Duh Vremena

Mrzitelji Amerike

Osama Bin Laden zakupi neko ostrvo u Indijskom okeanu ili razapne šator u pustinji, pa pozove Sadama, koji pozove Gadafija, koji se seti Miloševića, koji predloži još i Kim Džong Ila. Sednu da razgovaraju, ali odmah vide da nemaju o čemu, pa ćute, gledaju se i svi probaju da pogode koji je među njima američki agent

Prošle subote satima sam na satelitskim kanalima pratio neverovatno uzbudljivu raspravu u Predstavničkom domu američkog Kongresa o smenjivanju predsednika, prekidanu povremenim direktinim uključenjima iz Bagdada. Bilo je razorno na obe strane, i u Vašingtonu i u Bagdadu, ali prizori bombardovanja nisu se mogli videti, a i da jesu, toga smo se nagledali. Zato su uključenja izveštača, koji opisuju udaljene eksplozije i pokazuju svetleće tragove projektila na noćnom nebu, delovala kao dosadne reklamne pauze u napetim i dramatičnim retoričkim okršajima republikanaca i demokrata.

Ali, te pauze, te vesti o vazdušnim udarima na Irak, bile su očigledno u nekoj vezi s debatom na drugom kraju sveta. Vremenska podudarnost nije mogla biti slučajna, što se videlo po tome kako su demokrate pokušavale da spasu svog predsednika ukazujući na kritičnost trenutka, na ugroženu nacionalnu bezbednost, na više interese kojima je predsednik upravo jako okupiran. Kao rutinirani patrioti republikanci su mirno podržali akciju protiv Sadama, ali su ostali uporni i izglasali pokretanje postupka za smenjivanje Bila Klintona. To se dogodilo još samo jednom u američkoj istoriji i to pre sto trideset godina. Ričard Nikson podneo je ostavku pre ovakvog izjašnjavanja.

Klinton, dakako, nije izmislio Sadama, ali demokrate ni mene nisu uverile da bi zbog te intervencije predsednika trebalo ostaviti na miru.

Republikanci su, međutim, pokazali veliki višak zadrtosti, pumpali su Klintonovu aferu preko svake mere i čak ignorisali raspoloženje većine Amerikanaca, što je za političku elitu u toj zamlji krajnje neuobičajeno. Dakle, bila je to svadljiva stranačka polemika koja će se nastaviti i koja preti da suštinski promeni i razori dosadašnje običaje i forme funkcionisanja najviših institucija vlasti u jedinoj svetskoj supersili.

Pojavilo se mnogo zle krvi, koje je uvek i bilo, ali, baš zato što je Amerika ostala sama i tako nadmoćna, unutrašnji sukobi sad izbijaju na površinu bez uzdržavanja i razornije nego ikad. O tome najbolje svedoči smešna banalnost i beznačajnost povoda za smenjivanje jednog popularnog i uspešnog predsednika. Ali, možda ima i neke čudne zakonitosti i paradoksalne logike u tome što je čovek, koji raspolaže najvećom moći u istoriji sveta, sebi dopustio jednu tako infantilnu avanturu.

To je kao kad neko položi sve najteže ispite i izdrži sva iskušenja, a spotakne se na najmanjem i najprostijem. Tako je i Amerika pobednički odlučila dva svetska rata i u hladnom ratu uspela da dočeka slom SSSR-a, a sad je potresa afera jedne pripravnice. Ta afera mogla se umanjiti i zataškati na bezbroj načina, ali zašto bi? A ovde nije u pitanju samo ovaj predsednik nego pomalo i sama institucija predsednika, autoritet države i duga tradicija uzajamnog poštovanja i partnerstva unutar političke elite, barem pred licem javnosti.

Ceo slučaj, dakle, neće naškoditi samo Klintonu nego i obema strankama i američkoj reputaciji, ali briga o tome ispala je manja od fascinacije preljubničkim skandalom. Ko nema jačih neprijatelja, postaje neprijatelj sam sebi. Sadam Husein, ma šta radio, očigledno nije dovoljno ozbiljan protivnik da bi sprečio Ameriku da se bavi sobom. A Klinton se njemu posvetio samo u ograničenoj meri, privremeno i, donekle, u pokušaju da sebi olakša.

Posle ove prilično samovoljne intervencije, i ovde u Srbiji rastu ambicije da se radi na stvaranju neke vrste antiameričke internacionale. Gospođa Marković je, sigurno ne bez žaljenja, shvatila da ta internacionala ne može biti proleterska, ali izgleda veruje da bi baš ona i nekoliko srodnih duša mogli pokušati da stvore makar nešto nalik na pokret otpora poniženih i uvređenih. Po svetu, dakako, ima mnogo onih kojima se, iz svakojakih razloga, ne dopada prejaka Amerika i uloga koja joj je zapala u oblikovanju međunarodnih pravila ponašanja.

Ta uloga ne dopada se mnogo ni samoj Americi i, kao što vidimo, ona upravo nastoji da potkopa sopstveni prestiž supersile.

Ali, bilo kakva antiamerička internacionala može da se uobliči samo u snovima gospođe Marković. I Šešelj je pokazao želju da se malo zabavi time, samo što je on desničarski orijentisan samo na rusko-belorusku braću, dok bi gospođa bila levičarski otvorena i prema Kini i Indiji. A pošto se Sadam Husein upravo jako istakao i stao u prvi red američkih protivnika, može biti da će se pojaviti predlog da postane, recimo, počasni građanin Beograda, ili da neka ulica dobije njegovo ime, što je nekad bio zaslužio pomalo zaboravljeni car Haile Selasije.

Neke velike zemlje, mimo Amerike, prirodno sklapaju razne ugovore i traže zajedničke interese, ne čekajući da im gospođa Marković dođe u goste i objasni epohalni smisao opšteg otpora Americi. Mnogo toga stoji na putu bilo kakvog udruživanja Rusije, Kine i Indije, tako da mi se čini da od njih nema vajde. Ali, neka to nikoga ne obeshrabri.

Lično bih zbilja voleo da dočekam rađanje tog saveza svih mrzitelja Amerike. Takva ekipa do sad je bila u stanju da se okupi jedino u crtanom filmu. U stvarnosti, to bi moglo da izgleda recimo ovako: Osama Bin Laden zakupi neko ostrvo u Indijskom okeanu ili razapne šator u pustinji, pa pozove Sadama, koji pozove Gadafija, koji se seti Miloševića, koji predloži još i Kim Džong Ila. Sednu da razgovaraju, ali odmah vide da nemaju o čemu, pa ćute, gledaju se i svi probaju da pogode koji je među njima američki agent.

U najboljem slučaju, na tome bi se i završilo. Pošto bi sve moralo da se odvija u najstrožoj tajnosti, niko ne može da tvrdi da se ovakav susret već nije odigrao. Ali, pošto su svi nabrojani još u životu, biće ipak da se nisu sreli. A što se Amerike tiče, ona bi mogla samo da podrži, ako treba i da finansira ovakve neprijatelje. Ako ne za potrebe NATO-a, onda barem zbog Holivuda.