O čemu pišu savremeni domaći pisci
Osluškivanje ili elitizam
Imamo dve hiljade pisaca, ali nemamo ni dve hiljade stalnih čitalaca savremene književnosti, jer se ovdašnji pisci međusobno ne čitaju. Uprkos svemu, pisci pišu. Pišu tako što neko gleda kroz prozor, a neko pravi ispise iz Biblije
Sve što nam se dogodi, pre ili kasnije završi u književnosti. To staro ali
nepotrošeno pravilo - koje svedoči da umetnost postoji zato da bismo pomoću imaginacije
i fikcije, nimalo paradoksalno, kroz ničeovski shvaćenu istinu u formi laži, dublje
razumeli stvarni, svakodnevni svet - poslednjih godina, usled niza najrazličitijih, a
mahom otežavajućih okolnosti, dobilo je u novonapisanim delima srpske književnosti vrlo
snažnu potvrdu. Kada su, jednom prilikom, pitali Dušana Kovačevića gde nalazi sižea
za svoje crnohumorne drame, on je kratko odgovorio: "Dovoljno mi je da pogledam kroz
prozor".
Takvim odgovorom pisca čije su dramske replike postale deo kolektivnog asocijativnog potencijala ("Vozi, Miško", "I tata bi, sine"), što se naročito dobro moglo videti tokom propalih zimskih šetnji '96/97. ("Dalje nećeš moći", "Iskopaće njega Bili", "E, što je čovek opravio, svaka mu čast"), belodano pokazuju da, barem u ovom delu sveta, "na brdovitom balkonu", istorija ima vrlo bujnu, perverznu, tragičku i, ne retko, kičersku maštu. Naravno, podrazumeva se da samo od prirode i snage individualnog stvaralačkog dara zavisi koji će od tih kvalifikativa ovdašnje istorijske imaginacije postati dominantan u nečijem delu. Obrni-okreni, savremeni srpski pisci - ako ta zbirna sintagma u poetičkom smislu bilo šta znači, osim činjenice da svi oni pišu na srpskom jeziku - nastoje da kroz jezičku transcendenciju pročiste imanenciju, tj. da, srpski rečeno, ublaže i razumeju čudo koje ih je snašlo.
OBLIK PENDREKA: Nije to čudo od juče, stara je to priča. Priroda
srpske književnosti, tako barem tvrde oni koji nastoje da je tumače sa stanovišta
"integralne poetike" (npr. Jovan Deretić), određena je, u gotovo svim njenim
periodima, jasno izraženim istorizmom, što je svojstvo malih i rubnih literatura, u
kojima su pragmatičke funkcije pisanja ("književnost kao oblik etničke
integracije", "književnost kao stanište nacionalnog identiteta",
"književnost kao povest o sebi", "književnost kao etički kodeks")
često nadređene estetskim. Ukratko, ovde se književnosti unapred i bez pokrića veruje,
veruje se i u njenu istinu i u njenu moć (jaka moć, nema šta!), pogotovo onda kada je
niko ne čita, a u tom smo nečitanju nepomerljivi prvaci sveta, dok u košarci svake
četvrte godine moramo da overimo titulu. Tako je bilo nekad, pa je tako i danas, dakako,
u formi karnevalsko-karikaturalne inverzije; pisci su u srpskoj kulturi već poslovično -
ili "oci nacije", ili vođe političkih partija, ili samoproklamovani moralni
arbitri, a ni od jednog, ni od drugog, ni od trećeg nema naročite vajde. Kada oni kojima
je jedini smisao da stvaraju jezičke iluzije pregnu da ih transplantiraju u stvarnost, i
sami slepo uvereni da se njihova reč sluša i da vredi više od drugih reči (ko zna,
možda i vredi, ali takva merna jedinica još nije izmišljena), onda stvarnost i ne može
drukčije izgledati nego kao što izgleda: atrofiranoj, neintegrisanoj društvenoj
supstanci kakav-takav oblik ne daje apstraktna (pseudo)humanistička težnja, već
politička volja za moć. Opipljiva, u obliku pendreka.
MEDIJSKA SIMULACIJA: Na polovini ovoga teksta zabolela me glava. Razumljivo: najviše što možete dobiti od pokušaja da sami sebi odgovorite na pitanje šta je danas književnost u Srba, jeste glavobolja. Nikada se ovde nije pisalo i objavljivalo toliko, i tako dobro, kao u poslednjoj deceniji XX veka. Pa šta? Ne postoji nijedna, bukvalno nijedna tačka, nijedan aspekt kolektivnog i individualnog iskustva koji nisu književno tematizovani, naročito u savremenoj srpskoj pripoveci i romanu. Pa šta? Oblikovani i sadržinski raspon današnjeg srpskog pripovedanja, uključujući sve moguće perspektive i sve ideologemske tačke gledišta, prevazilazi granice bilo koje teorijske spekulacije. Pa šta? Iz društvenoga konteksta tzv. socijalizma koji je korumpirao književnike, takoreći programirao ih do nivoa dozvoljene, tobože poželjene kritičnosti, srpski pisci u poslednjoj deceniji XX veka počeli su, sa teškom mukom, da se privikavaju na uslove jedva postojećeg tržišta kulture, a takvo tržište, vrlo dobro znamo, oduvek, u suludim vremenima, prvo strada, a najteže se regeneriše. Pa šta? Imamo dve hiljade pisaca, ali nemamo ni dve hiljade stalnih čitalaca savremene književnosti, jer se ovdašnji pisci međusobno ne čitaju. Pa šta? Pa ništa, haos koji danas vlada u književnosti i apsolutni dezinteresman za ono što u knjigama zaista piše nije ništa drugo do refleks velikog haosa, posledica anomije u kojoj živimo. Nije sve tako crno, reći će neko, knjige ipak izlaze, biblioteke rade, dodeljuju se nagrade, postoje časopisi i kritičari, ali to je samo tanka opna balona u čijoj unutrašnjosti vri haos: kakav-takav interes je medijski simuliran, između profesionalizma i arhidiletantizma nema više nikakve razlike, izdavaštvo je ideološki instrumentalizovano, u Srbiji nema više od trideset knjižara koje prodaju isključivo knjige.
ELITIZAM I AUTIZAM: Uprkos svemu, pisci pišu. Pišu tako što neko gleda kroz prozor, a neko pravi ispise iz Biblije. Neko fikcionalizuje lično iskustvo ("ne volim da se ističem, ali pođite od moga slučaja"), neko oblikuje arhivsku građu ("ključ za sadašnjost nalazi se u prošlosti"). Svako traga za naročitom, haj'mo reći, provokativnom temom, a kada je nađe, nastoji da uveri čitaoce u njenu posebnu važnost. Ako je dovoljno umešan, ponekad u tome uspe - mada, ne obavezno. U samoj književnosti nema povlašćenih tema (umeće oblikovanja daje relevantnost temi), ali u očekivanju čitalaca ta povlašćenost i te kako postoji. Komšija, penzionisani oficir koji od mene redovno pozajmljuje i još redovnije (po pravilu službe) vraća knjige, tačno zna šta želi da čita: nešto zanimljivo, nešto što ne gnjavi, što je dinamično a ne dosadno, intenzivno a ne mlako, "nešto iz života", erotično i, obavezno, bez "esejističko-filozofske" mrsidbe. Publika oblikuje svoj tematski interes na trista različitih načina (ovoga puta nećemo o televiziji), ali se čini da je taj interes uvek u bliskoj vezi sa nekom istorijski ili psihološki aktuelnom temom: zato kod nas, po pravilu, dobro prolaze istorijske, političke ili ljubavne storije, svejedno da li je reč o "Ani Karenjini" ili o klonovima legendarne Mir-Jam. Pisci bi se, otuda posmatrano, mogli podeliti na one koji osluškuju interesovanja potencijalne publike pa im udovoljavajaju (što je profesionalno svojstvo prvoga reda, ovde nepravedno kršteno rečima "povlađivanje ukusu") i na one koji pišu za sebe i, eventualno, za sebi slične, što je teži i manje obećavajući put, jer elitizam ponekad postane autizam.
U srpskoj književnosti važnost teme podjednako je potcenjena i precenjena kategorija. Ako neko piše o tragičnoj istoriji napaćene srpske nacije onda on, ma i nehotice (a to retko biva, sa time se obično kalkuliše), precenjuje temu, a ukoliko, pak, neko izjavi da nije važno šta se piše, već kako se piše, onda on demonstrira sholastičku arogantnost prema svetu kojem su njegove knjige ipak upućene, što je moguće izbeći jedino ukoliko se piše za večnost. Hvala Bogu, i takvih imamo dovoljno.
SIROMAŠTVO EGZISTENCIJE: U 1998. godini srpska proza je, kako su nekada govorili stari kritičari, tematski široko "zahvatila stvarnost", prošlu, sadašnju i buduću, što je više nego dovoljan razlog za rehabilitaciju tzv. tematske kritike koja je minulih decenija kod nas bila u defanzivi, potisnuta tipovima kritičkog čitanja strukturalističke provenijencije. Radoslav Petković se u knjizi priča "Čovek koji je živeo u snovima" bavio fikcionalnom reinterpretacijom ranih judeo-hrišćanskih mitova i motiva, dok se Vojislav Despotov kretao u sasvim suprotnom pravcu, pripovedajući u kratkom romanu "Evropa broj dva" o utopijskoj ideji da se u Sibiru napravi kopija starog kontinenta. Pavle Ugrinov je u "Antiegzistenciji" romansirao građu iz društvenog i umetničkog beogradskog miljea od 50-ih do sredine 90-ih godina, dok je Svetislav Basara napisao drugi romaneskni nastavak manično-paranoične istorije srpske književnosti pod naslovom "Sveta mast". (De)mistifikacijom događaja iz skorijeg vremena bavio se i Velimir Ćurgus Kazimir u romanu čudne sudbine "Šakom i kapom". Stevan Tontić postao je, po nalogu više sile, prozni pisac romanom "Tvoje srce, zeko", opisujući iz perspektive alter-ega sarajevsko ratno vreme pod bombama. Milica Mićić-Dimovska sa zbirkom priča "U procepu", Ljubica Arsić sa knjigom priča "Cipele buvine boje" i Ivana Dimić sa knjigom priča "Mahorka, mastilo i muž" gledale su na svet očima svojih mahom savremenih junakinja, čija je sudbina nesigurnost i nesnalaženje. Tematski najraznovrsnija a stilski vrlo koherentna jeste i zbirka priča "Novi godovi" Miroslava Josića Višnjića, u kojoj pisac već u naslovima najavljuje o čemu će nam pripovedati: o antikvaru, o bilijaru, o fudbalu, o izdavačima, o Hilandaru... Tematsku raznostranost svojih vrlo kratkih priča sa najrazličitijim temama - od botanike, preko erotike, do poetike i politike - Vasa Pavković usaglasio je romanesknim okvirom "Ljubavničkog Dekamerona". Tematski, na striktno mimetičan način i dalje odbijaju da se odrede Đorđe Pisarev (roman: "Zavera bliznakinja") i Slavoljub Marković (roman: "Značenja i proteze"), shvatajući prozni tekst kao eksperimentalno otvoreno asocijativno polje. Vrlo daleko od njih su, po temi, Dobrilo Nenadić koji u romanu "Despot i žrtva" priča priču iz srednjeg veka i Danilo Nikolić čiji roman "Fajront u Grgetegu", u formi izukrštanih reminiscencija, prati poslednje dane nekoliko tipičnih političkih i umetničkih biografija iz vremena socijalizma. Dragan Aleksić u romanu "Reditelj" mozaično romansira biografiju pozorišnog režisera Jovana Putnika... Tu nije kraj, krug se širi sa svakom novom pročitanom knjigom. Tako se, u činu tematski gotovo neobuhvatnog pripovedanja, stvarno siromaštvo naše egzistencije zamenjuje prividom jezičkog obilja, koje ne iskupljuje sumornost ovdašnje svakodnevice, ali je barem ublažava. I to je nešto, s obzirom na vrlo nizak i krajnje pesimističan prag svih naših očekivanja. Pa ko voli, nek izvoli.
Mihajlo Pantić
|
