Vreme br. 429, 9. januar 1999.

Intervju: Andrej Mitrović

Javna, tajna i porodična istorija

Priče o Jugoslaviji kao istorijskom promašaju na koji su Srbija i Srbi protraćili ceo dvadeseti vek raširile su se nekako baš pred raspad pomenute države. I još traju

Dvadeseti vek istoričari već nazivaju kratkim: počeo je 1914, a završio početkom devedesetih godina. Svetu, ne i Srbima. Jedan deo u svakom smislu nenadoknadivog stoleća potonji su potrošili na pravljenje zajedničke države Južnih Slovena, a ostatak na rasturanje te - sad ispade: od svih omražene - "tamnice naroda". U poslednjih desetak godina mnoštvo ovdašnjih doktora istorijskih nauka, akademika, pjesnika i nacionalnih inteligenata potrošilo je više novinskog papira i prostora no što bi ikada ispunili rezultatima istraživanja iole ozbiljnijim od pisama čitalaca, konjunkturne publicistike i već čuvene rubrike "Odjeci i reagovanja". Tako su prva i druga Jugoslavija otišle u prošlost, ispraćene sa jedva nekoliko knjiga istorije, ali zato tovarima pisanija koja objašnjavaju kako, u stvari, nikada nisu ni postojale.

Tu vrstu zasluga istoričarima će, kao i svima, na kraju odmeriti neki kolega po profesiji. No, odgovor na pitanje o tome ko stvara problem "komponovanja" i "prekomponovanja" istorije sagovornik "Vremena" Andrej Mitrović, istoričar i profesor Beogradskog univerziteta, počinje konstatacijom da "političari stvaraju klimu ili postavljaju direktne zahteve, odnosno zabrane (ili prednosti) za određena tumačenja. Istoričari od struke u to - voljno ili nevoljno, inteligentno ili glupo - uleću".

ANDREJ MITROVIĆ: "Stručno, samo ako su nagomilana istraživanja koja donose pouzdana znanja u konfliktu sa postojećom slikom istorije. Drugi razlog je pronalaženje kapitalne građe koja menja dotadašanju sliku."

Šta bi bio primer za to?

Taj slučaj je karakterističan - nije ga čak trebalo ni pronaći - pitanje koje je dugo zabavljalo svetsku i, naročito, nemačku istoriografiju: kako je došlo do Prvog svetskog rata? To je bilo naučno pitanje, ali pitanje "ko je kriv" za rat je stalno emotizovalo situaciju. U periodu međusobnog približavanja Francuske i Nemačke posle Drugog svetskog rata, nemački i francuski istoričari diskutovali su o problemima, svesni važnosti koju istorijske predstave igraju u politici njihovih zemalja. Na kraju su potpisali izjavu da su pitanja Prvog svetskog rata u istorijskoj nauci rešena. Početkom šezdesetih godina, međutim, Fric Fišer, jedan tada malo poznati profesor istorije u Hamburgu, objavio je svoje istraživanje nemačkih arhiva o vodećim ratnim ciljevima Nemačke prema Poljskoj u Prvom svetskom ratu. Pokazao je da su to bili apsolutno osvajački ciljevi, ničim izazvani sa druge (ruske) strane. Na to su se protiv njegovih otkrića digli nacionalni istoričari, često sa boljim političkim pedigreom nego što ga je on imao. Kao odgovor, sad već slavni Fišer objavljuje kompletno istraživanje u obliku prekretničke knjige ("Posezanje za svetskom moći", 1961) koja je pokazala da je Nemačka htela rat, da je izazvala rat i da je u ratu sledila svoje osvajačke ciljeve. Kada se zadrmala zemlja ispod njega - u napad je skočila čitava ekipa konzervativnih istoričara - Fišer je objavio "Rat iluzija", u kom argumentuje tezu da ni Hitler nije slučajan, da čini deo kontinuiteta nemačke istorije... I tako je to pitanje skinuto sa dnevnog reda: pokazalo se da jedna država, jedno društvo - kao Nemci u ovom slučaju - ne gubi prestiž priznavanjem istorijske istine o sebi.

Ako je u proleće 1914. po Fon Moltkeu već bilo jasno da se mora ići u rat, "ali nam treba zgodna parola", kakva je bila i kakva je danas parola "Jugoslavija"?

Današnji trenutak može da politizira, ali može i da usmeri ka naučnom rešavanju pitanja, proširi sliku i popravi nas u razmišljanju. Jugoslovenska država stvarana je kroz rešavanje sistema konfliktnih stanja i odnosa unutar jugoslovenskog pokreta, ali je oba puta - jednom stvorena, potom obnovljena - konačni istorijski rezultat bio Jugoslavija. Ta činjenica zasnovala je kriterijume za praćenje procesa nastanka, ne zapostavljajući ni ono što ga je ometalo. Ovo drugo dobilo je manji značaj, jer je rezultat bio država koja postoji. Kada se jugoslovenska država srušila - na tako strašan način, sa toliko krvi, laži i loših emocija, u čemu su Srbi, Hrvati i Slovenci prednjačili, a "mlađa braća" se našla u čudu - otvoreno je pitanje novog viđenja Jugoslavije i ponovnog osvetljavanja konfliktne situacije u njenoj istoriji. Pogrešno je, međutim, ono što neki od mojih kolega čine, pokušavajući da igraju ulogu velikog političara - unazad. Na opskurnim TV kanalima, u medijima, na nekim naučnim skupovima - naročito ako nema onoga ko bi im protivrečio - priča se kako je to bila greška, da nije trebalo ići u Jugoslaviju... Naknadna pamet je jedna stvar, a potreba za istraživanjem da li je to bila greška od početka ili je savremena situacija stvorila okolnosti koje su tu Jugoslaviju konačno dovele u pitanje - sasvim je druga stvar. Svodeći to na opšti teorijski stav, mogli bi reći: finalno rešenje u istoriji - za koje se kasnije pokaže da nije finalno rešenje - dozvoljava nam da preispitamo rešenja i promenimo sliku, ali dok je neko rešenje pred nama, dok postoje Sjedinjene Američke Države, besmisleno je govoriti kako nije trebalo da nastanu...

Šta bi se iz toga moglo izvući kao "istoriografska greška"? U opusu jednog dela autora teze da je Jugoslavija bila greška mogu se naći ranija dela koja ne osporavaju Jugoslaviju, kakvu god. Ljudi imaju pravo na promenu mišljenja, pa makar i zbog činjenica...

Ljudi mogu, ali stručnjak ne može. Tačnije, može samo na osnovu pravila struke. U tom smislu čini mi se da imamo krah ili, blaže rečeno, pokazatelje loše situacije u kojoj se struka sada nalazi. Za pitanje Jugoslavije vrlo je značajno što ona istorijski nije dovoljno istražena. To ne znači kako nema pažnje vrednih istraživanja, ali se u tom kontekstu mogu razmatrati i dva spoljašnja pokazatelja. Koliko imamo istorija jugoslovenske države? Dve-tri, uglavnom nastale osamdesetih godina, pred kraj raspad. U svetskoj istoriografiji, svaka država ima na desetine svojih istorija, "malih" i "velikih", knjižica i višetomnih izdanja... U jednoj diskusiji sa kolegama koji su pisali istoriju Jugoslavije i kojima sam pomagao da ona bude objavljena, rekao sam: "Vi ste staroj Jugoslaviji dali peticu. Sad će doći generacija koja će joj dati desetku. Ta država je, ja mislim, zaslužila jednu solidnu sedmicu." Tada je to bilo bogohulno, ali insistiram: ako uporedimo tu državu koja se zbog dogmi nije mogla i nije dovoljno ispitivana, sa situacijom u Grčkoj - a tada se govorilo "propao kao Grčka", "dužan kao Grčka"; ili pitanje Italije i Musolinija, Nemačke sa Hitlerom i danas... - ispada da je diktatura kralja Aleksandra bila dečji vrtić. Kada to uzmete u obzir, jasno se vidi se da tu državu nismo ispitivali, ni Kraljevinu Jugoslaviju, ni socijalističku. Tako sad imamo sliku koja se zasniva na političkim predrasudama, svejedno da li vladajućim ili opozicionim, ali međusobno suprotstavljenim predrasudama. I prva i druga Jugoslavija su funkcionisale - tu tezu sam spreman da branim - na srpsko-slovenačkoj slozi. U trenutku kada su "Srbi" rekli da Slovenci "mogu da idu", doveli su u pitanje Jugoslaviju, makar zbog toga što je Jugoslavija nastala kao zajednica Srba, Hrvata i Slovenaca.

Čime je ovaj deo Balkana zaslužio takvu istorijsku sudbinu?

Neke kolege, jedan deo poreklom iz "komitetske inteligencije", traže "krivicu" u XIX veku. Istorijska logika i pravila struke, međutim, zahtevaju da se pažnja najpre usmeri na neposredno prošlo vreme. Titovo vreme je dugo trajalo, a da nije rešilo čitav niz problema. Osnovno je pitanje zajedničke privrede, koja kao jedan privredni sistem nije funkcionisala ni u Kraljevini, da bi u drugoj Jugoslaviji međusobne razlike delova zemlje bile još i povećane. Uzrok se može tražiti u birokratskom društvu. Socijalizam je slomio građanina-preduzimača, onog koji je - često nasuprot obrazovanom ali konzervativnom građaninu evropskog XIX veka - izborio demokratske države sveta, onog preduzimača koji je lično, sopstvenim kapitalom gradio - a ne manipulisao opštim bogatstvom države, kako to čini birokratija, naročito ideološki disciplinovana birokratija. Na kraju je i vojska postala zavisna od regionalne birokratije pa - kad je došlo do stani-pani situacije - državu jednostavno nije imao ko da brani. Umesto ideologije budućnosti - kakvu ima razvijeni svet u obliku ideje o, na primer, ujedinjenoj Evropi - "dobili" smo nacionalizam, i to onaj koji na pitanje o demokratiji odgovara klasičnom greškom, anahronizmom nacionalne države bez preduzetnika.

Da li bi to znači da se ni stvari u ovoj Jugoslaviji neće završiti dok se ne raspadne do poslednjeg "nacionalnog" atoma?

Ja ne "otkrivam" istinu niti je znam. Ta vrsta napetosti je, očigledno, još uvek prisutna.

Ima li upotrebljivih analogija u razvoju srpske istoriografije sa današnjom situacijom?

Postoji diskontinuitet u realizmu, racionalizmu i - u krajnjoj liniji - stručnosti naše istoriografije. Nacionalna ideologija i istorijska svest ispunjeni su "velikim vremenima" prošlosti. Imamo jednu nacionalno obojenu fazu bez dovoljno naučne kontrole, mada imamo i Jovana Rajića u XVIII veku i - moje mlađe kolege su u pravu kad ističu i tog, "ozloglašenog" - Panteliju Srećkovića. U XIX veku pojavljuje se Vuk sa zdravorazumskom naučnošću, Karadžić koji, mada naknadno, priznaje nasilje ustanika nad muslimanskim stanovništvom, kršenje zadate reči... Oslobađanje Beograda u Prvom srpskom ustanku pratio je veliki pokolj stanovništva; kada su vezir i Turci izašli iz grada, ustanici su ih napali i pobili. Leopoldu Rankeu je Vuk Karadžić prećutao Sjenicu, pričajući mu da je Karađorđe uzeo na juriš. Kasnije, Vuk priznaje: "Na moju sramotu i na sramotu mojega naroda ja gospodinu Rankeu nisam rekao da je Karađorđe Turcima obećao slobodan izlaz..." Reći ili prećutati zlo postaje veliko pitanje, koje pojedini ljudi zaoštravaju smatrajući da slika o nama mora biti ulepša(va)na. Naučni duh i razum na to odgovaraju: priznajmo, jer niko na svetu nikada nije bio potpuno čistih ruku. Priznanjem se prolazi kroz, upotrebiću tu reč, kolektivnu katarzu, ali - što je važnije - njime se stvara racionalna situacija. Znamo ko smo, ne lažemo ni sebe ni druge i sa tom svešću pokušavamo da idemo u budućnost.

Da li bi se moglo reći da smo bez katarze priznanja osuđeni na kolektivnu frustraciju?

Jesmo u depresiji. Otud smo skloni da sve vidimo mutno, pa i u prošlosti. Sad više ne verujemo u "lepšu prošlost", a 1989. godine se strašno verovalo u "lepote srednjeg veka". Stojan Novaković, veliki istoričar - za koga neke moje kolege danas netačno tvrde kako nije bio jugoslovenski orijentisan, mada je napisao utopiju o Beogradu u XXI veku kao srećnoj prestonici srećne Jugoslavije - govori o našoj prošlosti kao istoriji loših primera i da na nju, ako želimo da se okrenemo budućnosti, samo tako treba gledati. U ovoj depresiji, skloni smo da prihvatamo svašta, teorije mentaliteta, "večita" određenja, "srpsku dušu" kao nebesku ili kao savršen izraz podaništva... To su posledice depresivnog vremena, u kom realnost ne pruža uporište optimizmu. Komunizam je, uvođenjem neobrazovanih slojeva u prvi plan i teorijom avangarde, proglasio vreme koje dolazi za veličanstveno doba, vreme herojstva i neobičnih ljudi. Tom slikom sam je sebi pomogao da propadne: ona ne odgovara stvarnosti. Tu se komunizam sreo sa hrišćanstvom, i to onim ranim, koje je propagiralo mučeništvo, velike podvige i herojstva koja daju legitimitet ne samo idejama, nego i stvarnosti. Vraćajući se onom pitanju o fazama naše istoriografije, možemo govoriti o nacionalnom romantizmu, potom razdoblju jačanja stručnosti i naučnosti saglasno civilizacionim tekovinama evropskih vekova racionalizma i nauke i, ponovo, o idealizaciji - sad komunističkog epa o herojima koji su nam doneli najbolje i obećavaju najbolje.

Čini se kao da su "istorijski" pokušaji osvrta na kratki dvadeseti vek već pretvorili u stav da je svaka Jugoslavija srpska katastrofa, srpska greška...

Ne. Reći ću da je Jugoslavija srpski uspeh. Srbi su sa Jugoslavijom ušli u jednu veliku zajednicu, zajednicu koja je stare civilizacione razlike pokušala da premosti. Jugoslavija je 1918. nastala na demokratski način, u njenoj prvoj vladi našli su se predstavnici svih istorijskih pokrajina, političkih partija - osim Hrvatske seljačke stranke, koja je u trenutku osnivanja bila orijentisana antijugoslovenski - i predstavnici tri najveće konfesije. Ozloglašeni Vidovdanski ustav bio je demokratski ustav, što ne znači da nije imao slabosti. Nova istraživanja pokazuju da je Vidovdanski ustav ugradio sve socijalne tekovine XIX i XX veka saglasno tada najnaprednijem - u pogledu zaštite građana - ustavu Vajmarske republike. Na kraju, bio je to ustav koji je insistirao na slobodnim izborima, uneo u bivše austrougarske delove Jugoslavije slobodne izbore, slobodno glasačko pravo muškaraca - tako da su se seljaci tih krajeva, po prvi put u istoriji, pojavili na izborima. Takva država je značajan srpski uspeh, budući da joj je Ustav Kraljevine Srbije bio prva, a vajmarski druga paradigma; u njoj su - što, prelazeći preko zahteva sopstvenih programa zanemaruju ovdašnji nacionalisti - svi Srbi živeli u jednoj državi i, što je vrlo važno, svi Srbi su u toj državi živeli bez ugnjetavanja, naročito bez ugnjetavanja drugih naroda. Jugoslavija je obećavala da Srbi i drugi narodi u njoj mogu da žive. Neprevaziđeni Drugi svetski rat odlučio je sudbinu Jugoslavije, jer nam se ponovio građanski rat koji nismo priznali.

Umesto Jugoslavije mogla je biti i Velika Srbija?

Šta je Velika Srbija? Šta je Velika Italija, Bugarska, Nemačka, Rumunija... "Velika" ne podrazumeva, ne mora podrazumevati teritoriju već moćnu, snažnu, naprednu, privlačnu nacionalnu državu. Ja sam 1991. rekao da je ovde prvi put na delu velikosrpski program i ušao u sukob sa onima koji su tvrdili da je Jugoslavija velikosrpski program, ali i onima koji su tvrdili da je Jugoslavija srpska katastrofa. A rekao sam to jer "Srbi" hoće da grade svoju državu ne vodeći računa da na toj teritoriji žive druge nacije. Jugoslovenska ideja podrazumeva konsenzus o zajedničkom životu i, posebno, da zajednička država mora biti demokratska. Naravno, da li će ona to i postati zavisi od političkih snaga i odnosa, ali sama ideja Jugoslavije podrazumeva demokartiju.

Ako sam dobro razumeo, rekli ste da se Jugoslavija raspala zbog nezavršenog građanskog rata vođenog od 1941. do 1945?

Ne, ona se raspala zato što nije rešila pitanje svoje privredne i društvene integracije. To je bitno pitanje, a kako nije rešeno, nasleđeni nacionalizmi i nepriznat građanski rat dobili su priliku - i odigrali su svoju ulogu - najžešće u centralnom delu teritorije, gde se susreću Srbi, Hrvati i Muslimani, na istim onim mestima na kojima i Drugi svetski i, u njegovoj senci, građanski rat. Sasvim uprošćeno govoreći, nezavršen je bio i Prvi svetski rat. Kraljevina Jugoslavija pokušala je da prikrije činjenicu da u jednoj državi žive narodi koji su u svetskom sukobu bili na različitim stranama fronta. Na primer, malo je poznato da je na Ceru izginuo Zagrebački korpus, cvet hrvatske omladine je izginuo pod zastavama Austro-Ugarske...

U borbi sa cvetom srpskog seljaštva?

Da. To je trauma. Ne samo iz ovog iskustva, nego i zbog razloga zdrave pameti, ja bih prvo to priznao i objasnio, a potom se dogovarao o zajedničkom životu.

Da li istorijska struka u ovoj Jugoslaviji ima potencijala da uoči i ne ponovi grešku prećutkivanja neslavne strane sopstvene prošlosti?

Mislim da ima. Srednja generacija istoričara u Beogradu jeste na tom nivou: bolje su obrazovani i imali su više veza sa svetom. Srednju generaciju pominjem zato što ova mlađa nema veza sa svetom. Drugi element za optimizam je to što smo, u rvanju i sa nacionalnom i sa socijalističkom ideologijom, uspeli da afirmišemo naučnu istinu kao idealni cilj kome se teži. Treće, ta generacija je sada u godinama invencije i snage mada se, istovremeno, nalazi na pragu iskušenja - jer vreme stvaralačke snage prolazi. To vidimo po najstarijoj generaciji, još vladajućoj, ogrezloj i u nacionalizam i u birokratski istoricizam. Srednja generacija kolega možda će uspeti, ako dobije perspektivu, što znači pojačanu racionalnost celog društva, pojačane veze sa svetom i učešće u razmeni znanja. Na vezama sa svetom ovde insistiram jer sad imamo veoma ograničenu razmenu, do te mere da jedan broj mojih kolega uopšte ne oseća potrebu za razmenom znanja sa svetom. Kad bi malo "izašli" da sopstvene rezultate pogledaju u odnosu na tuđe, morali bi da priznaju provincijalnost sopstvene istoriografije.

Aleksandar Ćirić