Džez u novom ruhu
Pogled iza sebe
Nekoliko mlađih, uticajnijih, afirmisanih džez muzičara odlučilo je da se na nešto drukčiji način "okrene prošlosti" i da pokuša da reafirmiše džez stilove inicirane pre dvadesetak godina
Još početkom 60-ih veliki broj džez muzičara je eksperimentisao koristeći elemente rock, soul i pop muzike u svojim kompozicijama. Setimo se, primerice, prve zlatne ploče Majlsa Dejvisa (Miles Davis) Bitches brew iz 1970. kada su muzičari u njegovom ansamblu prvi put koristili električne umesto, u džezu do tada tradicionalnih, akustičnih instrumenata, uz mnoštvo rock i funk ritmičkih struktura kao, do tada, nezamenljivih swing linija.
NOVI HIBRID: U to vreme bio je počeo da se stvara novi "hibrid"
džez muzike nazvan fusion. Ali, reinkarnacija akustičnog, tzv. straight ahead
džeza, tokom 80-ih i 90-ih godina potpuno je potisnula u drugi plan popularizaciju fusion
pokreta. To se desilo možda i zbog toga što su mnogi Majlsovi sledbenici, inače lideri
sopstvenih džez bendova, kao John Mclaughlin (Mahavishnu Orch), Chick Corea (Return
to forever) Herbie Hancock (Herbi Henkok) i drugi, odustali od tog koncepta ne bi li
se vratili "korenima", što će reći standardnom repertoaru starih majstora,
poput Gershwina, Elingtona, Berlina, Monka, Koltrejna i Čarlija Parkera. Tako je nekad
bilo. A evo šta se događa sada.
Nekoliko mlađih, uticajnijih, afirmisanih džez muzičara odlučilo je da se na nešto drukčiji način "okrene prošlosti" i da pokuša da reafirmiše džez stilove inicirane pre dvadesetak godina. Spomenuću ovom prilikom one koji su, mislim, bili najoriginalniji i najkreativniji tokom ove, 1998. godine.
DŽEZ I REP: Da krenemo od mlađih na kojima džez muzika, kao, uostalom, i ceo svet ostaje. Najnoviji kompakt disk darovitog klarinetiste Don Bajrona (Don Byron) New Blaxploitation predstavlja kombinaciju elemenata džeza, fanka i repa. Ovim albumom mladi Bajron uverljivo dokazuje da je virtuozni muzičar koga krase izuzetne kompozitorske veštine.
Saksofonista
srednje generacije Dejv Marej (Dave Murray) snimio je svoj najnoviji album Creole
na ostrvu Gvadalup i to, verovali ili ne, sa lokalnim, neafirmisanim muzičarima. Tenor
saksofonista, inače lako prepoznatljiv po svome prodornom "velikom" zvuku, vrlo
uspešno se upleo u karipske ritmove i melodije.
KORAK DALJE: Nije na odmet pomenuti da je nekoliko muzičara otišlo i korak dalje tako što su pisali aranžmane za, da ih tako nazovemo, neostandarde, za hitove i kompozicije nastale krajem 60-ih godina. Među njima je i pevačica Cassandra Wilson (Kasandra Vilson). Ona je Last Train to Clarksville, kompoziciju stare rokenrol grupe The Monkees, osobenim aranžmanom pretvorila u džez baladu koja, što se stila tiče, podseća na interpretacije legendarne Bili Holidej (Billie Holiday). Zatim je usledio novi album Herbija Henkoka (Herbie Hancock) The New Standard na kojem su zastupljene, maksimalno džezirane, kompozicije Bitlsa, engleske pevačice Šade (Sade) i Kurta Kobejna (Kurt Cobain). Najnoviji, sveže "štancovani" CD sjajnog mladog saksofoniste Džošua Redmena (Joshua Redman) Timeless Tales, sadrži kompozicije Džoni Mičel (Joni Mitchell), Stivi Vondera (Stevie Wonder) i Bitlsa.
Tim povodom pažnju je privukao intervju koji je Kristijan Mekbrajd (Christian McBride), džez basista broj jedan u svetu, dao njujorškom časopisu "Tajm" ("Time") u kojem se zapitao: "Koliko ćemo još konceptualnih albuma moći da izdržimo?" Bila je to aluzija na hiperprodukciju "starih" standarda. (Veliki broj muzičara, naime, nanovo reinterpretira Geršvina, Berstina, Sinatru i druge.)
Lale Nenadović
