"Levica" i pop-kultura
Kmečanje iz Komiteta
Nadzorom nad narodnjačkom i "dens" scenom (para)režimska medijska infrastruktura postiže gotovo totalnu kontrolu nad industrijom slobodnog vremena, modelirajući tako Novog Srpskog Čoveka po svom liku...
Oni
koji se još uvek usuđuju da uključe televizor imaju vrlo solidne šanse da - ako
izbegnu da ih pokosi neki kombajn sa TV Dnevnika - nalete na sledeći prizor: dugokosi
gulanfer u klovnovski suptilnoj garderobi meškolji se po sceni mekećući "ja koknuo
sam ortaka zbog tebe" (ili nešto slično), dok se dve-tri dugonoge sojke, koje
izrazom lica nepogrešivo odaju produhovljenost plavuše iz viceva, praćakaju po sceni i
uvijaju se oko narečenog meketavog Macho Mena. A kada smešno napirlitana srednjorodna
bića napokon odkmeče i odnogataju svoje, zameni ih neka slična ili još gora ekipa. I
tako 24 sata dnevno. Neko ko nije bio ovde desetak godina mogao bi, kada se povrati od
šoka, zgroženo da se zapita: šta je ovo, dođavola?! Bizarni novogodišnji štos?
Parodija na bugarski rokenrol ranih sedamdesetih? Gastarbajterski film Džona Votersa u
Srbiji? Bedna imitacija vrhunskih umetničkih dometa Mirzinog jata? Potresni
dokumentarac o pokušajima umetničkog izražavanja unutar zidina određenih institucija?
Ništa od toga. Radi se, naime, o mainstream (glavni tok) pop-produkciji današnje
Srbije. O duhovnoj hrani miliona, dakle...
Medijski prostor Srbije i okoline preplavljen je ovakvim (nus)pojavama, izdancima endemske dance-kulture (čuj, kulture!). Jedna od stvari koja povezuje sve ove ugledne umetnike jeste njihova ugovorna vezanost za diskografske i medijske kuće koje su na ovaj ili onaj način povezane s režimom. Ređe je u pitanju državni radiotelevizijski mastodont iz Takovske - koji je, kao po prirodi svojoj "konzervativan", zadužen pre svega za folk-scenu kao drugu stranu medalje, ruralnu varijantu Industrije za proizvodnju i održavanje bilmez-estetike - a mnogo češće produkcije koje su u (para)privatnom vlasništvu ili pod direktorsko-uredničkom upravom ljudi iz samog vrha režima, od članova vladajuće Porodice Marka & Marije Milošević do vlasnika ružičaste televizije ili najvećeg srpskog diskografa, u slobodno vreme ljubitelja tompusa.
ESKAPISTIČKA INDOKTRINACIJA: S obzirom na to da još odranije "drži" najznačajniji deo narodnjačke scene, (para)režimska medijska infrastruktura uspešnom implementacijom malograđanske, polutanske estetike i senzibiliteta urbanih seljačina - što je u devedesetim otelovljeno upravo u dens-sceni - postiže gotovo totalnu kontrolu nad industrijom slobodnog vremena, modelirajući tako Novog Srpskog Čoveka u skladu s vlastitom ideologijom i još vlastitijim interesima i potrebama. Mora se priznati, po mogućstvu bez upadanja u šeme nekakve "teorije zavere", da je ovim majstorski sproveden multidisciplinarni pristup u domenu masovne lobotomije: iako se uglavnom ne odlikuju zadivljujućom pameću, oni najveštiji među prvacima ovdašnje Industrije manipulacije ipak znaju da je kontrola (ne)svesti podanika putem TV Dnevnika i sličnih prepotopskih tehnika nešto što još uvek uspeva samo kod starije populacije naglašeno sumnjive pismenosti, dok mlađima - od kojih bi se većina tek s mukom, uz pomoć metoda pokušaja i pogrešaka, mogla prisetiti u kojoj državi živi i kako se zove njen predsednik - treba ponuditi nešto sasvim drugačije. Zato se prema njima, umesto aktivne propagande ("mi smo najbolji narod na svetu, imamo najbolju i najpošteniju vlast i najvoljenijeg Predsednika, a živimo, jakako, u najsavršenijem sistemu pa nas zato svi mrze") radije primenjuje neuporedivo efikasniji metod, nazovimo je tako, eskapističke indoktrinacije. Provincijalna varijanta glamura (kako ga je neki palanački Đokica zamišljao u čežnjivim požarevačkim noćima) kombinovana sa specifičnom e(ste)tikom (pri)gradskih krimosa - to je vizuelni, odnosno "idejni" okvir u kojem se berićetno vrti ta namnožena disko-video produkcija. U muzičkom smislu bezvredna do alergijskog povraćanja - kao grozomorno nevešta kopija "2 Unlimited", tog ad hoc skrpljenog nemačkog đubreta za vaćaroški izvoz na dirljivo nezahtevna istočna tržišta - ova scena ne "emituje" ništa osim visoke radijacije sopstvene bilmezoidnosti; njena jedina poruka je zapravo emancipatorska - ona kaže da nije sramota biti moron, štaviše: da to može biti veoma profitabilno. Potrebno je samo da se toga ne stidite, i da se ponosno udružite sa sebi sličnima.
Da li sve to znači da negde postoji nekakav "glavni štab" koji se periodično sastaje i razmatra strategiju daljeg zaglupljivanja nacije, a sve to u svrhu držanja iste u pokornosti? Naravno da - ne. Bar kada je u pitanju pasivna, eskapistička indoktrinacija. Niti ovde ima toliko (makar i manipulatorske) pameti, niti je to uopšte potrebno. Kada ovakva scena jednom profunkcioniše, ona ubrzo počinje da se samoreprodukuje, baš kao nekakva kolonija virusa. Sledi, naravno, mutiranje u svim pravcima, i tako dobijamo razne varijante jednog te istog treš-senzibiliteta.
STRINA IZ UNUTRAŠNJOSTI: Zanimljivo je, u političkom smislu koliko i u
civilizacijskom, da se gotovo svi medijsko-izdavački magnati koji stoje iza ove
produkcije - definitivno dominantne u malograđanskoj Srbiji (kojoj pripada i značajan
deo prestoničke populacije...), onako kako je narodnjačka scena suverena u
ruralno-palanačkoj Srbiji - napadno i u svakoj prilici deklarišu kao levičari,
na razne načine naglašavajući svoj politički angažman i nesumnjivu opredeljenost. U
isto vreme, industrija zabave koju kontrolišu potpuno je "nepolitička",
odnosno nepogrešivo i nepomerivo smeštena u virtuelni Svet Poželjnog, u Tehnosrbiju iza
ogledala, u hologram Ostvarene riba-utoka-pajero Utopije balavog srpskog
malograđanina. Ako je globalna rokenrol-supkultura oduvek bila u izvesnom smislu
"levo od centra", a u svojim radikalnijim odsecima i periodima čak i neskriveno
anarhistička, i ako je trajno definišu težnje za antiautoritarnošću, otporom,
nonkonformizmom i političko-estetsko-svetonazornom subverzijom, onda je produkcija koju
kontrolišu ovdašnji levičari njena sušta suprotnost. "Nestašnost"
elitnih pulena ove scene, poput Lee-Mana, Jelene Karleuše, Ksenije Pajčin etc., nikada
ne ide dalje od infantilnih ispada po diskotekama, nešto izraženije i eksplicitnije
gologuzosti nego što to dopuštaju moralni standardi prosečne srpske Strine Iz
Unutrašnjosti, te međusobnog kolegijalnog tračarenja; njena se
"subverzivnost" u najboljem slučaju svodi na to da neki muškarac stavi
minđušu u uvo, što danas više ne skandalizuje ni vremešne prodavačice jaja iz
Progara na zemunskoj pijaci. Jer, i njihove unuke satima gledaju programe sa vrha
"Cekaja", maštajući o romantičnom bekstvu iz mračnjikavih sremskih sokaka s
nekim naoružanim uvoprobušenim klipetom. Pravo u bolju, razuzdanu suburbanu budućnost.
Spoj mirisa štale i stajskog đubriva s ukusom kokainskog belog praha - to je
kulturološki Molotovljev koktel na koji se "rade" žrtvovana deca Novog Srpskog
Poretka. Ko to može da preživi?
SREDSTVA ZA ZAMAJAVANJE: Pošto imamo tu pošteno zasluženu privilegiju da živimo u autoritarnom "levom" režimu, logično je da nam levičari opšte prakse kontrolišu sve, pa i industriju zabave; zanimljivo je, međutim, kako se prilike menjaju kada se promeni optika gledanja. U susednoj Hrvatskoj, recimo, "levo" je subverzivan pojam par exellence. Pošto je tamo na vlasti radikalna, nacionalistička i ksenofobna desnica (takođe sa jakim elementima klerikalizma), tamo se upravo najoporbeniji, najsubverzivniji deo rock-pop scene otvoreno deklariše kao levičarski; to se pre svega odnosi na pulski neo-pank sastav KUD Idijoti, koji na rodnoj grudi već godinama živi u svojevrsnoj unutrašnoj emigraciji i medijskoj ilegali. I sve što miriše na "levo", kosmopolitsko, autonomističko, anarhoidno i u svakom smislu samorodno i svojeglavo, tretira se kao eksponent Globalne Zavere Protiv Domovine i Tradicionalnih Vrednosti. Koliko god sve to bilo bolesno, u neku ruku je ipak "normalnije", jer stvara manje pojmovne konfuzije. U prirodi je, naime, masovne kulture dvadesetog veka - i rokenrola kao njenog važnog dela - da svojim subverzivnim delovanjem nagriza "desne" vrednosti, onakve kakvima ih monopolistički definišu Država, Partija, Škola, Vojska i Crkva (omiljene žrtve diverzanata poput Montipajtonovaca ili Dejva Alena, sećate se?); na kraju se i potrošena forma bunta, naravno, inkorporira u Sistem - baš zato što je sistem zapadnjačkog liberalizma tako prokleto elastičan, što izluđuje autoritarce - ali se odmah zatim javljaju nove forme Otpora. U dinamičnom društvu ne prestaju da nastaju novi izazovi koji traže nova rešenja. Ovde, međutim, imamo posla sa sistematskim izvrtanjem pojmova naglavačke, pa tako politički i finansijski establišment najdirektnije kontroliše dominantnu industriju zabave, ne bi li tako sprečio upliv "političkog" - u smislu: buntovnog, oponirajućeg, aktivno kritičkog - u svoje izolovane retorte za proizvodnju Sredstava Za Zamajavanje.
RASPEVANI PAJACI: "Levica", dakle, u Srbiji bez po muke ostvaruje ideal vruće desnice sa svih strana sveta, prodajući u "nestašnom" pakovanju raspevanih pajaca probušenih noseva apoteozu najordinarnijeg političko-kulturološkog konformizma kakvog bi se, vo vremja ono, postideo i prosečni sovjetski činovnik iz pitoresknog Bratokoljska. Nafrakane šmizlice kravljih prsa i ćureće pameti koje nedarovito cijuču kako baš vole što ih njihov dragi mačo-men bije pa ih rastura, ili živopisni mutanti iz kosmičke ergele Džordža Lukasa koji mumlaju kako je baš super biti kriminalac i nekome rascopati glavu - i onda sve to smućkaju s ogavnim "slovenskim sentimentalizmom" Dobre Duše koja ne bi ni na kakvim mukama izdala svog brata-krimosa - pojave su koje ovako spektakularno uspevaju samo u medijsko-kulturno-političkom okruženju koje je sasvim ispražnjeno od svakog Smisla. Dakle, tamo gde Kleptokratija perpetuira svoju vlast tako što vlastitu niskost izdašno deli sa svojim voljenim narodom, rasparčavajući je kroz milione malih medijskih pilulica. Zanimljivo je da na kraju uvek ima dovoljno za sve, tolike su to zalihe...
Naravno, bekstvo u "desno" na mutantni postkomunistički način najgori je mogući izbor, jer mu se odupire sama priroda rokenrola i sličnih muzičko-subkulturnih derivata; da je "tome tako" ne treba vam boljeg dokaza od nevesele sudbine Riblje čorbe, nekada kultne populističke rok-grupe posttitovske SFRJ ranih osamdesetih. Ta grupa upravo slavi dvadesetogodišnjicu postojanja, ali čini se kao da niko za to ne daje ni pet para: kome još treba samokarikirani, zapanjujuće sistematično i uspešno autodegradirani (č)etno-trubadur koji je duete sa Zoranom Predinom zamenio kreativnom saradnjom sa Bajom Malim Knindžom?! Eto kako prolazi Glorija: nekada su nove pesme Bore Čorbe objavljivane na prvoj strani tada sjajne "Književne reči" i o njima su najbolji pesnici pisali eseje, a danas teško da u vaskolikoj raspevanoj Srbadiji ima estetsko-svetonazorno retrogradnije pojave od Riblje čorbe (R. M. Točak, braća Jelić i sl. su decenijama izvan konkurencije)?! Nekadašnje oličenje populističkog Buntovnog Tribuna danas je tek tužni parazit na ostacima vlastitog starog kredita, koji se priznaje kao validna moneta još samo u ponekom Domu kulture u dubokoj unutrašnjosti ili kakvoj prekonoć poćirilisanoj prekodrinskoj kasabi; a sve to zato što se onomad dao zavesti kolektivističkom matricom - jedan vrtoglav pad u vulgarnost bio je dovoljan da se izgubi kompas za povratak u kreativnu normalu. Slična se stvar - u vidu fenomenalno temeljite umetničke smrti - u Hrvatskoj desila sa takođe "desno-domoljubnim" Prljavim kazalištem, ali su Houra i društvo iz svega toga barem izvukli velike pare. Riblja čorba je i tu, srpski prostodušno, ostala kraćih rukava.
"Desni" model "nacionalno svesnog" rodoljubnog tamburanja i "leva" kvaziurbana, palanačka, eskapistički indoktrinirajuća turbo-dens scena de(l)o su istog tamnog vilajeta, lice i naličje istog Kolektivnog Ludila. Ako je populizam narcističkog Mi (etnički i verski određenog) obeležio suton osamdesetih i rane devedesete, u kraj veka ćemo uglavinjati u znaku definitivne pobede Udružene Kleptokratije koja se u ratu obogatila, učvrstila pozicije političke, ekonomske i medijske moći, i sada - logično, po nekom "glembajevskom zakonu"! - proizvodi vlastitu mutant-kulturu. One raznogatane karikature sa početka ovog teksta proizvod su tog mengeleovskog mentalnog eksperimenta, i utoliko zaslužuju i nešto ljudskog sažaljenja. Njihovi tvorci, levoruki desnodžepaši, medijski dr Frankenštajni koji bajoslovno zarađuju na sopstvenoj menažeriji nisu ni toga dostojni. Oni, naime, znaju šta rade.
Teofil Pančić
