Sportski separatizam na španski način
Fudbal u službi nacije
U utorak, 22. decembra, u Španiji su igrane tri međunarodne utakmice: Katalonija - Nigerija (5:0), Baskija - Urugvaj (5:1) i Kanari - Letonija (4:0), dok je Andaluzija igrala protiv selekcije Neandalužana (2:0).
Utakmice su bile mnogo "više od igre", a paljenje španskih zastava u Barseloni i defile slika zatvorenika ETA u poluvremenu meča u San Sebastijanu deo su španskog političkog miljea.
"Ne znam da li su to budale, provokatori ili i jedno i drugo zajedno.
To što su uradili je anticivilizacijski čin. Ako želimo da budemo poštovani, moramo da poštujemo. Samo su pokvarili jedno sjajno veče u kome je naša reprezentacija igrala izvanredno i pokazala da bi imala značajnu ulogu i u međunarodnim takmičenjima", reako je Đordi Pužol, predsednik Đeneralitata (autonomne katalonske vlade) posle spektakla na Olimpijskom stadionu na "Monžiku" na čije je tribine za meč Katalonija - Nigerija stalo 53.630 gledalaca, najviše od Olimpijskih igara '92. Njegova kritika odnosila se na grupu radikalnih mladih Katalonaca koji su javno spalili nekoliko španskih zastava.
Utakmica je danima bila glavna sportska tema u Barseloni i čitavoj Kataloniji, podignuta je na nivo od najšireg "nacionalnog značaja" jer je pala u jeku žestoke kampanje za "osamostaljenje" katalonskih selekcija i njihovog prava da se takmiče "na međunarodnom planu". Na mnogo mesta u Kataloniji skupljaju se potpisi kojima ta ideja treba da bude podržana u vidu neke vrste opštenarodnog referenduma, u Paralemntu je usvojen odgovarajući zakon koji katalonske selekcije diže na nivo "državnog tima". Katalonska štampa naširoko piše o temi i stalno anketira sportiste "za koga bi igrali, Kataloniju ili Španiju"... Fudbaleri Gvardiola, Oskar, Ruđer, Selades, Toni, rukometaš Masip, košarkaši Esteljer, Đofresa, vaterpolista Estiarte i mnogi drugi svojevrsni su promoteri katalonskih selekcija.
Nekome ko je u bivšoj SFRJ prošao kroz slična iskustva (od paljenja zastava do tuče navijača i suspenzije utakmica) sve to "zvuči poznato" i ne miriše na dobro, ali pošto je svako kovač svoje sreće, kao što smo mi bili u slučaju SFRJ, svako ima pravo da radi ono što misli da je za njega najbolje.
POGREŠNO
PITANJE: U slučaju Katalonije (i ostalih regionalnih selekcija) problem je u tome
što se ljudima, koji mogu biti manji ili veći nacionalisti, ili separatisti, postavlja
pogrešno pitanje i podmeće lažna teza. Pitanje glasi: da li ste za katalonske
selekcije? Odgovor je, naravno, u ogromnom procentu pozitivan, ali se stvar predstavlja
tako kao da zavisi isključivo od volje građana, od usvajanja nekog zakona u lokalnom
parlamentu ili od jednostavne jednostrane odluke nekog foruma. Ono što se građanima ne
objašnjava, ili se čini vrlo diskretno, jeste ključni podatak da Međunarodni
olimpijski komitet i međunarodne sportske federacije priznaju isključivo samostalne
države, priznate od Ujedinjenih nacija. Niko ni u MOK-u, tim pre što je predsednik Huan
Antonio Samaran Katalonac, ni u bilo kojoj međunarodnoj federaciji neće imati ništa
protiv učlanjenja Katalonije ili Baskije, ali tek onda kad one ispune taj
"mali" uslov, odnosno budu međunarodno priznate kao nezavisne države. Umesto
toga, servira se teorija da kad mogu Engleska Škotska,Vels i Severna Irska da imaju
četiri fudbalske reprezentacije "što ne bismo i mi". Poteže se i primer
Farskih ostrva i sve ono što može da ide na "mlin osamostaljenja". Činjenica
je, međutim, da Katalonija ima dugu tradiciju izražavanja svog nacionalnog identiteta
preko sporta, još 1912. Katalonija je odigrala prvu međunarodnu fudbalsku utakmicu
protiv Francuske (21. februara u Parizu, 7:0 za Francuze) i otad je, u raznim periodima
(čak i pod Frankom) odigrala 57 utakmica, ali su sve bile prijateljske ili revijalnog
karaktera. Najveća pauza napravljena je između 1976 (Katalonija - Rusija 1:1) i 1993
(Katalonija- selekcija stranaca 4:4).
Prošle godine u ovo vreme igran je meč sa Rusijom (1:1), a sada je sa 5:0 isprašena jedna više nego slaba Nigerija, gotovo bez ijednog poznatog igrača, ali to nikoga ne zanima. Štaviše, rezultat je lepo pao za sprdnju na račun španske reprezentacije koja je na Mondijalu u Francuskoj izgubila 2:3 od Nigerije, i zbog tog poraza bila eliminisana.
Zanimljivo je da je za Kataloniju, kao i prošle godine protiv Bugarske, igrao Đordi Krojf, igrač Mančester junajteda. To je tipično za Katalonce koji lako asimiliraju strance, mada je u Krojfovom slučaju taj termin diskutabilan jer je on rođen ovde i čak je prvi u istoriji Katalonije poneo tipično katalonsko ime "Đordi" koje je u vreme frankizma bilo zabranjeno i svaki "Đordi" morao je da se zvanično upiše kao "Horhe". Matičaru, koji je zvanično prvo odbio da upiše ime "Đordi" jer ga nije imao na spisku dozvoljenih imena, objašnjeno je da se radi o "tipičnom holandskom imenu", pa je on zažmurio i sina Johana Krojfa, u to vreme (1974, još za života Franka) upisao kao "Đordi". Priča samo potvrđuje koliko je lukavi tata Johan bio vidovit i u to vreme krstio sina katalonskim imenom... Jedan drugi stranac, Bugarin Hristo Stoičkov koji je sedam godina igrao za Barselonu, perfektno zna šta katalonske uši najviše vole da čuju i zato bezrerezervno pruža podršku katalonskim sportistima koji "imaju pravo da igraju za svoju selekciju".
PLATFORMA: U Barseloni je nedavno formirana organizacija koja se zove "Platforma za katalonske sportske selekcije" koja sakuplja potpise i promoviše temu. Đaume Ljaurado, predsednik Platforme, nedavno je izjavio: "U Madridu su zabrinuti temom i to nam je najveći dokaz da smo na pravom putu". Pere Sust, čovek zadužen za sport u okviru Đeneralitata (katalonske vlade), tvrdi da je španski državni zakon o sportu iz 1998. prevaziđen i da mora da se menja. On tvrdi da poslednja anketa pokazuje da 61 odsto Katalonaca želi "katalonske selekcije", dok je 16 odsto protiv i na osnovu toga zaključuje da "kada narod nešto želi, oni koji su na vlasti moraju to da shvate i usliše volju naroda". Sust priprema pobornike ideje o "katalonskim selekcijama" na dug put do ostvarenja cilja: "Reč je o jednom dugom i sporom procesu. Uvek će vam u startu reći 'ne', ali potom će stvari krenuti napred zato što ljudi neće odustati." Sust (inače poznat po tome što je posle "final four" u Parizu 1996. i gužve na meču Panatinaikos - Barselona optužio Boru Stankovića da favorizuje Grke zato što "ima kuću u Atini") tvrdi da će uskoro doći vreme kada će sportisti "morati da se izjasne da li će igrati za Španiju ili Kataloniju".
Pošto u suštini znaju u kom grmu leži zec, Katalonci pokušavaju da nađu neku vrstu kompromisa, pa, recimo, misle da bi jedan od najboljih tenisera sveta Aleks Koređa, nedavni pobednik "Mastersa", Dejvis-kup mogao da igra za Kataloniju, a da na Olimpijskim igrama predstavlja Španiju.
Tu i tamo pojavi se poneka izjava koja baš ne ide u prilog, ali se i u takvim situacijama traži "pozitivan pristup". Tako je iz jedne izjave Samarana izvučeno da "on nije protiv", iako je rekao da eventualno učešće Katalonije u međunarodnim takmičenjima "vidi veoma teško" i da je reč o "dugom i sporom procesu".
ETNIČKA ČISTOTA: I dok Katalonci rado asimiliraju došljake i kao jedini kriterijum za sportsko reprezentovanje Katalonije postavljaju uslov da je neko rezident Katalonije, Baskijci ka istom cilju idu drugim putem. Kao što u stogodišnjoj istoriji Atletik Bilbaa nije bilo igrača koji nije bio poreklom Bask, tako je i selekcija Baskije etnički čista. U isto vreme dok je Katalonija punila mrežu Nigerijaca, Baskija je u San Sebastijanu, pred 18.000 gledalaca na stadionu "Anoeta", potukla Urugvaj sa 5:1. Dekor nije nedostajao: hiljade nacionalnih zastava i simbola (isto kao u Kataloniji), ali nije propuštena prilika i za političku manifestaciju. Na poluvremenu, napravljen je defile sa slikama zatvorenika ETA u španskim zatvorima. Tek da se zna... Prošle godine protivnik Baskije u istom terminu bila je naša B reprezentacija, ali se ono "B" u ovdašnjim medijima zagubilo, pa svuda piše da je Baskija pobedila Jugoslaviju sa 3:1. FIFA, inače, ne pravi problem oko utakmica ove vrste, uredno izdaje dozvole i ne opterećuje se kako se te utakmice doživljavaju u zemljama čiji pojedini regioni pretenduju da, zasad preko sporta, "budu države".
U slučaju Španije zanimljivo je da treći region sa atributima državnosti Galicija nema svoju fudbalsku selekciju, iako je nacionalizam i tamo u vidnom porastu. I dok Galicija okleva, selekcija Kanara debitovala je u Las Palmasu protiv Letonije i pobedila sa 4:0, Andaluzija nije uspela da obezbedi pravog inostranog partnera, pa se zadovoljila da igra protiv selekcije stranaca i Neandalužana. Bilo je 2:0 za Andaluziju. Za idući Božić nikoga neće iznenaditi ako svoje utakmice prijave Kastilja, Leon, Aragon, Valensija, Baleari, Ekstremadura itd. Ako nekome fale iskustva, može ih potražiti u Zagrebu i Ljubljani...
Vladimir Stanković
