Vreme br. 429, 9. januar 1999.

Tihomir Stanić, glumac

Uzbudljivo spajanje

"Ja sam uveren da smo nekome sigurno potrebni, samo treba da pronađemo kome i da definitivno iz života eliminišemo one kojima ne trebamo"

Razgovaramo jedne nedelje oko podne u bifeu "Ateljea 212", krcatom uzbuđenim glumcima zbog vesti o otkazivanju premijere "Opere za tri groša". Tihomir Stanić je tu zbog lepše stvari, zbog prve probe nove predstave u produkciji Saveza dramskih umetnika Srbije, pa je, kao predsednik ove asocijacije, došao da pozdravi kolege. Kaže da mu to nije radna obaveza, ali mu iskustvo kroz devedesetak uloga u većini beogradskih i vojvođanskih pozorišta kazuje koliko je glumcu važno kako mu se pokaže da neko brine o njegovoj predstavi.

Tihomir Tika Stanić je slobodni umetnik sopstvenom odlukom. Trenutno igra u svom bivšem pozorištu "Ateljeu 212", i u beogradskom i banjalučkom narodnom pozorištu.

Najpre razgovaramo o predstavi "Kokice", nedavno postavljenoj u Narodnom pozorištu. "Kad nešto radim, i privatno, na primer kad pijem, radim to s ogromnom ljubavlju prema alkoholu i prema sebi pijanom i prema ljudima s kojima pijem", kaže Stanić. "Sad, u poslednje vreme, pijem samo sokiće i lekove, pa i to radim s ljubavlju. Uskočio sam u ovu predstavu, a mislio sam da tako nešto više nikada sebi neću dozvoliti, karijera mi je puna uskakanja, a sad mi je napornije da za desetak dana spremim ulogu nego kad sam bio mlađi. Učinio sam to samo zbog Dušana Petrovića. Prvih dana sam imao problema, nisam video u tekstu ništa što bi me zanimalo, nikakav motiv da baš ja to igram. Sve prethodne uloge sam igrao samo ako bih imao makar i lažni utisak da taj lik mogu i treba samo ja da igram. Grebuckajući malo po tekstu, našao sam razlog, osim onog da pomognem Duci Petroviću, da ostanem u predstavi.

TIHOMIR STANIĆ: Bio sam protiv toga da Nebojša Bradić postane upravnik "Ateljea 212", i ostao usamljen u takvom mišljenju. Bio sam siguran da on nije čovek za "Atelje". Posle devet meseci Bradiću je ponuđeno da ode u Narodno pozorište. Pokazalo se da sam bio u pravu: da mu je ovde bilo mesto, tu bi i ostao, ali se pokazalo i da je on idealan čovek za Narodno pozorište. Zbog takvog stava sam trpeo. Postojala je i mogućnost da više ne igram. Ne trebam im znači, shvatio sam, pa sam otišao u slobodnjake. U produkciji Saveza dramskih umetnika napravio sam "Detinjarije", u nameri da imam šta da igram narednih 20 godina. Ja se u šali, a možda i u zbilji, predstavljam kao najbolji srpski glumac XXI veka. Smem to da radim zato što još ne znamo šta nam nosi XXI vek, a u ovom veku je velika gužva pa ne znam što bih se takmičio tamo gde unapred gubim. Siguran sam da ću u XXI veku zaigrati i na filmu. Predstave sam već obezbedio, uz "Detinjarije", sigurno će i "Art" imati dug vek, a to je sasvim dovoljno da moju potrebu da se s vremena na vreme popnem na scenu i nešto odigram, apsolutno zadovolji. Sad mi se neće desiti, kao pre pet-šest godina, da dve godine ništa ne igram, ubijam sebe alkoholom i poker-mašinama. Razlog je bio privatan, veče nakon očeve sahrane igrao sam premijeru, imao sam predstave dan za danom naredna dva meseca, a onda sam pukao.

Prva uloga nakon te pauze bilo je statiranje u "Knjeginji od Foli Beržera". Narednih par meseci dobio sam druge veće uloge, ali to statiranje nikad nisam hteo da vratim. Naučio sam da cenim mogućnost igranja. Jer najgore je kad ti neko oduzme, ili kad sam sebi oduzmeš mogućnost igre.

Koji su bili vaši motivi da postanete predsednik Saveza dramskih umetnika, kada ste poznati kao ljubitelj lagodnog života?

Ima ona poslovica "posao je posao, a rakija je rakija". Kad se u pozorišnom bifeu ponašam bezobrazno, napijem se ko govedo, ljudi to pobrkaju s mojim ponašanjem na sceni. A bife za to i služi.

Predsednika je mogao da predloži svaki član, ali, desilo se da niko nikoga nije predložio, a svi kojima je predloženo odbili su tu odgovornost bez nadoknade u kojoj se sve dobro što se uradi podrazumeva i očekuje, a svaka greška je uočljiva i neoprostiva. Kad me je Bule Goncić predložio, ja sam odbio ali sam se ubrzo setio da sam pre tri godine želeo da budem predsednik Saveza, pa sam, po principu "Tihomire hteo si, e sad izvoli", pristao.

Savez glumaca više nije samo organizacija za izdavanje članskih karata, već je postao i producentska kuća.

I to je savršeno! Znam to iz ličnog iskustva. Kad sam dao otkaz, ostao sam bez novca, i mesec i po dana radio sam u jednoj zemlji kao građevinski radnik. Naučio sam da krečim, farbam drvenariju, a zatim i keramičarske radove. Imao sam 300 DEM dnevno, ali sam ruke potpuno izranjavio, ja nikad pre toga fizički nisam ništa radio. Tada sam odlučio da uz pomoć Saveza uradim "Detinjarije". Premijera je bila pre dve godine, na dan izborne krađe, a lepa koincidencija sa šetnjom bio je refren stihova koje sam dopisao između scena: "pa jurcamo po ulici da postanemo ljudine i služimo republici".

U Srbiji je nedopustivo malo pozorišta, nedopustivo malo para, a ima nas mnogo, ljudi žele da rade, pa je bolje da rade ono za šta su školovani nego da budu građevinski radnici kad već toliki ljudi to rade mnogo bolje od njih. Prevashodna dužnost Saveza je da članovima omogući da ostvare svoje umetničke ambicije. Danas su počele probe sedme naše predstave, novog Harvudovog teksta "Na ravne časti".

Članovi Saveza kojim predsedavate neredovno primaju plate, nemaju zgrade. Možete li da pomognete?

Ja ne mogu mnogo toga da uradim, ali se uzdam u vreme, verujem da će dolazeći vek naterati ljude da se drugačije ponašaju. Davno sam se odlučio na optimizam, i sad nema nazad. Voleo bih da u Savezu dramskih umetnika makar uspostavimo tačnu dijagnozu, da se ne lažemo više, da postane očigledno koliko osnivačima i institucijama treba pozorište. Uveren sam da smo nekome sigurno potrebni, samo treba da pronađemo kome i da definitivno iz života eliminišemo one kojima ne trebamo. Jer ako neko finansira pozorište sa manje od deset procenata ukupnih prihoda pozorišta, onda taj ne može da se deklariše kao finansijer pozorišta.

Poslovični mazohizam srpskog glumišta nametnulo je društvo. Stalno se govori da bi glumac igrao "za bilo šta". A to nije istina, svako od nas bi bolje igrao da ima bolje uslove. Možda i to ukazuje na one kojima ne trebamo.

Koliko država uvažava Savez? Šta o vama misli, na primer, Željko Simić, republički ministar kulture?

Još uvek nemam pravi odgovor na to pitanje. U privatnim kontaktima izuzetno, u konkretnim - tragično. Kratko je vreme. Simić je obećao podršku. Imao sam par kratkih susreta sa njim, mislim da je izuzetno blagonaklon i dobronameran. A možda tako mislim zato što imam naviku da govorim istinu pa verujem da i svi drugi to čine, barem u prvim kontaktima.

Sa "Artom" ste putovali i po Evropi i po bivšoj Jugoslaviji...

Nemam ja nikakvu nostalgiju za bivšim vremenima, gotovo je, i gledajmo šta ćemo dalje. Mi smo prvi iz Jugoslavije otišli u Mostar. Posle su nam prebacivali zašto smo prvo išli tamo, zašto ne prvo u Banjaluku. Ali kad počne predstava, to više nikome ne smeta. U "Ateljeu" su gostovale Bečlije sa njihovim "Artom", igrali su ga u našem dekoru kao što smo i mi naš igrali u njihovom. I posle predstave, u foajeu, desila se jedna neponovljiva stvar. Glumcu koji u Beču igra ulogu Svetozara Cvetkovića rekao sam "ajmo!", i počeo da govorim tekst iz predstave. On mi je odgovorio. Tako smo odigrali nekoliko scena a da niko ne zna jezik onog drugog. Gledali su nas prijatelji, njih nekoliko, prisutnih tu u foajeu. To je jedno od najlepših iskustava u pozorištu, dokaz da je jezik nevažan. Nešto drugo je funkcionisalo. Uzbudljivo spajanje.

Sonja Ćirić