Preko Debelog brijega
Kafa na Stradunu
Biskupski ordinarijat uvažio je nimalo bogougodan razlog za posetu Hrvatskoj - radoznalost, i nešto manje grešan - sentimentalnost, pa se posle deset godina vaš reporter ponovo dočepao "Gradske kavane"
Reporter "Vremena" ne pamti da je bilo kada popio
skuplju kafu. Sto dinara stajao me je izlazak iz zemlje, 200 dinara plaća se za
automobil, 76 maraka uzeli su mi za osiguranje kola, a sama kafa stajala je 6 kuna u
Gradskoj kavani, na Stradunu, u Dubrovniku. Sve u svemu oko 112 maraka. Bilo je to u sredu
30. decembra tek minule godine, kada sam prešao preko Debelog brijega, čuvenog i spornog
graničnog prelaza između SRJ i Republike Hrvatske, a na teritoriji Crne Gore.
I zbog tog prelaza na čijem skorom otvaranju radi administarcija Mila Đukanovića, a s otvaranjem zateže administracija Momira Bulatovića, ovaj drugi preti da će izvesti na granične prelaze u Crnoj Gori nekakvu federalnu policiju, onu istu koju je, ako nas sećanje ne vara, Slobodan Milošević ukinuo baš nekako u doba kada su istim putem kojim sam pretposlednjeg dana prošle godine prešao granicu tutnjali vojnici u tenkovima da bi Dubrovnik učinili starijim i lepšim.
S jugoslovenske strane granice, uz put, s leve strane u pravcu Dubrovnika, na tri mesta naslagane su tenkovske prepreke. Tako su složene da za vozače koji idu iz pravca Dubrovnika predstavljaju opasnost, jer stoje iza krivina i štrče na drumu. S hrvatske strane - zvanični naziv prelaza je Karasović - nema vidljivih tenkovskih prepreka, ali je jedno sto, sto pedeset metara iznad asfaltnog puta podignuto artiljerijsko uporište na kraju tucanikom nasutog puta. Četiri bunkerska otvora gledaju put Crne Gore. S obzirom na to da se sa ničije zemlje u dolini vidi dobar deo Igala, pretpostavljam da se iz bunkera na brdu vidi krov hotela "Plaža" u Herceg-Novom, a u svakom slučaju iz bunkera je uspostavljena kontrola nad celim drumom od Sutorine do hrvatske teritorije.
Sami granični prelazi svedoče da se radi o granicama nekadašnje iste države. Hajde što su rampe iste, one teško i mogu biti drugačije, ali su kontejneri u kojima se mrznu policajci i carinici potpuno isti i greju se istim
odvratnim grejalicama s tri grejača, što uključuje i mogućnost da ih je obema stranama nabavio (i kontejnere i grejalice) Unprofor, ali, svakako, na domaćem tržištu. I dok je s jugoslovenske strane carinski kontejner odmaknut jedno pedeset metara od kontejnera pasoške kontrole, kontejneri s hrvatske strane su koncentrisani: prvo ide soba u kojoj radi momak iz "Croatia osiguranja", potom pasoško i na kraju carinsko odeljenje. Ispred njih jelka ili, ako više volite, božićno drvce, slabašno ukrašeno, a ispod njega paket zamotan kao poklon, namešten tu možda kao uput da i carinike treba nagraditi za blagdan.
Ovaj prelaz otvoren je, inače, tokom božićno-novogodišnjih praznika u skladu s dogovorom između ministarstava inostranih poslova Republike Hrvatske i Crne Gore. Granicu je po agencijskim vestima do 1. januara (biće otvorena do 10. januara) prešlo nešto manje od tri hiljade ljudi u oba pravca, a novina je to da je, prvi put, bio dozvoljen i prelaz automobilima. Istina, tu mogućnost gotovo niko ne koristi. Razlozi su ubedljivi i posle će biti više reči o njima. Obično se nekakvim prevozom stigne do rampe s jedne ili druge strane granice, onda se prepešači jedno 200 metara ničije zemlje. S obe strane granice nekoliko taksista, a uglavnom prijatelji i rodbina čekaju one koji će preći. Vaš reporter bio je svedok nekoliko dirljivih susreta ljudi koji se, očigledno, godinama nisu videli.
Sama procedura prelaza za ovu priliku je vrlo
jednostavna: može se preći uz posedovanje bilo kakvog identifikacionog dokumenta, ali
je, ako idete iz Crne Gore, neophodno da se prethodno javite u Biskupski ordinarijat u
Kotoru i da navedete kod koga idete. Ja nisam imao koga da posetim, pa sam naveo nimalo
bogougodan razlog - radoznalost, i nešto manje grešan motiv - sentimentalnost. Ipak, iz
Ordinarijata su poslali faks s mojim podacima, a video sam i da je dubrovačka Biskupija
uvažila moje ovozemaljske slabosti, pa je do hrvatskog kontejnera stiglo i moje ime.
Jedan policajac psovao je popove što šalju ljude na granicu "umesto da se bave
religijom", a drugi, inače žena, s osmehom je sve prihvatila i dok sam vadio 76
maraka da ih ostavim hrvatskom osiguranju izdala mi je jedno belo kartonče na kome je
pisalo da mogu u Hrvatskoj da ostanem 15 dana (i slovima: petnaest dana), mada sam priznao
još na početku da idem samo da vidim Dubrovnik i popijem kafu na Stradunu.
Onda je prišao carinik, nezainteresovano zavirio u prtljažnik automobila, uz rutinsko upozorenje da se hrana ne sme unositi, pa kad je čuo da je odredište Dubrovnik, upitao da li bi povezli do grada jednog čoveka koji je smrznuto stajao kraj puta, dok je, provirujući iz najlon kese, boca kisele vode " Knjaz Miloš" otkrivala da je došao s iste strane granične rampe. Srbin iz Kistanja, kraj Knina, izbeglica u okolini Niša, koji je pošao kod brata u Zadar, bio je loš sagovornik: valjda se uplašio od mene i mog saputnika misleći, verovatno, da hercegnovske tablice samo maskiraju našu ulogu u graničnom životu, pa se, mučenik, naružio onoliko srpske politike, a posebno kninske srpske politike, pokazao spremnost da nam pokazuje dokumenta koja ga od 1986. oslobađaju i rada i vojne obaveze, pa je još rekao kako bi najradije opet živeo u Kistanju... Kad smo ga na Gružama istovarili pred autobuskom stanicom, bio je srećan kao neko dete, mada je njegov put tek počinjao.
Inače, auto s crnogorskim tablicama izazivao je različite reakcije. Prvo su kod Molunata neka deca vikala za nama: "Vidi, vidi...". Na ulicama Dubrovnika, posebno kad zastanete pred semaforom, poneki izraz čuđenja, poneko preteće mahanje rukom, ali i jedan blagonaklon osmeh, te stidljivo podignuta tri prsta u znak pozdrava iz jednog lapadskog kafića. Na parkingu kraj samog ulaza na Stradun strogo poslovan odnos, a kako i ne bi bio kad je sat parkiranja 10 kuna (oko dve i po marke). A onda, kao nekad pre deset godina, kupio sam brdo hrvatske štampe i pravo u "Gradsku kavanu" - na kavu. Stari gradovi se ne menjaju, kao ni stare kafane. Sve je isto. Niko mi neće verovati ali, kao u nekom lošem skeču, prvi čovek koga sam video kad sam iz pravca kafane "Dubravka" kročio na kamen Straduna bio je Đelo Jusić. U "Gradskoj " otmen svet, lepo obučen, starija doterana gospoda za kojom su nekad dubrovački mangupi vikala "pazi ćik", sluteći da su im bušni đonovi ulaštenih cipela.
Ono što je u Dubrovniku vidljivo na prvi pogled jeste
da se u starom gradu mnoge kuće i crkve renoviraju, a posebno da na gotovo svakoj kući
stoji telefonska govornica hrvatske pošte i da sve, očigledno, rade. Pijaca je slaba
što je razumljivo za doba godine i doba dana kada sam je posetio (negde iza podneva) a
ribari prodaju odmrznutu srdelu, što se vidi po iskrivljenom repu. Kilogram banana je
osam kuna, nešto jače od dve marke, a dva kilograma "narandžina" prodaje se
za deset kuna. U knjižari tražim neke knjige o moru i ribarstvu. Nema ništa do, gle
čuda, "Povijesti hrvatskog ribarstva" po povijesnoj ceni od 400 kuna.
Povratak istim putem. Nigde se ne vide tragovi rušenja. Brda iznad obale od Konavla do Dubrovnika potpuno su gola. To je posledica velikih požara u leto 1997. Da je bilo rata s puta se vidi jedino na zgradama kuparskog vojnog odmarališta, fasade nisu dirane i tragovi rešetanja su vidljivi. Ispred zgrada rampa i hrvatski vojnik na straži. Malo dalje napuštena kuća i crvenim sprejom napisano "Srbi aut". Svraćamo u Cavtat. Pravo na rivu. Polupust gradić. Sedamo u kafić "Delfin". U njemu u bašti još par starijih ljudi. Odjednom, kao da je neki štab za uzbunjivanje vredno radio sjatio se, čini mi se, ceo Cavtat, da vidi to čudo - automobil s crnogorskim tablicama. Situacija je napeta. Novopridošli i ne znaju da putnici iz automobila sede u kafiću, pa jedan od meštana dok prilazi viče društvu: "Daj nož da im sečem gume." Drugi pominje Šešelja, a treći ima teoriju da su to došli neki jadni Hrvati koji su se "tamo možeš misliti kako napatili ovih deset godina". Napokon je došla i milicija. Parkirali su ispred kafića, seli i oni u baštu. Očigledno je da je to prvi auto "neprijateljske registracije" koji je ušao u Cavtat. Prisustvo milicije omogućilo nam je dostojanstveno povlačenje, a dok smo plaćali neko je nalepio na zadnje staklo nalepnicu HDZ-a.
Onaj isti policajac koji se ljutio na popa što se ne bavi religijom pri izlasku iz Hrvatske pita: "Da li ste imali problema?" "Ne", kažemo. Malo ćuti. Nešto ga kopka. Pita: "Jeste li videli da nisu paljene nikakve gume?" "Ne, nismo videli", kažemo pomalo srditi što na nama vežba MPV. "Dobro ste glavu izvukli", policajčeva mora biti poslednja, "jer tamo ima ljudi koji su izgubili sinove jedince." Crnogorski policajac je uljudan i nimalo radoznao. Dok sunce pada za obronke koji kriju Prevlaku oštro oko može da vidi zastavu Ujedinjenih nacija.
D. Žarković
