Alkohol i mentalitet
Kako piju Britanci
Zašto pijani Francuzi ćaskaju o filozofiji, a pijani Englezi urlaju i mokre u fontanu? Šarlot Rejven to pokušava da dokuči
"Uh, kakva nedelja. U ponedeljak uveče bila sam toliko pijana da sam se ispovraćala po najboljoj prijateljici i njenoj Gotjeovoj haljini. Na povratku kući, taksisti sam dala potpuno pogrešnu adresu i tako se našla na Voltamstouvu. Bilo je suviše kasno za noćni autobus, i ja sedoh na trotoar pitajući se šta mi je činiti, kad me presrete grupa mladića, koji su tuda slučajno prolazili i pozvali me da se vratimo u stan jednog od njih i ispijemo flašu 'Džek Denijelsa' do kraja. I tako, krenula sam sa njima, završila sa najružnijim od momaka, prosula se po trosedu koji se tu našao i probudila se tek u sredu, taman na vreme za žurku koja se održavala u kancelariji gde radim. Žurka je bila vrisak, pili smo dok nismo popadali u nesvest. Na povratku kući, zaspala sam u vozu i probudila se u Briselu. Sva moja sreća, uspela sam da sačuvam pantalone, te sam ih zatim prodala nekom turisti za kartu do kuće, i stigla u pravi čas za fetiš bal u 'MuMu' baru u Sohou. Alkohola u krvi (izraženo u jediničnoj meri) - 5,673.
Kakav
fleš! Ako postoji nešto što mi Britanci volimo više od ispijanja alkohola, onda je to,
sasvim sigurno, pričanje o tome dan posle. Rekoh li pričanje? Misilila sam na
hvalisanje. Pravimo se važni koliko smo popili, kako smo se osećali sledećeg dana, kako
je, zaboga, strašno što smo napravili potpune budale od sebe... Pretvaramo se da nam je
vrlo neprijatno zbog toga - "kako sada tamo da se pojavim"- ali, u stvari, ne
smatramo da je to tako loše. Postoji jedno nacionalno uverenje da je konzumiranje
alkohola velika i pametna stvar. Ne možemo da poverujemo da nam je zapravo sve dozvoljeno
(sećate se tinejdžera na zabavama bez roditelja). Zašto takav opasan porok nije
zabranjen do sada?
Zašto nam dopuštaju da uzimamo akohol kad se ponašamo tako ružno? Trudimo se, stoga, da sada uživamo u tom poroku što više možemo, pre nego što nas oni (ko god da su) uhvate na delu i zabrane nam uživanje alkohola. Takva situacija unosi nervozu u naše redove. Osećamo kao da nismo zaslužili dobru zabavu, svaki trenutak kao da je poslednji. Zabranjeno voće je najslađe, zar ne?
Svesni smo da ne bi trebalo to da radimo, prati nas teskoban osećaj da to neće potrajati. Alkohol je divan način da se relaksiramo posle napornog radnog dana, ali uzroci leže u svakodnevnim pritiscima koje trpimo i krivici koju osećamo. Plašimo se posledica ponašanja pod dejstvom alkohola i svesni smo toga da se čim se oslobodimo inhibicija ne ponašamo kao tipični Britanci. Ako je alkohol, kažu ljudi, istovremeno uzbudljivo i traumatično iskustvo, to je upravo zato što nas svaki gutljaj prenosi u neku drugu stvarnost i udaljava od dosadne svakodnevice. Nije poželjno igrati oko stolova i po njima, ne treba se petljati sa raznim muškarcima, a naročito nije preporučljivo pričati o svojim emocijama u takvom stanju. Ugledajmo se na kontinentalne narode, oni veoma ozbiljno i zrelo pristupaju piću (verovatno zato što su i sami takvi) i ponašaju se veoma "evropski". Oni se, za razliku od nas, ne transformišu u neke otkačene, hiperrealistične verzije sebe samih, ludake koji jurcaju gradom poput Džima Kerija u filmu "Maska".
U skorije vreme vlasti su počele da planiraju i pripremaju značajne (veoma dobre u principu) zakonske mere u borbi protiv preteranog javnog konzumiranja alkohola. Smatraju da će produženjem rada noćnih klubova u kojim se toči alkohol postići opušteniji odnos prema alkoholu kod konzumenata. Argument je jednostavan - ako imamo više vremena za uživanje u njemu, nestaće ružna navika prekomernog opijanja i naučićemo da pijemo sporije, ponašaćemo se "evropski". Prednost kontinentalaca je u njihovoj rigidnosti i civilizovanosti. U Francuskoj, na primer, pijuckaju jedno piće dva sata ili duže, suptilno ćaskaju o filozofiji i na pada im na pamet da mokre u javnim fontanama.
Sve je to lepo, sigurna sam, ali sama ideja da bi se Britanci slično ponašali samo kada bi produžili radno vreme točionica pića podjednako je smešna kao i tvrdnja da bi se legalizacijom ekstazija smanjio broj uživalaca te droge.
Ovo je jedan od onih retkih slučajeva u kojima je ona najočiglednija pretpostavka ispravna. Pusti Britance duže da piju, i oni će se samo još više napiti. Trebalo bi da vlasti shvate ono što smo mi već prozreli - produžavanje "vremena za piće" zapravo će ispuniti vreme pićem. Pretpostavka da će se produženjem radnog vremena pabova sprečiti naglo i istovremeno odlaženje gostiju, možemo reći, veoma je optimistična.
Većina britanskih uživalaca alkohola ne napušta pabove dok ih bukvalno "ne iznesu". Odgovorni ljudi u vladi imaju za primer Mančester, grad u kome su barovi otvoreni do dva sata posle ponoći, i tek u to vreme gosti odlaze svojim kućama. Ulični prizori su identični, ako ne i gori, kao i u drugim gradovima u kojima pabovi rade do jedanaest sati uveče. Žene svuda isto vrište na svoje momke - "pusti to, Dejv, on nije vredan toga" - dok se njihovi momci tuku nasred ulice.
Noćni klubovi sa takvim radnim vremenom, osim što uznemiravaju javni red i mir, komplikuju situaciju mnogo više. Poznato je da svaki pijanac postaje još ratoborniji i agresivniji ukoliko u klubu provede celu noć. U mestima poput Mančestera, cvetanje "klupskog načina života" dovodi da problema i nereda izazvanih alkoholom. Međutim, ukoliko ostanete nekoliko minuta u tim pabovima, vrlo brzo vam postane jasno šta je u svemu tome dobro. Naravno, svi pristutni imaju glupavo iscereni izraz lica, ali barem niko odatle ne izlazi izboden.
Britanci nikada neće naučiti da piju. Naše navike su suviše duboko ukorenjene, imaju mnogo više veze sa psihom svakog pojedinca nego sa okruženjem. Šta god vlasti da odluče, mi ćemo i dalje sedeti po pabovima do fajronta."
(The Guardian)
prevela i priredila Biljana Vasić
