Zagrađivanje Divčibara
Sve ćemo to ozeleneti
Iako Divčibare imaju vazduh i lepote u kojima je i knez Miloš uživao, glavna turistička atrakcija jeste vikend kuća Zlatana Peručića sa "kaubojskom" ogradom
Po turističkim prospektima "Divčibare je sedam kilometara
dugačka, tri kilometra široka visoravan, prepuna blagih i zatalasanih brežuljaka i
visova izuzetne pitomine i gotovo netaknutog mira. Nalazi se na planini Maljen, sa
prosečnom nadmorskom visinom od 1000 metara, udaljeno je 38km od Valjeva, 110km od
Beograda i 175km od Novog Sada". Zvanično ima status klimatskog turističkog mesta
druge kategorije. Lokalni turizmolozi još kažu "da je blagotvorni uticaj klime
Divčibara na čovečji organizam među prvima zapazio knez Miloš, još daleke 1822,
dolazeći zbog poslova vezanih za tov stoke. Boraveći na planini preko leta knez se
odmarao okružen lepotama Divčibara". Između dva svetska rata "Divčibare su
postale najrenomiranije turističko i klimatsko mesto u Srbiji" dobivši status
"klimatsko-turističkog mesta". Od tada Divčibare "nikako da povrate sjaj
i reputaciju koju su imale".
Danas Divčibare imaju hotel "Divčibare" - ako se ne računa "Maljen" koji je ruiniran - i desetak fabričkih i dečjih odmarališta. Imaju i dva nova motela Žarka Ilića Pepe, za koje zavidna konkurencija i zloban svet kažu da su izgrađeni bez dozvole. I oko hiljadu vikend kuća, među poznatijim vikendašima su direktor "Beobanke" Zlatan Peručić (od pre pet godina), pokojni reditelj i pisac Živojin Pavlović, pisac Dragoslav Mihailović, profesor Vladeta Janković, glumci: Miki Manojlović, Neda Arnerić, Vesna Čipčić... Gradi se crkva, valjevski pekar Mihailo Todorović obeć'o pekaru i policijsku stanicu. Ali, ono što obećava "stari sjaj i reputaciju" jeste projekat Generalnog urbanističkog plana koji je uradio "Infoplan" iz Aranđelovca. Valjevska skupština još nije usvojila projekat, ali je isti prezentiran na Divčibarama - upućeni kažu, "čist futur", da svi naši Miloši požele da se baš ovde "odmaraju okruženi lepotama".
UDOMLJAVANJE PLANA: Višedecenijski vikendaš dr Dobrosav Stojnić kaže da je prednost Divčibara što su ostale pomalo "divlje", da ovde najviše vrede vazduh i zelenilo, a da novi projekat upravo to napada u centralnoj zaštitnoj zoni sa "milion gluposti" kao što su razni safari i džokej klubovi. Stekao je, kaže, utisak da je cilj projekta da se on nekome udomi - "hoće da betoniraju livade, a gospođa koja je prezentirala plan reče da će se, kad se sve završi, ovaj prostor ozeleniti". Šta ima da ozelenjavaju, pita se Stojnić, kad je sve ovo po sebi zeleno. Neka prvo reše puteve, kanalizaciju, struju, vodu, pa onda "ozelenjavaju".
I vlasnik valjevskog "Bigeneksa" Slobodan Marić, koji je uzeo hotel "Divčibare" u zakup na deset godina, smatra da je GUP na dugom štapu, te da će to teško ko doživeti. Kaže da je za pet godina, koliko drži hotel, opština samo malo osvetlila Divčibare. Pitamo, jel' prema Peručićevoj vikendici? O tome, odgovara, ne bi želeo da priča, ali bilo bi super da je više Peručića.
Drži da od razvoja Divčibara nema ništa dok ne dođe do kompletne privatizacije. Navodi svoj primer. Uzeo je hotel koji je, godišnje, imao gubitke od 200.000 maraka, danas zapošljava 70 radnika, redovno isplaćuje plate, likvidan je, do sada je uložio u hotel sto hiljada maraka. Kad ga je uzeo u zakup, krov je prokišnjavao, sobe je zavejavao sneg, pola vučnica na ski stazi bilo je onesposobljeno, nije bilo strujomera, pa ni posteljine... I on pominje probleme sa kanalizacijom, naponom struje...
I Žarko Ilić Pepa, znan i kao Čombe, privatnik. Predsednik mesne zajednice Divčibare. Za poslednjih nekoliko godina ozid'o dva motela. Prvi dva, drugi tri sprata. Ispred prvog tri povisoka bora, na zidu motela mermerna ploča, na njoj krst, slika čoveka sa kravatom, tekst: "Ilić Petronije Pepa - Poštovanom mužu i roditelju, od porodice". U motelu gužva. Drugi dan Nove godine, gazda još u raspoloženju. Sedamo, pitamo Pepu za kapacitet motela? "Ima dosta, ne mogu da pustim u javnost", odgovara Pepa (u turističkoj ponudi Divčibara piše 200 ležajeva). Ćaskamo, koliko se može. Gazda crn, četvrtast brka, bela košulja samo što mu se nije ispasala. Ulazi šef valjevske finansijske policije Mihailo Milutinović, naravno, privatno. Čim ga spazi gazda Pepa lako ustaje i, bez pozdrava, odlazi za baš mladim i kilažnim šefom policije. Ne vraća se.
RASVETA NA BANDERAMA: Iako Divčibare imaju zelenilo, vazduh, hotele i motele, projektovan razvoj, glavna turistička atrakcija je vikendica direktora "Beobanke" Zlatana Peručića. Retko ko propusti da uživa u takvoj lepoti.
Na ulasku u Divčibare, posle benzinske pumpe, levo skretanje
prema Kraljevom stolu (jedan od vrhova Maljena). Posle nekoliko stotina počinje ulična
rasveta. "Vodič" nam kaže da smo na dobrom putu. Na raskrsnici, rasveta na
katranisanim banderama ide levo i uzbrdo. Idu i nove i žute bandere sa telefonskim
kablom. Eto nas. Kapija teška, drvena, dvokrilna, ojačana kamenim stubovima. Do veće
kapije, manja, pešačka. Interfon sa kamerom. Zaključano, nema niko. Plac, brat bratu,
po'ektara. Unutra, na žutoj banderi, četiri reflektora, poveća drvena, reklo bi se
pomoćna zgrada, podalje od kapije, baš u daljini, vikend kuća. Vidi se da vlasnik ima
ukusa. Pod strehom, sa čela, drvena kućica "k'o iz bajke", opet brat bratu,
dva sa dva metra. Zelena vrata sa četiri prozorčića, crveni krov, "noseći"
zidovi od prirodnog drveta, prirodno, zadržali prirodnu boju. Malo pojačanu lakom. Ovi
što su sa nama kažu da mora da je to kućica za psa, i to kakvog psa, u nju bi mogao da
stane i onaj bernandinac iz TV reklame koji ne može da stane ni u jednu kućicu.
Doživljaj kompletira pogled na poprečnu, kaubojsku ogradu koja zatvara bankarev posed.
Ta ograda je "trn u oku" mnogih vikendaša, k'o da je, boga ti, od bodljikave žice. Stari vikendaš, koji je sa nama kaže da je ograda presedan, jer na Divčibarama ni starosedeoci ne ograđuju svoje okućnice. Ako Peručiću neko ugrožava imovinu, što, kaže, nije platio čuvara. Kad je mog'o za sve ovo, mog'o je i za čuvara. Njemu lično, inače, više smeta što je vikendica baš iznad akumulacionog jezera odakle se uzima voda za piće, jedino, kaže, ako Peručić nije nešto izumeo za svoje otpadne vode.
Čim je Peručić, skoro će pet godina, udario ogradu i kao svaki dobar domaćin zaštitio svoje vlasništvo, našli su se oni kojima je to više nego zasmetalo... Tako su, u avgustu '94, pokojni režiser Žika Pavlović, Vladeta Janković, "i poznati pisac koji nije želeo da mu se pominje ime", napisali Peručiću privatno pismo, koje je izašlo u javnost jer bankar nije odgovarao. Ova trojica napisala - "Poštovani gospodine Peručiću, kao vaši susedi koji dele uživanje u lepotama Divčibara, slobodni smo da Vas podsetimo da je podizanje ograde na prostoru Nacionalnog parka protivno i odgovarajućim zakonima i dobrim običajima. Ogradivši veliki prostor oko svoje kuće za odmor, Vi ste presekli jednu od najlepših pešačkih staza, i istovremeno napravili nepoželjan presedan, ako se i drugi vlasnici kuća povedu za Vašim primerom, Divčibare više neće biti više ono što su danas...".
Peručić nije odgovorio. Šta da odgovara kad se odma' vidi da je pismo tendenciozno i da udara na privatnu svojinu. Šta da odgovara kad on nije vlast, ni na Divčibarama, ni u Valjevu. Još tada odgovorio - na pitanje, mora li ograda - predsednik mesne zajednice Milovan Bošković, po kome "ljudi to rade jer pitanje stoke nije rešeno, ona se na Divčibarama slobodno kreće". A tadašnji, i sadašnji predsednik valjevske opštine Mića Ilić rek'o da, "što se ograđivanja tiče, protiv toga nikada nijedan zakon nije donet". Jedino, do Miće i čuvenih izbora iz maja '92. predsednik opštine Slobodan Đukić kazao da pouzdano zna da već 20 godina postoji opštinska odluka po kojoj je zabranjeno zagrađivanje, i pokazao Službeni i Opštinski glasnik iz '68. "U cilju ostvarivanja funkcionalne, ekonomske i estetske celine koja pruža povoljne uslove za život i odmor ljudi nije dozvoljeno ograđivanje građevinskih parcela."
Kad smo sišli sa Divčibara u Valjevo, sretnemo baš visokog opštinskog funkcionera koji iz prve na fotografiji koju smo mu pokazali pogodi Peručićevu kapiju.
Dragan Todorović
