika posrećilo da pobegne pod skute pokrovitelja izvan naše zemlje. Ta manjina nikada više neće gledati naše divne planine, naša cvetna polja. A ako se to ipak i dogodi - trajaće kratko!"

Jančar smatra da je upravo ovaj citat jedan od posrednih (i ključnih) dokaza da su u političkom vrhu Jugoslavije već tada bili odlučni da pobiju sve razoružane protivnike koje je engleska Šesta oklopna divizija vraćala preko granice. Ista politika je dobila konkretno obličje, objašnjava istoričar Vasko Simoniti, u masovnim streljanjima oko 26.000 "srpskih dobrovoljaca, ustaša i slovenačkih domobrana". Tehnologija je bila jednostavna - zarobljenici, koje je saveznička vojska vraćala u Jugoslaviju preko Jesenica ili Maribora, pokošeni su (vezani žicom skinutom sa nemačkih vojnih telefona) rafalima u Teharjama, Rogu i protivtenkovskim odbrambenim jarugama koje su krajem rata iskopali Nemci. Koliko je bilo likvidiranih dovoljno svedoči podatak da je smrad, koji se širio iz kraških jama čak i 1950. godine, bio toliko jak da meštani nisu hteli da pomognu vlastima, pa su za zatrpavanje i sanaciju jama upotrebljavani nemački zarobljenici, koje su potrpali u kamione i vodili na mesto gde su streljanja izvršena.

Način likvidacija se tokom vremena menjao; u početku se streljalo iz automata, a onda se prešlo na NKVD-ovski stil obračuna - metkom u potiljak! Oni koji su streljani maja, umirali su odeveni, dok su junske žrtve svučene a odela uskladištena, za dalju upotrebu. Nije bilo otpora rečenoj politici; naprotiv, dokumenti dokazuju da su se pripadnici OZNE i KNOJ-a svađali samo oko preraspodele odeće, stanova i ostalog "plena".

Među žrtvama su posebnu grupu predstavljali civili; jedan od najstrašnijih dokumenata o stradanju civila jeste objavljena dokumentacija celjske OZNE: "U reonu Vransko uhapšeno je 80 lica - 21 poslano u Celje, 17 u konc. log., 6 puštenih, 36 na licu mesta... Reon Trbovlje: uhapšenih 216-112 poslano u Celje, 23 u konc. log., 21 puštenih, 56 likv." U izveštaju reči "na licu mesta" i skraćenica "likv." označavaju izvansudske likvidacije, počinjene odmah posle hapšenja. A onda su usledili montirani procesi; recimo - Nagodetov proces, na kome je Nagode osuđen na smrt "zbog špijuniranja"; streljan je pisac Velikonja i trgovac Pšeničnik, dok je levičarka Angelca Vode osuđena na 20 godina robije, dok je tok svih procesa veselo prenošen preko zvučnika, po ulicama gradova... Ujedno je počela i "velika pljačka". Izvršena je plenidba imovine "pijavica društva i izdajnika", a u federalnim sabirnim centrima se za novu političku elitu (sve uredno popisano u dokumentaciji) skupilo 400.000 primeraka knjiga, 1600 umetničkih slika, 900 klavira i mnoštvo ostalih dragocenosti i predmeta, koji su nekada pripadali imućnijim porodicama.

Udba je kontrolisala sve; 1948. godine je uhapsila 6985 ljudi, dok se godinu dana kasnije cifra popela na 8762 uhapšenika. Godine 1947. je Udba pregledala 57.184 pisama, a 1950. čak 98.000. U crkvenim krugovima je 1948. godine delovalo (za potrebe Udbe) 177 agenata, 7 rezidenata i 122 informatora. Tajna policija nije gubila vreme - istovremeno je švercovala alkohol i cigarete, a u inostranstvu organizovala svoja preduzeća, tako da je 1950. godine (zajedno sa svim saradnicima) brojala 24.193 ljudi. Zabranjen je uvoz strane štampe, ukinuti su verski praznici, prekrštena dotadašnja imena naselja... i sankcionisana je želja za venčanjem sa stranim državljaninom - samo uz dozvolu nadležnog ministarstva. Uvedeni su "sudovi narodne časti". Zabranjen je džez. Počelo se sa nacionalizacijama, izmišljeni su delikt mišljenja, Goli otok, pritisci na sudove, univerzitet i slično. Sasvim poznata priča sada je dokusurena autentičnim dokumentima - delovima poverljivog Pravilnika organa bezbednosti JNA o prisluškivanju, potvrdama da je Udba izvozila u Italiju mermerne proizvode napravljene na Golom otoku, statističkim izveštajima slovenačke tajne policije, uputstvima miliciji na temu "psihološkog rata" koji sprovode strani mediji, izveštajima o izvršenim "vrbovanjima"...

Ima toliko dokumenata i primera da ih sve nije moguće ni nabrojati; i uprkos tome što su u žiži događaji vezani za Sloveniju, dokumenti svedoče o prošlom, ali i sadašnjem životu čitavih generacija na prostoru nekadašnje Jugoslavije, pa nije čudo da se u zborniku i u knjizi pojavljuju i citati Koste Čavoškog, Vojislava Koštunice i Vojina Dimitrijevića. To je ambiciozan poduhvat da se ispriča istorija o totalitarizmu dve najveće i najpogubnije ideologije dvadesetog veka - komunizma i fašizma, priča koja ponekad neverovatno podseća na sadašnjost, u kojoj u istoj vladi sede retuširani komunisti i salonski fašisti. "Činjenica da ove dve ideologije proglašavaju stanje međusobnog radikalnog sukoba ne sprečava ih da jačaju, na osnovi iste mržnje; komunista svoju veru poji antifašizmom, a fašista - antikomunizmom. Obojica udaraju na istog neprijatelja, buržoasku demokratiju", citiraju autori izložbe misao francuskog istoričara Fransoa Fire.

I, konačno, poenta svog tog zamešateljstva. Reklo bi se da ju je najbolje definisao Drago Jančar, lično: "Radi se o stvarima kulture... o produženoj prošlosti sa kojom jednostavno moramo da se suočimo, ukoliko nećemo da živimo u večitoj hipokriziji, mimikriji ili čak konsenzualnoj laži...." Nešto slično je svojevremeno izrekao Jože Pučnik, danas penzioner, a pre jedne decenije vođa slovenačke opozicije i potonji predsedniik parlamentarne komisije koja je istraživala posleratne likvidacije. Pučnik smatra da država koja je sprovodila teror na svojim plećima nosi i odgovornost za raščišćavanje prošlosti. "Oni istoričari koji se danas pozivaju na kontinuitet... zaboravljaju da teza o povezanosti sadašnje države sa Kočevskim zborom i državnošću jugoslovenske Republike iz 1945. godine - sa sobom povlači i krvavu hipoteku zločina protiv čovečanstva i genocid!"

Sigurno je da ovako postavljena izložba ima svoje kulturno i istorijsko opravdanje, iako treba reći da situacija u današnjoj Sloveniji ni izdaleka nije tako crna, kako je vide neki od autora, ili kako bi moglo izgledati u nekim drugim državama, nastalim nestankom SFRJ. Jer, u novodobnoj Sloveniji je bar usvojen Zakon o denacionalizaciji, kao ispravka nepravdi učinjenih u prethodnom režimu; prihvaćena je i novela Zakona o matičnim knjigama, čime je omogućeno izdavanje umrlica za likvidirane u posleratnom periodu, što je osnov za sticanje svih ostalih prava; usvojen je i Zakon o ispravljanju nepravdi, koji omogućava isplatu odšteta i reguliše sticanje invalidskog i penzionog osiguranja za političke osuđenike. Pored toga je na osnovu novih odluka Ustavnog suda rehabilitovano oko 900 osuđenika, a mnogi procesi su još u toku...

Kritička refleksija "sopstvene mračne istorije" ipak teče. Što ne bi moglo da se kaže za one prostore nekadašnje Jugoslavije u kojima se dešavalo sve isto što i u Sloveniji (pa i mnogo gore), a gde vladajuća politika, umesto da raskrsti sa prošlošću, svakodnevno eksploatiše tu istu, svuda propalu "istorijsku hipokriziju i konsenzualnu laž".